MAČEVANJE U BEOGRADU    
 
 

NALIČJE SAVREMENOG SPORTA
 

 

 

    Kada su se u areni borili kao gladijatori naoružani robovi i osuđenici na smrt rimskim gledaocima je bila najomiljenija borbe munus sine missione - "borba bez prestanka". U njoj se, kao danas u savremenom vrhunskom sportu, gladijatoru pobedniku stalno iznova dovodio nov protivnik dok ne bi izgubio, a onaj ko ga je pobedio sa tom pobedom je dobio i prokletstvo da nastavi nošenje štafete pobeđenog dok i sam ne strada i preda je sledećem pobedniku.

 

"Dnevnik ucitelja macevanja" A.S.

 

 

Ono zbog čega smo najviše odbacivani je naš kritički odnos prema savremenom "sportu" pa i shodno tome savremenom VRHUNSKOM TAKMIČARSKOM mačevanju. Reč je o tome da se fizička kultura danas u potpunosti pretvorila u vrhunski takmičarski sport i time postala nedostupna najvećem broju ljudi koji ili nisu sposobni ili ih ne zanima da postižu vrhunske rezultate tj. da se profesionalno bave sportom (pošto zbog komercijalne konkurencije vrhunske rezultate u nekom sportu može postići samo onaj ko mu se poluprofesionalno ili profesionalno posveti). Iz ovog razloga generacije dece, mladih i odraslih više nemaju mesto na kome se mogu slobodno, zdravo i umereno baviti fizičkim aktivnostima zbog čega psihofizički nazaduju i kržljaju provodeći slobodno vreme spavajući ili sedeći za ekranima televizora i računara, u kafeima ili pijankama ili gluvareći oko sebe i u sebi. Zašto mi smatramo da je savremeni vrhunski takmičarski sport jedna vrsta zastranjivanja i DEGENERACIJE fizičke kulture i u tom smislu veliko ZLO?     

»Sport je dobrovoljni i uobičajeni kult intenzivnog mišićnog vežbanja zasnovan na želji za telesnim napretkom, a koji može da ide do rizika« rekao je gotovo pre sto godina Pjer de Kuberten, osnivač modernih Olimpijskih igara.

No, ova definicija, kao i koncepcija sporta, se danas iz korena promenila i iza njenog tako privlačnog svetla se nalazi jedna velika duboka i mračna senka. Pod savremenim sportom se danas nikako ne podrazumeva fizička vežba radi igre, zabava, aktivnost radi razvijanja i ojačavanja tela, relaksacija, rekreacija, čast, poštenje viteški odnos, najzdraviji, najzabavniji ili najpošteniji učesnik – sve one karakteristije svojstvene Kubertenovom klasičnom shvatanju sporta. Sportista danas je jedino vrhunski sportista - pobednik, rekorder ili prvak. Za sve ostale učesnike važe samo reči Henrya Milera: »Niko nije zapazio njihov poraz. Oni kao da nisu ni postojali«.

Sport se pretvorio medaljomaniju, ligomaniju, peharomaniju, navijaštvo, inžinjering stvaranja pobednika, rekordera, šampiona i prvaka koji će posle višegodišnje psihofizičke torture i stresa biti spremni za takmičarske borbe koje se odvijaju sa takvom mržnjom i brutalnošću »pobede po svaku cenu« kao da je reč ne grčkoj već rimskoj areni. Sportom se više ne možete baviti zdravo, umereno i bez rizika jer tada ste obespravljeni, poniženi i odbačeni rekreativac a ne sportista. Sportom se možete baviti samo neumereno, pod pritiskom postizanja rezultata koji su neophodni za sticanje drugih ciljeva koji nemaju nikakve veze sa sportom, prinudno profesionalno - kako bi ste bili rekorder i prvak, što će reći preterano i nezdravo tj. jedino uz manje ili veće degenerativne posledice na sopstvenu psihu i telo.

Sport danas više nije cilj već sredstvo koje u najvećoj meri zloupotrebljava potrebu čoveka da se bavi zdravo fizičkim aktivnostima i pretvara ga u potrošni točkić mreže globalnog mehanizma sportskog profita, robu na sportskom tržištu - sportskog roba. Moderni sport, bez obzira o kom je reč, već više od 50 godina se nalazi u toj mreži sveta biznisa koji je urušio u sunovrat ceo izvorni sistem vrednosti sporta i pretvorio ga u dramatičnu deformaciju i negaciju - antisport.

Tako i savremeni vrhunski mačevalački sportista zaslepljen i fanatizovan u potpunosti fiks-idejom pobede po svaku cenu, koja kao tumor mora obuzeti svu njegovu psihu ako želi biti uspešniji od svog konkurenata, vežba satima u stavu bodući jednu tačku ili udarajući po masci okačenoj o zidu, ne bi li za koji deo sekunde dostigao i pomerio granice novozacrtanog »savršenstva« svog protivnika. Celi život besmisleno posvetiti milisekundi prednosti koju će prestići drugi besmisleno potrošeni život želeći da predhodnu milisekundu prestigne za još jednu milisekundu!

Uistinu, oni će jedno kratko vreme biti vrhunske mašine za štancovanje medalja, zastavica i pehara, ali šta će ostati od čoveka u njima posle tako »bogatog« i »kreativnog« života započetog još u detinjstvu? Kakva će gubitke i poraze, telesna, duhovna i duševna zastranjenja i socijalne devijacije ostaviti na njima to nadmetačko »usavršavanje« i osvojene »pobede« jer uvek se na kraju, ako se jednom i osvoji vrh, postavi pitanje: "i šta sad"?

Tako cela zdrava vizija sporta i takmičenja: osećaj i želju da se bude bolji, vrednoća, upornost, težnja napretku, hrabrost za borbu, spremnost na poraz i trpljenje... se izokreće i dominiraju samo njene suprotne - loše strane. Tada iza onog tako raširenog sportskog osećaja »mi smo prvi, mi smo najbolji!« počinje izranjati na svakom koraku sve zlo samozadovoljstva, gordosti, arogancije, nabusitosti, nadmenosti, oholosti, taštine, prepotencije, bahatosti, agresivnosti, divljaštva, prostaštva, primitivizma... U opijenosti sportskim uspehom takav »pobednik«, pateći od svih posledica kompleksa više vrednosti, trijumfatora potpuno je neumeren i slep za sopstvenu granicu i glupost. Upravo su zato Grci, taj najtakmičarskiji narod na svetu, i izmudrovali jednu kratku izreku koja glasi: »Pobeda je i vrsta slepila«.

No, to nije sve. Najveće zlo koje stvaraju fanatizovani nadmetanjem nije toliko u torbi zala koja sam naveo, a koja su otrovi što truju samo njega, već u zlu koje okreće prema drugima. Reč je o agresiji i agresivnosti kod onih koji ne umeju da kažu »stop« svojoj želji za prestižom i pobede svog demona nadmetanja i takmičenja. Pobednici (i njihovi navijači) su mnogo agresivniji od onih koji gube. Oni stiču dodatno samopouzdanje i oduševljeni pobedom su spremniji da se obračunaju sa gubitnikom »do kraja« - i sa svakim drugim ko im se u tom »adrenalinskom« trenutku našao na putu. Oni su, opijeni pobedom, spremni uvek da piruju u svojoj moći nad pobeđenim. S druge strane pobeđeni gnevni zbog gubitka pobede (do koje im je stalo više no do bilo čega drugog) osećaju neutoljivu žeđ za osvetom. Tako sport koji je i nastao kao zamena za pravu krvavu borbu, koji je maskira i prikriva, kod svih onih koji nisu svoj nadmetački duh nisu ukrotili, našli mu meru - oplemenili i civilizovali, sam postaje povod i uzrok za najkravavija divljaštva u sportu a od duha nadmetanja ostaje samo primitivizam.

Međutim, nije problem samo u savremenom sportu već i u tome što su ljudi počeli i skučeno živeti, estetski i moralno vrednovati sve sportsko-takmičarski. Od malih nogu se uče da je cilj u svemu biti što brži i konkurentniji. Današnje vreme ljude navodi da protrče što pre i što besmislenije kroz svoj kratki telesno, duhovno i duševno zagađeni život. Ta igra jurnjave za vetrenjačama, na koju se gomila uvek lako zavede pod geslom "hleba i igara", je smišljena tako da će malo ko imati vremena da stigne osetiti, promisliti i primetiti da je manipulisan i da sa njegovim životom nešto ozbiljno nije u redu! Do tada će se na njemu već dobro zaraditi. 

 

 

*


NAJNOVIJI PRIMER

 

U vezi sa gore navedenim, neka pitanja, posebno u savremenim sportskim kretanjima, su neizbežna, poput sledećeg: ako se zna da svaki a posebno vrhunski sportista počinje karijeru najdalje u osmoj ili desetoj godini, kako se onda može govoriti o dobrovoljnosti sportskih aktivnosti? Nije li tu reč o onim preteranim željama roditelja da im dete uspe po svaku cenu (pa čak i po cenu deteta)? Ako jeste, a u najvećem broju slučajeva i jeste, onda se mora podsetiti na podatak da je za jedan vrhunski rezultat u sportu potrebno između 8 i 15 godina »intenzivnog fizičkog vežbanja« (čitaj intelektualnog i duševnog zapostavljanja).

Sportski lekari su došli do zaključka da je telo devojčica i dečaka u tim godinama »neverovatno plastično« pa se može oblikovati i »muštrati« gotovo bez otpora. Smatra se, štaviše, da su pubertetske godine, posebno kod devojčica, najbolje za postizanje vrhunskih rezultata u gimnastici ili plivanju na primer, pošto tada »bujaju sve žlezde« i sportski učinak je najveći.

Zato se događa da je sportista u 20 godini šampion ili krpa, a pri tome svi zaboravljaju da je samo jedan šampion a da većina prolazi u drugom smislu. Zaboravlja se, takođe, da i ti šampioni svoje lovorike nose kratko a zatim i sami padaju u zaborav fizički i psihički u lošijem stanju nego što su to bili oni koji nikad nisu ni dospeli na šampionska prestolja.

Mnoga svedočanstva su potresna, poput onog koje govori o Olgi Korbut, nekadašnjoj šampionki u gimnastici i »čudu od deteta«. Ona je, boraveći u jednom centru za trening, kradom dograbila šniclu namenjenu fudbalerima, sažvakala je i – povratila. Dodijali joj vitamini i jogurt, ali nije smela da prebaci onu svoju »idealnu« težinu od 40 kilograma. Prave traume doživljavala je isto tako i Nadija Komaneči. Na ovom mestu neću govoriti o veoma čestim sportskim povredama koje su mnoge pretvorile u invalide za ceo život. O veličini ovog problema govori i podatak da je ta problematika najvećim delom stvorila celu jednu novu granu medicine – sportsku medicinu. Na ovom mestu neću govoriti ni o nedozvoljenim i dozvoljenim hemijskim preparatima koji su većini vrhunskih sportista upropastili zdrav metabolizam u najboljim godinama života.

Sportski psiholozi danas tvrde da su sportisti, a posebno vrhunski ili oni koji teže da to postanu, uglavnom frustrirane ličnosti, preosetljive i usamljene. Ne postoje zvanične statistike, ali zabrinjavajući je broj samoubistava među sportistima, naročito bivšim uspešnim. U ovome nema sporta izuzetka, a dominiraju individualni. S obzirom na sve veće zahteve koji se pred budućeg šampiona postavljaju, postaje pomalo smešno kad se govori o dobrovoljnosti, slobodnom izboru, opredeljenima, zdravlju i najzad radosti koju sport donosi sportisti. Sportista danas je teški fizički radnik koji živi teže od fizičkog radnika. On ide na trening pod stresom, pod stresom je na njemu i njega pod stresom i napušta sa zebnjom i stresom očekujući takmičenje na kome treba da se dokaže i pokaže. Savremeni metodi treninga uče precizno vrhunske sportiste kako da se naviknu na ovaj stres i kako da sa njim žive »normalno« tako da su se oni na njega navikli kao na opijat i gotovo da više nisu sposobni da žive bez uzimanja redovnih količina stresa. Sve češće se u tom kontekstu pominje reč tortura. Treba samo zamisliti kako se oseća budući šampion u plivanju, na primer, kad i po dvadest kilometara dnevno, ujutru i uveče, gotovo automacki baca ruke gledajući ispod sebe u bazenu onu jednoličnu crtu na sredini staze. Treneri su se dosetili pa puštaju muziku verujući da će na taj način »odobrovoljiti« takmičare i možda buduće šampione. Niz poznatih američkih naučnika ukazuje na to da vrhunski sportista, u proseku, živi kraće od običnih ljudi. Navodi se čak – 7 i više godina kraće. Izvesna poredjenja, na primer, sa pilotima nadzvučnih aviona ili kosmonautima se mogu praviti, posebno kad se zna da je trening sportista i pilota gotovo identičan. Novosadski kardiolog dr. Svetislav Trifunović za Kongres kardiologa u Tokiju 1978. godine bio je pripremio istraživanje o infarktu kod sportista. Rezultati su gotovo poražavajući: od 152 slučaja infarkta kod mladih ljudi, izmedju 18 i 39 godina, koji su se bavili sportom, 14 srčanih udara su doživeli sportisti republičkog ili saveznog ranga, dakle, vrhunski sportisti.

Loš uticaj vrhunskog sporta posebno je upečatljiv i vidljiv na planu ličnog života sportiste. Vrhunski sportisti veoma teško mogu uklopiti uobičajene potrebe svakodnevnog privatnog života sa svakodnevnim napornim treninzima i neprestanim putovanjima. Oni čak i u vreme kad obični ljudi koriste godišnje odmore ovo vreme koriste za najraznovrsnije visinske i nizinske pripreme. Procentualno uzev teško zasnivaju porodice i veoma kratko uspevaju da održe porodični život u harmoniji. Nadmetački i borbeni karakter vrhunskog sporta rezultuje gotovo po pravilu kod devojaka njihovoj androgenizovanosti (muškobanjastosti) tako da bi se moglo reći da je vrhunski sport kod devojaka pravi rasadnik savremenih »amazonki«. Ovo, opet vodi do gotovo nepremostivih problema sa zdravim i konstruktivnim odnosom prema drugom polu. Kod muškaraca stvara preteranu ogrubelost i nabusitost karaktera, prekost u naravi, nadmenost, oholost i osionost u ponašanju. I jedni i drugi, dakle, svet gledaju i vide pojednostavljeno i osiromašeno samo kroz optiku borbe i nadmetanja, pobede i poraza a život počinju doživljavati kao jedno poprište beskrajnih bitki u kojima neprestano treba da jurišaju na nedostignuto i brane u strahu od pada ono postignuto. Život ovih mladih ljudi u emotivnom i intelektualnom smislu iz ovog razloga se veoma često pretvara ili u džunglu ili u pravi pakao!

Glavni problemi na psihosociološkom planu sportista, međutim, nastaju kada se sportisti počnu (često na veliku radost, diku i ponos njihovih roditelja) i egzistencijalno vezivati za sport. Kod ovog vida sporta u samu sportsku aktivnost je uz borbu za rezultate utkana i borba za opstanak obzirom da sportista koji se nadmeće rezulate ovog nadmetanja direktno povezuje sa uslovima svog neposrednog života. U jednoj takvoj atmosferi i sama sportska takmičenja gube za njih svoj osnovni i prirodni karakter. Na takmičenjima su novčani dobici i gubici preveliki da bi se na čistom sportu završilo. Trener, priklješten između uprave kluba (od koje mu zavisi egzistencija), potrebe za afirmacijom (koju može ostvariti jedino rezultatom) zahteva sponzora i onih koji daju novac za izdržavanje sportiste, kluba i njegovog rukovodstva, ne postaje ništa drugo nego moderni „gonič robova" a takmičari od sportista moderni “gladijatori”. Sportisti koji su u početku došli da se bave sportom iz ljubavi odjednom se nalaze u poprištu bitke. Kondicioni elementi (brzina, snaga, izdržljivost, itd. ) favorizuju se na račun tehnike, taktike i lepote. Nauka u sprezi sa profesionalizmom i grupni interesi u sportu postavljaju sportistu u situaciju varvarskog načina života. Nadmetanja dospevaju na samu granicu sportskog rata i vode se obično brutalnošću koja ima samo jedno geslo: „pobeda po svaku cenu" (ovo se najčešće maskira pod geslom „brže, više, snažnije" (lat. citius, altius, fortius).

Tako se formiraju posledice trajnog karaktera na psihu ličnosti, posebno mladih. S jedne strane nastaju ljudi koji posvećuju sve svoje vreme i odricanje održavanju koraka sa zahtevima vrhunskih rezultata pred koje su neprestano i iznova postavljani, gubeći ovom “specijalizacijom” prirodnost i razlonikost bogatstva svog života – simplifikuju se. S druge strane oni sakate karakter svoje ličnosti pošto kroz sport, koji je sa psihološke strane ljudska aktivnost koja više nego ma koja druga omogućava slobodno izražavanje agresivnosti, dakle jedna sublimisana agresivnost, postaju ljudi koji u svemu vide samo borbu, konflikt i nadmetanje. Dimenzija agresivnosti u savremenom sportu je dostigla tolike razmere da se čak i u savremenoj nauci sport počeo razumevati i objašnjavati kao transformacija nekadašnjeg lovačkog instinkta i borbe za održanje života. Kad je, naime, sa evolucijom društva, prestao lov iz potrebe, zamenio ga je lov iz zabave. Oni koji nisu imali mogućnosti da se bave lovom oni su počeli da izmišljaju sportove. No, ritual je ostao isti - pragmatički: cilj je prestizanje, hvatanje, ubijanje (pobeda nad protivnikom). Šta, dakle, može biti prirodnija posledica tih težnji nego surovost, nasilje, gubljenje svih etičkih pravila igre, posmatranje protivnika kao neprijaterlja. Jedna nova vrsta varvarizma. »Mi živimo s jednom nogom u bolnici, a s drugom u grobu«, ovu pomalo stravičnu rečenicu izgovorio je, aludirajući na opasnosti što vrebaju sportiste, američki profesinalni sportista Steve Cauthen. On dalje nastavlja: »Moderan sport ušao je u kovitlac neverovatnih napora, maksimalnih naprezanja i neretko bespoštednih bitaka u kojima je svaka akcija rizik »ruskog ruleta«, čak i sa svim merama sigurnosti, koja može skupo da se plati zdravljem.« Glava u pesku još nikoga nije spasila. Zato treba biti svestan opasnosti što vrebaju na sportskim terenima i borilištima koje su posledica zahuktalog modernog sporta i njegove surovosti. Na listi kojoj se godišnje, neko je to izračunao, dodaju prosečno dva života automobilista, na kojoj su već stotine i stotine boksera, alpinista, podvodnih ribolovaca, padobranaca, biciklista, mačevalaca..., kad je reč o individualnim sportovima, treba dodatii još crnju statistiku kolektivnih. Dosad je u Engleskoj poginulo 23 fudbalera, u SAD 40 igrača američkog fudbala, a jedna španska anketa sportskih novinara je izračunala samo u jednoj godini čak 375 žrtava raznih kolektivnih sportova u svetu«. (na ovu temu vidi link:eseji-sportsko mačevanje i povrede).

Takođe, vrhunski takmičarski sport okuplja u najvećem broju lica koji spadaju u takozvani takmičarski tip. Reč je o tri grupe ljudi. U prvoj grupi su oni koji su sa nerealizovanom afirmacijom tj. imaju kompleks više vrednosti zbog čega osećaju neprestanu i opsesivnu potrebu da se stalno i svuda afirmišu i pobeđuju tj. pokazuju i dokazuju. Kod takvih ljudi njihova nesigurnost u sebe i strahovi stvaraju potrebu za apsolutnom kontrolom svake situacije tj. za neprestanom dominacijom - klasičan autokratski tip. Ovo je posledica života u sredini koja je ili bila autokratska ili koja je bila previše slobodna (pa su bili zapostavljani) zbog čega nisu mogli tokom mladosti da dođu do izražaja. Takvi ljudi zbog toga u kasnijem periodu života stalno gledaju odozdo pokušavajući da se nekako probiju gore tj. ambiciozni su i neprestano teže po svaku cenu da budu u svemu na vrhu.

U drugoj grupi su oni koji imaju opsesivnu želju za nadmetanjem koja je posledica nedovoljno kvalitativno ili kvantitativno proživljenog detinjstva tj. emotivne nezrelosti (infantilnost). Ovih slučajeva ima neobično puno posle velikih i dugih ratova koji su sprečavali da generacije dece rastu i zru prirodnom brzinom, kao i kad deca rastu u nepovoljnim porodičnim uslovima koji zahtevaju od njih da se od detinjstva staraju o sebi ili porodici. To je slučaj i kod neke dece razvedenih roditelja. Ovaj slučaj se javlja i kad deca rastu u previše povoljnim i zaštićenim uslovima tako da se ne osamostaljuju i ne uozbiljuju već doživljavaju produženo detinjstvo. Oni tako ostaju nezreli i infantilni pa kao odrasli žive život zbog igre i takmičenja.

U treću grupu spadaju oni koji pate od unutrašnje neispunjenosti (duhovna i duševna praznina) tj. postojanja jakog odsustva unutrašnje motivacije za stvar kojom se bave. Tako, ako je reč o bilo kom poslu takmičarski tip ga ne radi iz ljubavi prema toj samoj aktivnosti već iz potrebe da bude bolji od drugih, da se ističe, samopotvrđuje i uživa u sebi. On sve vidi i doživljava kao sredstvo i u službi svog samoiskazivanja. Zbog toga mu je potreban neprestano neko DRUGI, oslonac sa kojim će se porediti i komparirati, spoljašnja motivacija i spoljašnji pokretač sa kojim će se nadmetati oko prestiža. Iz tog razloga, ma koliko se činilo da je ovaj čovek aktivan, on je u suštini pasivan i inertan tip koji ako je sam i bez konkurencije nepokretan je i ne postiže ništa. To su najčešće ljudi koji potiču iz porodica sa više dece u kojima su morali u svakom trenutku da se bore za pažnju svojih roditelja u porodici jer su se njihova braća i sestre otimali isto toliko za tu roditeljsku ljubav i pažnju.

Glavni problem u sva tri navedena tipa ljudi je da oni, baveći se vrhunskim takmičarskim sportom, kroz takvu aktivnost samo MANIFESTUJU svoj psihološki problem i izražavaju ga a ne rešavaju. Sport za takve ljude umesto da bude terapeutsko sredstvo stvaranja prave psihičke ravnoteže je zapravo to samo prividno i trenutno dok sa druge strane održava a često i produbljuje neurozu. 

Veliki problem u savremenom sportu je kada mladi, a posebno adolescenti, bivaju polako uvlačeni ili gurani u svet vrhunskog, poluprofesionalnog ili profesionalnog sporta. Oni u tom najosetljivijem periodu svoga razvoja prirodno gube privrženost tradicionalnim autoritetima i vrednostima a poseduju u sebi povećanu dozu agresivnosti i otpora. Kada oni bivaju poneseni vrednosnim sistemom „brže, više, snažnije" i „pobeda po svaku cenu", postaju pritisnuti preteranim zahtevima, negativnim emotivnim stanjima i stresnim situacijama zbog povećane agresivnosti koju nanose ali i trpe.

To je period kada mogu a često i nastaju posledice trajnog karaktera na psihu ličnosti. Takva deca i omladina, ako ne postanu potpuno introvertno zatvorena i nesigurna u sebe - ukoliko se pokažu kao neuspešna i sa kompleksima niže vrednosti, postaju ljudi koji u svemu vide samo borbu i nadmetanje - konfliktne ličnosti sa kompleksima više vrednosti. Nepotrebno je govoriti o tome koliko vremena, žrtvi i odricanja ovi mladi ljudi imaju kako bi održali korak sa zahtevima vrhunskih rezultata pred koje se neprestano postavljaju i koliko oni gube ne samo od prirodnog i raznolikog bogatstva detinjstva i mladosti već i koliko tom svojom preranom „specijalizacijom" sakate karakter i bogatstvo ličnosti koje im je priroda namenila.

Dakle, zaključak savremene medicine i psihologije vezan za upražnjavanje bilo kog vrhunskog sporta (pa i mačevanja) je sledeći: ove aktivnosti se smatraju nezdravim za pravilan i normalan psihofizički razvoj obzirom da gotovo uvek ostavljaju veće ili manje deformacije i negativne posledice na fizički, mentalni i psihosocijalni razvoj ljudi, a posebno dece. Svi ovi poremećaji nastaju usled prekomernog i neumerenog upražnjavanja sportskih aktivnosti (a vrhunski sport tu neumerenost predpostavlja kao osnovni uslov svog postojanja) i u svom pravom obimu i vrsti manifestuju se tek u srednjim i poznim godinama života vrhunskih sportista kada oni, već istrošeni, moraju prestati da se bave aktivno sportom.

 

*

 

Svi ovi, navedeni razlozi nas u velikoj meri zabrinjavaju i distanciraju od učešća u mačevalačkom sportu, a posebno aktivnog, takmičarskog ili vrhunskog, pošto sve to podrazumeva upravo rizike i posledice pred koje naše članove nećemo nikada prisilno postavljati, a posebno ne najmlađe.

 

 

 

 

Olimpijske igre nekad i sad

 

 

 »SPORT« 3.8.1976.  

 

"Olimpijske igre nekad i sad – kakva frapantna razlika. Ideali, da to budu Igre prijateljstva, drugarstva i viteštva, iz godine u godinu su sve nevažniji, u Montrealu, čak su u pojedinim slučajevima potpuno zanemareni.

Još u staroj Heladi, ratovi su prestajali zbog olimpijade. Najljući neprijatelji odlagali su oružje, skidali štitove i otpasivali mačeve, a koplja slagali na gomilu. Rarod se radovao igrama, znao je da će, bar tih dana, biti mir.

Sad se olimpijska takmičenja održavaju pod čeličnom stražom vojske, policije i agenata. Ni korak da se kroči dok se ne pokažu dokumenta sa podacima u kojima još nedostaje šta je kome, kad, gde i kako radio praded. Sportiste kao zatvorenike sprovode i čuvaju snajperi dok izlaze iz blindiranih autobusa ili kad se vraćaju sa takmičenja u svoja izolovana i zatvorena staništa (zovu ih »olimpijska sela«) iz kojih ne smeju ni makac da se pomere.

Olimpijske igre postale su čista suprotnost od onoga što je predstavljao jedan od osnovnih ideala, kad su nastale. To je događaj, koji se sad obilato koristi u političkoj borbi nacija za prestiž van sportskih arena. U Minhenu je pobijena jedna cela ekipa, U Montrealu se nisu takmičile zemlje celog Afričkog kontinenta, na red su kasnije došli i Rusi i istočni blok koji su čak stvorili sopstvene olimpijske igre. Od olimpijskih igara je danas načinjen prvenstveno odličan biznis. Nadmetanje oko toga ko će dobiti pravo na organizaciju je nadmetanje oko toga ko će zaraditi milijarde dolara od vanrednih turističkih poseta. Lobiraju se cele države a oko organizacije ovog događaja se vrte svote novca koje višestruko prevazilaze godišnje buđete mnogih srednje razvijenih zemalja sveta. Oko toga ko će nositi pravo reklamiranja svojih proizvoda na olimpijskim igrama vode se prave aukcije sa nezamislivim svotama novca koje su mali ulozi prema onome što te multinacionalne kompanije tek treba da obrnu i zarade. Na beloj olimpijskoj zastavi, umesto crnog kruga, koji predstavlja kariku, zgodnije bi bilo da stoji – crna mrlja.

Pet dana je Olimpijski komitet većao o tome, i nije našao rešenje, da se i afrički sportisti, među kojima imai pravih velikana, zadrže na borilištima. Kad se sastavi mozaik činjenica, naravno onih koje nigde i niko neće zvanično da saopšti, gostovanje novozelandskog ragbi-tima u Južnoafričkoj uniji nije samo sportskog karaktera, već i značajan biznis između te dve zemlje. Na red su, naravno došle i zemlje pod raznim političkim ili ekonomskim sankcijama. Sad je teško predvideti koji će politički eksces izbiti na videlo na sledećim igrama.

¸Nekada su sudije na olimpijadama bili delioci pravde. U staroj Heladi imali su posebnu zgradu, potpuno izdvojeni od takmičara, da se ne bi zbližili sa njima i stvorili izvesne simpatije prema nekome. Onda se nije ni pomišljalo na to da će, mnogo godina kasnije, kriterijum suđenja zavisiti od pravih, vrlo velikih, računica i kombinacija – ko je kome bliži, kome treba pomoći, iz ovih ili onoh razloga, a koga treba eliminisati, jednim pokretom ruke, zviždukom, ili nekom brojkom, na žutom, zelenom ili belom formularu.

Sudije su i danas odvojene od takmičara, ali su smeštene u najluksuznije hotele a prema njima se svi odnose sa strahopoštovanjem. I sad se zaklinju da će suditi po časti i pravdi, ali mnogi tu zakletvu i ne saslušaju do kraja. Kad takmičenja počnu, rade po svojoj koristi, nešjem nalogu nalogu ili pod nečijim pritiskom. Jednom sudiji su date hrpe dolara, da bi jedan tim pobedio. Na ovim olimpijskim igrama bilo je toliko nepravednih odluka, da bi se o njima i knjiga mogla napisati. U boksu, gimnastici, rukometu, vaterpolu, čak i u atletici.

Nisu samo sudije izneverile ideale olimpizma. Na žalost i mnogi učesnici zanemarili su pravo viteštvo. Olimpijske igre postale su bespoštedno laktanje za medalje (čitaj posredno novac) i u tome se ne biraju sredstva. Jedan mačevalac imao je u ruci, sa mačem i pravi vasionski elektronski odašiljač, kako bi pobedio.Drugi je ošinuo mačem protivnika po glavi kada mu je ovaj okrenuo leđa. Mačevanje je oduvek služilo da se u viteškim dvobojima brani čast.

Jednom konju je preko noći nabijen klin u nogu, da sutradan ne bi poneo džokeja prema pobedi. Trojca sportista diskvalifikovana su zbog uzimanja stimulativnih sredstava a sportisti se zbog dopinga podvrgavaju pravoj lekarskoj torturi gotovo do obdukcije ne bi li olimpijske hemijsko- mikrobiološke laboratorije pronašle neki stimulans u njihovom telu. Javna je tajna da se cela farmaceutska industrija sveta za ogromne svote novca takmiči oko toga ko će proizvesti tako savršen doping koji će biti neprimetan za ove sve najstrože testove.

Čast mnogim pobednicima, ali Olimpijske igre nisu više viteštvo već grčevita borba, svim i svačim, da se po svaku cenu osvoji trofej.

Stari i sedi Grk, Epaminondas, preko deset puta je gledao kako se, uz poseban ritual, pali olimpijski plamen. Putovao je kroz mnoge zemlje, domaćine Igara. Za njega i sportiste celoga sveta, to je ranije bio simbol buktanja olimpijske ideje. Sad je plamen prenet za nekoliko sekundi, laserom, do Kande. Niko ga čestito nije video ni ovde ni tamo jer je vatrica tinjala u zapećku južne tribine Olimpijskog stadiona.

Žan Drapo, jedan od onih koji su organizovali ovu Olimpijadu, izjavio je da: »Ništa ne može uništiti igre, ni politika ni novac, potreban za pripreme sportista i izgradnju objekata...« Možda ih ništa ne može uništiti, ali kako je sad, ako se tako nastavi, neće biti ništa ni da se uništi.

 

*

 

Svi ovi, navedeni razlozi nas u velikoj meri zabrinjavaju i distanciraju od učešća u aktivnom takmičarskom sportu pošto sve to podrazumeva upravo rizike i posledice pred koje naše članove nećemo postavljati, a posebno ne najmlađe.

 

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT