BEOGRADSKE ŠKOLE EVROPSKOG BORBENOG, SCENSKOG I SPORTSKOG MACEVANJA    
 

 

»Sportsko« mačevanje u Egiptu – prevaziđeni mit

 

 

»Mačevanje spada u najstarije oružne sportove na svetu. Prvi dokumenti koji govore o postojanju sportskog mačevanja se nalaze još u Egiptu gde se na zidnim slikama vide scene mačevalačkih takmičenja.«

Miroslav Vasić, profesor fizičke kulture i istoričar sporta, Beograd.

ODGOVOR

I sam autor ovog odgovora je jedno vreme bio zaveden olakim i senzacionalističkim tvrdnjama istraživača koji su prvi došli u kontakt sa oskudnim crtežima i još oskudnijim tekstovima koji se odnose na »mačevalački sport« kod starih Egipćana.

No, iako su mi kasnije došla u ruke i druga, novija, istraživanja vezana za tu temu nisam imao vremena da se osvrnem na te svoje mladalačke i nekritički prihvaćene stavove i posvetim više pažnje njihovoj kritici. Sada imam, a imam i povod.

Evo slike koja je bila glavni motiv ideje o sportskom mačevanju u Egiptu i prvog teksta od kojeg je i krenulo stvaranje tog mita kod pojedinih evropskih istoričara mačevanja.

»Sudeći po freskama hrama Medine Abu (Gornji Egipat) napravljenih za vreme Ramzesa III, 1190 god. p.n.e. prikazano je sportsko nadmetanje mačevima organizovano faraonu u čast zbog pobede na Libijcima. Na slikama se jasno vidi oružje koje ima zaštitne prečke za ruke od bambusa. Kod nekih mačevalaca na drugim slikama su i lica zaštićena maskom. Žiri i organizatori se prepoznaju po perima koja drže, a hijeroglifski zapis prati zapovedi i komentare sudija od početka do kraja. U nekoliko zapisa se oštro opominje jedan od učesnika sa tekstom “Zar te nije sramota, tebe koji se boriš velikim faraonom?”, očito zbog pokreta koji nije bio dopušten pravilima. Sve ukazuje na to da je reč o sportskom takmičenju. «( Rože Djušosua)

Hermeneutika ili srpskim jezikom rečeno nauka o tumačenju (interpretiranju) onog što vidimo, čujemo, osetimo, doživimo, pročitamo... je zapravo prva i najvažnija nauka u svemu. Ona nas uči da nije toliko važno nešto videti, čuti, osetiti... koliko na pravilan način to INTERPRETIRATI, razumeti. Oko gleda ali tek razum vidi, uho sluša ali tek razum čuje... Čovek može svojim očima gledati jedan događaj i videti ga na potpuno pogrešan-neistinit način. Na raskoraku između onoga što mi vidimo, čujemo, osetimo... i onoga kako ga razumemo, tumačimo i interpretiramo zasniva se kompletna istorija zabluda i manipulacija u svim oblastima ljudskog života.

Hermeneutika, ili umeće pravilnog tumačenja onog što se dešava je od posebno velikog značaja za mačevaoca: kako ispravno razumeti i protumačiti neki pokret ili stanje koje smo okom videli kod protivnika, kako izbeći da »vidimo« ono čega nema ili ono što on »maskira« da ga ima? Tu pogrešiti znači sve pogrešiti! Evo jednog primera iz mačevanja:

Drhtanje protivnika ili vrha mača može biti uistinu izraz straha - ali ne treba zaboraviti da drhtanje može biti i suprotno tome izraz ogromne nagomilane energije koja se jedva suzdržava da ne prasne: podrhtavanje brane pred navalom pritiska vode ili zemlje pred velik zemljotres.

Drhtanje može biti i glumljena provokacija kako bi protivnika odveo od istine o stvarnom stanji i naveo ga na pogrešne zaključke. Mnoge su vojske bile uništene zato što su vešte vojskovođe znale svojim pokretima da ubede protivnika u svoj strah.

Drhtanje može biti i lukavi eksperiment koji jednom mačevaocu treba da posluži da pokaže kolike su intelektualne sposobnosti protivnika, njegova pronicljivost, količina sujete i količina gluposti.

U svakom slučaju, kada se sve dobro premeri, suprotno od uobičajenog mišljenja, drhtanje ruke ili vrha mača protivnika je pre poziv na veliku opreznost no poziv na nadmenost, bezbedan i lak napad.

Isto je i sa tumačenjem (interpretiranjem) crteža na zidovima hrama u Luksoru. Isto je i sa tumačenjem skromnog teksta vezanog za te crteže. Kod neopreznog čoveka, zahvaćenog oduševljenjem i strašću ne postoji hermeneutička opreznost. Kod njega važi pravilo: “ Što je prvo na umu to je prvo na drumu”, a uvek mu je prvo na drumu “Što je babi milo”. Dakle, čovek najčešće stvari vidi, prosuđuje i tumači samo iz svog ugla – nekritički, kako mu je najbliže i kako mu odgovara. Da je to i sa “sportskim mačevanjem” u Egiptu pokazala su i savremena istraživanja na ovu temu.

Evo primera, takođe iz Egipta. Slika prikazuje mačevaoce starog Egipta kako grupno vežbaju borbu svojim mačevima.

No, to ipak nije tako! Slika govori samo o jednom. Tekst pored slike govori o tome da je reč o NOŽEVIMA, DRVENIM PLOČAMA i BACANJU, a slika prikazuje samo i jedino egipatske bacače noževa.

SAVREMENO TUMAČENJE EGIPATSKIH SLIKA

I

Mačevi koji su se koristili u Egiptu za borbu po formi, težini i nameni nemaju nikakve veze sa predmetima koje koriste “mačevaoci” na slikama. U vezi sa tim je karakteristično da stari narodi, ako su se nadmetali u borbenim veštinama, uvek su koristili svoje pravo oružje samo sa ili bez zaštitnih elemenata. To je bio slučaj i u nadmetanju lukom i bacanju koplja i borbi sekirama… Da je o tome reč i u ovom slučaju potvrđuje podatak da se u hijeroglifskom zapisu vezanom za pomenutu sliku NIGDE ne pojavljuje znak za mač (a postoji ih više u zavisnosti od vrsta mačeva koji su postojali u Egiptu) već znak koji se koristio vezano za tekstove koji govore o ŠTAPU ili PALICI. Na navedeno ukazuje još jedan podatak. Naime, za borbu štapom egipćani su imali posebnu reč " nabbuut" (enciklopedija fizičke kulture; JLZ, 1977., str. 104), a koja se i koristi vezano za slike o kojima je reč. Te reči nema nigde u tekstovima koji se odnose na mačevanje. Osim toga u "nalazima kraj Tebe iz vremena 1500 postojala su društva boraca štapom. Grčki povjesničar Herodot navodi da je u borbi štapovima u neke religijske ceremonije sudelovalo tisuću boraca." (Enciklopedija fizičke kulture; JLZ, 1977., str. 104).

II

Egipćani nisu imali uopšte razvijenu borbenu kulturu mačevanja. U ratnim pohodima su, gotovo bez izuzetka, kao glavno oružje koristili luk, koplje, posebnu sekiru i nož. Pravilo je da se ljudi nadmeću u onome što im je blisko i onom u čemu su svakodnevno vrsni a kod Egipćana to nisu bili mačevi.

III

Mačevi koji su se najviše koristili u Egiptu su umali krajnje neobičan oblik i ništa tome slično se ne pojavljuje u navedenoj slici “sportskog takmičenja”. Ti Egipatski mačevi upotrebljavani su, gotovo po pravilu, tehnikama borbe sekirom a ne tehnikom koja je prikazana na slikama. U tom smislu ni Egipćani ne bi nazvali “mačevanjem” nešto što ni po formi oružja ni po tehnici borbe koja je prezentovana na slikama nema nikakve veze sa formom njihovog mača i načinom njegove svakodnevne upotrebe u to vreme.

IV

Organi reda ili ono što mi danas zovemo “policija” (a poznato je da su egipćani imali veoma razvijen policijski aparat) su u Egiptu u to vreme, a što se vidi na drugim freskama, bili naoružani “vaspitnim” palicama od bambusa..

Ova biljka je bila neobično rasprostranjena u Egiptu i jako bliska Egipćanima. Upotreba palice je u Egiptu bila ista kao i svuda. Prvenstveno za udar a zatim za bod-odguravanje. Ona se i danas koristi tako u svim policijama sveta

Palica je inače sastavni deo borbene kulture svake civilizacije. Borbe palicama se javljaju još u Kini, Japanu i Australiji. Kod plemena Zulu, Suru i Vanianturi u istočnoj Africi još danas možete videti urođenike kako se bore sa dva štapa, jednim za odbranu i drugim za napad, koji imaju kao branik za ruku jedno parče kože od žirafe.

Čak je i kod Srba u periodu 1861. godine u redovno školstvo na časovima gimnastike kroz “Kratka uputstva za predavanje gimnastike u osnovnim školama”, Petar Predragović, uneo borbu palicama (štapovima) koji su bili “ dugački 1,2 metra, debljine 0,02 metra, obli, pravi i uglačani”. (Vidi knjigu “Viteško, dvorsko i građansko mačevanje u Beogradu, Aleksandar Stanković).

Deca koja su u Egiptu rasla uz Nil i bambuse nesumnjivo su palice imala za omiljenu igračku a da im je borba palicama bila veoma bliska. S tim u vezi je bilo prirodno na krajeve palica namestiti štitnik za prste pošto je udarac palicom po prstima (najčešće nehotičan) uvek bolan.

Još jedan, presudni, element ukazuje na to da slika ne govori o mačevanju. Naime, svuda se jasno vidi, negde po položaju a na slici niže, veoma jasno i po funkciji, da borci palicama u borbi koriste i drugu ruku. Na njenoj podlaktici imaju pričvršćen štitnik kojim se parira ali i nanosi udarac. Borbe ovog tipa su postojale a i danas postoje u nekolicini afričkih zemalja.

Berlinski muzej, Luvr i Tutankamonova zbirka u Kairu čuvaju oruđa slična onima koje su upotrebljavali borci egipatske dvanaeste dinastije, a koje možemo videti na slikama. To su palice od drveta ili bambusa sa zaštirom za ruku načinjenom od kože, drveta ili metala.

U tekstu vezanom za ove eksponate piše: "Istoričari Još nisu proučili način borbe ovim palicama, ali su delovi rituala vezani za pobednika tačno utvrđeni. Pobednika je imenovao žiri, a sam faraon, okružen svitom, davao je nagradu. Reči koje je tada svečanoizgovarao sačuvane su na starim zapisima u kamenu. "Priđi, ti najbolji, među borcima". Ništa više pouzdano o tome ne možemo reći".

V

No, to nije sve. Ako već hoćemo da govorimo o slikama mačevanja u Egiptu, ali onim koje stvarno predstavljaju mačevanje i pri tome imaju jasne indikatore da tu nema nikakvog spomena sporta, prikazaću jednu. Ona je iz perioda ranog carstva kada su egipćani u borbi koristili velike teške bronzane mačeve. To je, za sada, jedina sačuvana slika na kojoj se vide egipatski ratnici kako se bore sa mačevima ravnog sečiva. Ona pokazuje, dakle, mačevaoce sa pravim teškim mačevima, bez ikakvih »štitnika« za šaku (pošto se ideja za taj deo mačevalačkog oružja pojavila na svetu tek kojih 1000 godina kasnije) i tekstom koji govori izričito o borbi mačevima učesnika izvesnog dinastičkog prevrata. Na toj slici se jasno vidi kako su izgledali mačevi i kako je izgledala borba. Međutim, u pratećem tekstu nema ni spomena nekog takmičenja, pisara, sudija, a još manje »maski« za zaštitu lica koje se spominju u prvom tekstu, a koje, uzgled rečeno, do danas niko nikad ni na jednoj egipatskoj slici nije video ni prikazao.

 

 

VI

Dakle slika koja je trebalo da govori o »sportskom« mačevanju u Egiptu pokazuje sledeće: na egipatskoj fresci se u čast povratka i pobede faraona organizuje (kao i kod rimljana, i kod grka i persijanaca…, kao i danas) vojna parada (“trijumfalni marš”) koja sukcesivno prikazuje razne borilačke veštine i umeća egipćana, uključujući i borbe palicama kod pripadnika dinastičke policije ili garde.

Na drugoj fresci, gde se pominju sudije, pisari i zabranjeni potezi reč može biti samo o 2 stvari: prva – uistinu takmičenje (može biti isto u čast faraona i njegove pobede jer su stari narodi u slavu pobede često organizovali razne sportske igre a što je verovatno jer tu vidimo u nastavku slike i rvače), – ali u BORBI PALICAMA.

Druga – o regrutaciji, izboru “policajca” kroz nadmetanjeiborbu za faraonovu gardu, po propisanim pravilima, a čemu i sam faraon prisustvuje. Na ovo drugo ukazuje i činjenica da su pisari (koji prisustvuju borbi) u Egiptu bili retki i veoma skupi pa su korišteni samo za izuzetno važne aktivnosti, a u ove sigurno ne spada takmičarska igra. No, bilo šta bilo i ovde ne može biti i nije reč o izboru najboljeg mačevaoca već najboljeg borca palicama.

Iz svega gore navedenog nameće se sam po sebi sledeći zaključak: egipatske slike prikazuju Egipćane u periodu oko 1200 godine p.n.e kako izvode nešto što na prvi pogled PODSEĆA i LIČI na mačevanje a zapravo nema nikakve veze sa njim jer je reč o BORBI BAMBUSOVIM PALICAMA - PALIČENJU ili kako se to kod nas zove BORBI KRATKIM ŠTAPOM. To je potpuno druga veština koja se vežbala na svim prostorima gde je korišteno koplje kao oružje. Naime, još kad su ljudi počeli da upotrebljavaju kratko (nebacačko) koplje (stari Grci su ga zvali SULICA) razvijena je i borba DUGIM štapom koja je u srednjem veku doživela savršenstvo među engleskim streličarima dugog luka (kojima je luk kad otpuste tetivu postajao motka za blisku borbu). Borba štapom je i na Dalekom istoku dovedena do savršenstva i mnogi smatraju da je ovo oružje mnogo ubitačnije od mača a najsavršenije među svim oružjima za blisku borbu. Samuraji su, naime, izbegavali borbu sa seljacima naoružanim motkom ukoliko i sami nisu imali motku na čijem vrhu se nalazio pričvršćen kratki mač. Borba kratkim štapom je grana, deo ili oblast borbe dugim štapom koja se izučavala još u staroj Grčkoj među hoplitima za slučaj da se kratko koplje u borbi polomi. Ona je bila i sastavni deo grčkog svebora, ili kako su oni to tada nazivali GIPLOMAHIJE.

 

 

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT