MAČEVANJE U BEOGRADU    
....
ŠKOLA MAČEVANJA
"SVETI ĐORĐE"
www.macevanje.org

XVI VEK - ŠPANSKA ŠKOLA MAČEVANJA MISTERIOZNOG KRUGA

 

“Sve on izvodi po linijama i uglovima, pukovniče, po paralelama i sekcijama, on ima svoje dijagrame”.

Ben Johnson.

 

         Početkom XVI veka španski mačevaoci smatrani najvećim mačevaocima sveta. Smireni, hladnokrvni, odmereni i graciozni, klizili su elegantno kroz svoje duele dok su umereno i svečano izvodili svoje korake “Plesa smrti”. Španci, koji su 2 veka neprikosnoveno vladali mačevanjem u Evropi imali su samo jedan stav i dve osnovne pozicije, a za oružje samo rapir. U oćima autsajdera španska škola se, na izgled, preporučivala svojom jednostavnošću. Na nesreću onih koji su se upustili u učenje ove smrtonosne umetnosti, borba španskim stilom je bila složen intelektualni zadatak koji se nije mogao savladati bez znanja geometrije. Bez obzira da li se borba vodi na otvorenom ili zatvorenom prostoru nijedan od protivnika ne želi da ograniči svoje beskrajne mogučnosti kretanja u svim pravcima na uzan, predvidiv, linearan prostor tj. na liniju i kretanje napred-nazad. U stvari postoji velika strateška prednost slobodnog kretanju po bojnom polju, koristeći različite pravce, pokrete i okrete. Zato je svaka radnja nogu u školama mačevanja do 19. veka bila određena kretanjem po krugu i mnoštvu njegovih tetiva, prečnika i dijagonala, a što je preuzeto iz španske škole mačevanja. Ova vrsta mačevanja je bila i ostala terenska, reljefna borba.

 

 

 

 

        Napadi su izvođeni u prolazu. To jest mačevalac bi ispružio ruku i ukoso, po nekoj od dijagonala, zakorazio prema protivniku. Bilo ko, ko bi se zatekao u prostoru sektora suprotne strane a u dužini jednog “prolaza” protivnikovog oružja bio bi u velikoj opsnosti pošto bi udar ili ubod bio nanesen uz inerciju tela u pokretu i ubrzanje oružja koje ga prati. Upravo zato su učitelji mačevanja na podu crtali grugove i dijagonale jer bi oni ukazivali kada je protivnik ušao u opasnu zonu i kojim pravcem je najbolje napustiti. Geometrija “Mističnog kruga” je zapravo vizuelna mreža koja pomaže savladavanju prostora u napadu i odbrani tokom ulaska i izlaska kroz zone smrti. Zato je i krug imao prečnik za jedan mačevalački korak duži od ispružene ruke sa mačem. Pošto rapir nije bio lagano več ubitačno oružje sa težinom, pa nije bio lako pokretljiv nije bilo moguće izvoditi brze parade a još manje riposte. Odbrane su se izvodile izbegavanjem koracima po krugu u svim pravcima po imaginarnim linijama najčešće pod uglom od 90 stepeni kako bi se povratila originalna distanca i samim tim definisao novi krug sigurnosti.

 

Uobičajena borba je izgledala ovako:

         Mačevalac staje u gard u uspravnom položaju, van domašaja mača neprijatelja. Njegova ruka sa oružjem je skoro potpuno ispravljena, da se ne bi gubilo vreme i preciznost tokom pružanja, a oružje upravljeno pravo prema neprijatelju. Ruka je bila visoko. Stav sa rukom visoko, skoro do glave i vrhom mača usmerenim ka protivniku je onaj koju mačevaoc prirodno izvodi pri vadjenju mača. Kada se oružje izvuče iz korica ruka sa mačem se diže. Samo kada je ruka iznad i ispred glave vrh oružja je slobodan od korica. Vrh svakog mača bi najčešće bio usmeren prema licu protivnika. Ovakvim držanjem mača se obezbeđivao pogodak bez pomeranja vrha na dole i kretanje oštrice sečiva najprirodnijim putem prema cilju – odozgo na dole, obzirom na zemljinu težu i težinu oštrice koja prirodno pada na dole. Garda visoko je branila glavu od pogotka a šaka sa vlastitim oružjem je u svakom trenutku u vidokrugu onoga ko drži mač. Ovakav način držanja mača imao je još jednu prednost. Onaj ko bi hteo da pogodi šaku protivnika morao bi uvek da se podvlači ispod vrha mača i tako rizikuje uvek pogodak u glavu ili grudi. Borac može stajati sa opterećenjem na obe noge. Desna noga je nešto malo ispred leve tako da je telo bokom okrenuto prema protivniku. Borba je podrazumevala zauzimanje položaja unutar kruga i kretanje u krug nasuprot kazaljci sata oko protivnika dok se ne postigne pozicija povoljna za napad. Metod napada je smanjenje distance kratkim koracima duž jedne linije unutar kruga uz stalno zastrašivanje neprijatelja vrhom oružja. Borci bi počinjali borbu sa distance menjajući položaje da isprobaju reakciju protivnika stalno očekujući otvaranje u kom bi mogli izvesti udarac. Mogli su se kretati u krug jedan oko drugog nadajući se da će dospeti u poziciju iz koje mogu bezbedno izvesti napad na protivnikovu levu stranu i izbeći njegovu naoružanu ruku. Celokupna borba je bila veoma energična sa mnogo pokreta prolaza, klizanja na jednu stranu, promene stava, korištenja desne i leve noge napred. Snaga i izdržljivost su bile glavne kvalifikacije neophodne za uspeh. Kada se konačno dogodi otvaranje napad može biti proizveden u prolazu prebacivanjem zadnje noge u napred čime se skraćuje distanca za 1,5 do 2 metra. Kad se smanji distanca protagonista može da seče izloženu stranu protivnika, može da zada udarac prema glavi ili bod po celoj visini tela. Napadnuti može da načini korak nazad ili promeni stav u nazad, da izbegne napad i da u isto vreme ubode protivnikovo lice. Može odlučiti i da prihvati dolazeću oštricu svojim mačem i promeni pravac od mete i istovremeno isključenjem sopstvenim vrhom ubode protivnika.

 

 

 

Napadač (1) izvodi iskorak zadnjom (desnom) nogom napred-pravo, protivnik (2) na ovaj napad odgovara ispadom zadnjom (levom) nogom u levo. Nakon toga, u nastavku postoji beskrajno kombinacija. Tako, napadnuti, pošto je telo ispadom u levo sklonio sa linije napada, može svoju prednju (desnu) nogu staviti u gornji levi ugao kvadrata čime se njegova leva noga prenosi, uz poluokret tela, u tačku koja se nalazi na polovini gornje stranice kvadrata. Na ovaj način se on protivniku, koji izveo napad pravo, odjednom našao na njegovom desnom boku spreman odmah da nanese pogodak. Ukoliko napadač u tom trenutku svoju zadnju (levu) nogu ne postavi, uz poluokret tela oko prednje noge, u tačku koja se nalazi na polovini donje desne strane manjeg upisanog kvadrata, dobija sigurni pogodak u bok.

 

Kretanje po krugu, najsavršenijoj geometrijskoj formi i po njegovim sektorima pod uglom od 90 stepeni, dakle pravolinijski – najkraćim putem, i po međuuglovima, koji su veći ili manji, ali omogućavaju okrete oko sebe i oko protivnika, španskoj školi je davalo prednost u odnosu na svaku drugu jer je omogućavalo apsolutnu pokretljivost.

Španski mačevalac koji je širom Evrope 200 godina smatran najopasnijim protivnikom bio je to ne samo zbog borbe po magičnom krugu već i zbog kompleksnog sistema teškog za učenje koji je zahtevao posvećenje mnogih sati dugom intelektualnom i praktičnom radu. Osim toga, mačevaoci koji su morali mačevati po ovoj matematici i geometriji morali su biti smireni, proračunati, promišljeni, hladnokrvni i staloženi a to je glavni preduslov uspeha u svakoj borbi.

Tvrđenje o nepogrešivosti španske škole Misterioznog kruga nije bilo bez opravdanja i ona je stvarala odlične mačevaoce sa vrlinama koje danas mi teško možemo i da sagledamo. U finalnoj analizi svake borbe moglo bi se nepogrešivo dokazati da se pobednik u borbi rapirima uvek u jednom trenutku povinovao geometrijskim principima obuhvaćenim krugom.

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* KONTAKT