MAČEVANJE - FILMOVI - VIDEO    
....
ШКОЛА МАЧЕВАЊА
"СВЕТИ ЂОРЂЕ"
www.macevanje.org

 

 

 

*

 

Jedni misle da je suština mačevanja u "koliko" vremena: najbržem izvođenju akcija. No, “Najbrži najbrže (prvi) strada“ jer "što brže to gluplje". Drugi misle da je suština u "koliko" prostora: najvećoj ekstenziji akcije, najvećoj distanci, dužini mača, ruke... Treći misle da je suština u "koliko" energije: najvećoj izdržljivosti tela i snazi kojom se seče, bode ili izvode akcije. Četvrti da je u onom "gde": tačkama koje se napadaju na protivniku, smerovima eskiviranja, kretanja, uklanjanja protivnikovog napada ili uzvrata… Peti sve polažu u ono "čime": da li će da mačuju sa lakim ili teškim, kratkim ili dugačkim, jednoručnim, dvoručnim, sekućim ili bodućim, mačem ili sabljom, jednim ili dva oružja… Šesti su ubeđeni da je suština samo u onom u "kad": strpljivom čekanju pravog trenutka za izvođenje akcije. Sedmi misle da je u tome "šta" se izvodi: vrsti čudotvorne odbrane ili neodbranjivog napada, a osmi u tome "kako" se akcija odbrane ili napada izvodi: na ovaj, drugi, treći… način. Za pogodak je, međutim, potreban SKLAD "koliko", "gde", "čime", "kako", "kad" i "šta" - odgovarajućim mačem, izvesti pravu akciju pravilno u pravom trenutku, pravim putem i na pravo mesto, potrebnom brzinom, snagom i dužinom.Sve drugo nije umeće već puki slučaj. No, u SKLADU rade i zupčanici mašine, čini obična životinja u lovu, prosečan mačevalac po refleksno uvežbanom i nesvesnom automatizmu. Tajna veštine mačevanja, dakle, nije samo u njenom tehničkom delu - SKLADU. Ona je i u tome "KO" mačuje. U to "KO" s jedne strane spada fizička razvijenost, izdržljivost, brzina, snaga i okretnost mačevaoca - njegovo telo. S druge strane to je iskustvo mačevaoca, njegov karakter, pristup borbi, veštini mačevanja, sebi, protivniku i svetu oko sebe - njegov duh. Ta treća trećina tajne mačevanja - DUH mačevaoca je kapetan broda koji jedini upravlja, daje cilj, izgled, suštinu, smisao i značenje nečijem mačevanju. Samo on razdvaja mačevanje kao borilačku veštinu od mačevanja kao borilačkog sporta ili borilačke umetnosti - mačevaoca ubicu ili sportistu od mačevaoca umetnika (Martial Art).

 

"Dnevnik učitelja mačevanja" Aleksandar Stanković

 


STIL MAČEVANJA
ŠKOLE MAČEVANJA "SVETI ĐORĐE"
- KANON SV.ĐORĐE
7525 (CODEX ST.GEORGII 2017) -

(ŠPADA, RAZORUŽANJA, RAPIR, SKIJAVONE MAČ, RAPIR-BODEŽ, SABLJA I TESAK)

 

 

NAJNOVIJI PREZENTACIONI VIDEO KLIPOVI

 

 

 

 

 





 

MAČEVANJE RAPIROM

(1)

(2)

(3)

          Najrasprostranjenije građansko, dvorsko a delimično i vojno evropsko mačevalačko oružje u periodu od 15. do 18. veka. Nastao je u Španiji u 15. veku smanjenjem dimenzija i težine jednoručnog viteškog mača. U početku je služio više za sečenje no za bod ali prevlast boda nad udarom raste od 15. veka (kada je odnos bio 60:40) do 17. veka kada je odnos boda i sečenja (75:25%) – u zavisnosti od škole. Postoje dve vrste rapira: teški i laki. Prosečna težina mu se kreće od 1, 1 kilogram do 2 kilograma. Najpoznatije vrsta rapira su engleski, papenhajm, tranzicioni, španski, mač skjavone... Sečenje rapirom najčešće ranjava izuzev ukoliko pogodak padne u predelu vrata ili vena i arterija ruku ili nogu kada je opasan po život. Rapir istorijski nije izgubio bitku sa špadom zato što je bio manje efikasno oružje već zato što je špada bila manja i lakša pa i zgodnija za nošenje i upotrebu u građanskim uslovima života. Kad je reč o borbi ovim oružjem se plasiraju pogoci na sve tačke protivnika. Španski rapir u odnosu na italijanski i francuski ima značajnu tehničku prednost – duge prečege (konzolete), zbog čega se njim napadi i odbrane izvode ne samo oštricom oružja već i konzoletama. Rapirom se mačuje najviše pokretima iz lakta, zgloba šake (kod upotrebe konzolete) i mulinetima (kružna sečenja). Tehnika mačevanja ovim oružjem je veoma složena i zahteva dugogodišnje i stručno vođeno vežbanje. Postoje razne vrste rapira. Najpoznatiji su italijanski rapir – više za seču nego za bod (1), tranzicioni rapir (prelaz na špadu) – podjednako za seču koliko i za bod (2) i španski rapir – više za bod nego za seču (3)  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA

 

 

 

 

 

SKJAVONE MAČ

          Vrsta rapira - bodno-sekući vojno (pomorski) i civilni mač koji se najviše koristio u periodu 16-17. veka. Izrađivao se sa dvoseklim (ređe jednoseklim) sečivom različitih težina i širina. Karakterističan je po svom balčaku koji ima izgled metalne korpe sastavljene od gvozdenih prečki raspoređenih rebrasto ili mrežasto (ili kao zatvorena kalota) koja u potpunosti pokriva šaku mačevaoca i karakterističnom trapezastom jabukom (“mačja glava”). Ovaj mač se razvijao do svoje konačne (venecijanske) forme još od 14. veka kada su ga u Veneciju u prvobitnom obliku mača skjavoneska doneli slovenski plaćenici – telesna garda (milicija) mletačkih duždeva. Ako se uzme u obzir da su Dubrovčani pod “Sklavonija” označavali Srbiju sa kojom su se u zaleđu graničili (za razliku od “Slovigna” kojom su označavali Slavoniju) i da su “Sloveni” poistovećivani u svim dokumentima sa Srbima jasno je da je reč o maču koji se proizvodio u Srbiji još polovinom 14. veka (a na šta ukazuje više dokumenata vezanih za ove mačeve, a koji su datirani na 14. vek). Mač skjavoneska je izrađivan kao jednoiporučni i bio je karakterističan po „S” nakrsnicama.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA


MAČEVANJE RAPIROM I DAGOM

          Mačevaoci prvo koriste drugu ruku za držanje velikog štita, zatim za držanje dvoručnog mača, zatim, za držanje malog štita, pa za držanje bodeža (daga), a kasnije plašta. Na kraju je koriste sa rukavicom za sklanjanje i hvatanje protivnikovog sečiva i za otimanje mača (razoružavanja). Mačevaoci gotovo od renesanse pa sve do kraja 17. veka dok koriste rapir u levoj ruci drže dagu – bodež. Ova vrsta mačevanja predstavlja tehnički vrhunac u mačevanju uopšte kako po složenosti, pokretljivosti, lepoti tako i efikasnosti. Mačevalac naoružan dagom i rapirom je superioran (ukoliko je vešt) u odnosu na svakog protivnika sa drugim mačem. Prednost kombinacije rapir-daga u odnosu na sva druga mačevalačka oružja je u tome što mačevalac može naneti istovremeno pogodak na dve tačke, istovremeno se braniti na dva mesta i istovremeno se braniti i nanositi pogodak. Ova simultanost u pokretima oružjem mu daje svaku prednost u odnosu na drugo mačevalačko oružje koje deluje sukscesivno tj. ili prvo napada ili prvo izvodi odbranu.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA




MAČEVANJE ŠPADOM (MALI MAČ)

          Građansko i dvorsko oružje druge polovine 17. i celog 18. veka. Ovo najlakše pravo mačevalačko oružje (u pravoj duelnoj verziji od 0,8 do 1 kilogram, u ukrasnim i dvobojnim verzijama su lakše) je nastalo smanjenjem dimenzija i težine tranzicionog rapira. Prvi modeli su imali pljosnato sečivo sa jednom ili dve oštrice. Špada je, međutim, previše lagana da bi mogla naneti ozbiljniju povredu sečenjem i ako se sečenje nanese to je isključivo da bi se protivnik dekoncentrisao, zbunio ili iziritirao. Razvijeni (pravi) modeli špade imaju sečivo trouglastog poprečnog preseka i služe isključivo za bod. Špadom se plasiraju pogoci u glavu, stomak i grudni deo tela i oni su tada po pravilu smrtonosni. Vojne verzije špade poseduju lučni rukobran za šaku koji služi za udar pri borbi u klinču kod duela. Špadom se mačuje bezmulinetnim pokretima iz lakta i zgloba šake. Tehnika mačevanja ovim oružjem je kompleksna i graniči se sa umetnošću zbog čega njeno savladavanje zahteva godine stručno vođenog vežbanja. Iz mačevanja ovom vrstom mača (u dvobojnoj varijanti) je nastalo sportsko mačevanje floretom.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA


MAČEVANJE SABLJOM

 

          Sablja je mačevalačko oružje azijatskog porekla. Sa njome su se upoznali Evropljani najezdom Huna, Avara, Mađara, Tatara i Turaka u vreme seobe naroda. Za razliku od mača koji je ravan sablja je uvek manje ili više zakrivljena. Orijentalni tipovi su više zakrivljeni a evropski manje. Sečivo sablje je uvek jednobridno. Sablja je u prvom redu konjičko oružje koje služi više za seču nego ubod (80:20%) u naletu, prolazu i zamahu. Ona se može koristiti i u borbi na tlu, no u tu svrhu se koriste više zakrivljene sablje koje su pogodnije za metež. Povijenost oštrice sablje u pešačkom duelu vodi tome da borba izgleda znatno nezgrapnija. Balkanski narodi su prihvatili sablju još u 15. veku i za jednu sablju su davali dva mača. Evropljani su sablju (iako se ona koristila i u doba starog Rima i u srednjem veku) počeli masovnije da prihvataju tek krajem 17. veka kada mačevi više ne odgovaraju novim taktičim uslovima ratovanja. Zbog popularnosti konjičkog načina ratovanja u 18. veku sablja lagano ali sigurno potiskuje rapir kao pešadijsko oružje. Sablja husarske konjice postaje veoma rasprostranjena krajem 18. veka širom čitave Evrope. U 19. i 20. veku se sablja koristi u oba svetska rata i postaje simbol oficira u svim zapadnim vojskama. Na slici je srpsko-francuska sablja korišćena u Vojnoj akademiji početkom 20. veka  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA


DUELNO MAČEVANJE (RAZORUŽANJA)

 

Za razliku od dvobojnog mačevanja u kome se mač koristi isključivo po dogovorenim pravilima (protokol dvoboja) duelno mačevanje je borba mačem bez pravila. То je mačevanje u kome se mač koristi kao pomoćno sredstvo i osnovni je oblik mačevanja u borbi vojnog tipa a u civilnom mačevanju predstavlja „grubu“ borbu (udarac jabukom, pesnicom, nogom, laktom, sklanjanja, hvatanja mača, razoružavanja...) a sve sa ciljem da se protivniku polumačevalački ili nemačevalački onemogući dejstvo njegovog mača. Duelne radnje u mačevanju istorijski gledano čine dominantni deo mačevalačkih borbi svih epoha. Umeće duelnog mačevanja, ako se ne zloupotrebljava, predstavlja vrh mačevalačke veštine jer omogućava pobedu bez prolivanja krvi ili kobnih pogodaka.

 

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA

MAČEVANJE TESAKOM

 

          Tesak je bio u svakodnevnoj upotrebi širom Evrope oružje seljaka i drvodelja od 15. do kraja 19. veka. To je bila prvenstveno alatka za tesanje drveta. Postoje dve tehnike borbe tesakom: beskontaktna i kontaktna. Kod beskontaktne, u napadu se koristi direktan napad ali bez kontakta sa oružjem protivnika, tj. samo uz pomoć varke telom koja otvara kolegu za bezbedno sečenje i to uglavno po podlaktici. Veoma su rasprostranjeni i eskivažni napadi tj. napad na branjenu tačku kolege ali uz istovremenu eskivažu a koji se po pravilu završava nekim od prolaza ili okreta. Odbrane od sečenja uglavnom se ne izvode sečivom jer je tesak kratak, kriv i nepouzdan za pariranje već izmicanjem i eskiviranjem (dakle radnjama nogama i telom). Nasuprot beskontaktne u kontaktnoj tehnici mačevalac teži kontaktu tesaka sa tesakom - bloku, koji će mu kasnije otvoriti vrata za niz tehničkih radnji kako samim tesakom tako i nenaoružanom rukom. Ova tehnika je starija i zasniva se na klasičnoj srednjevekovnoj taktici odbrane - bloku u kontranapadu. Nastala je i razvijala se uporedo sa tehnikom borbe dugim nožem. Kasnije se kontaktna tehnika počela preplitati sa elementima beskontaktne pa su se počeli izvoditi blokovi uz izmicanje, a da bi se na kraju sasvim izbacili blokovi i borba počela zasnivati na čistoj pokretljivosti beskontaktne tehnike. Ovaj tip mačevanja često završava sa duelnim radnjama  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA



MARTIAL ART MAČEVANJE
- MAČEVANJE KAO BORILAČKA UMETNOST -
(SABLJA)

Kao što cilj sviranja neke muzike nije kraj muzike već muzika tako i cilj mačevanja nije pogodak već mačevanje.
Svako, naime, može mačem naneti ubod ili sečenje na ovaj ili onaj način - čak i neuko dete - ali svako mačem ne um od borbe stvarati MAČEVANJE.
U borbi mačevima u kojoj je jedini cilj pogoditi protivnika glavno sredstvo za to je da borba traje što kraće (da se protivnik pogodi odmah jednim pokretom)
jer sa brojem pokreta raste i mogućnost da se bude pogođen.
U mačevanju u kome je, suprotno, cilj da se zajedno sa protivnikom POGODI VEŠTINA glavno sredstvo za to je da borba traje što duže.
U takvom mačevanju, u kome je cilj AKCIJA a ne pogodak, pogodaka nema, ni okončanja a borba TRAJE… pretvarajući se u raskoš pokreta tela i mačeva.
Što je, dakle, mačevanje sa više pogodaka i kraće traje to je u njemu manje majstorstva jer svaki pogodak je neka greška, zamor ili neukost, pukotina i posustalost u veštini.
Pokušavati mačevati bez grešaka – pogodaka, bez pobede i bez poraza, boriti se u beskraj... je vrhunac umeća dva mačevaoca - umetnost.
Zato dobar učitelj i učeniku gubitniku i pobedniku u mačevanju govori isto - „ne valja“.
Dobrom učitelju valja samo učenik koji mačuje tako da niti gubi niti pobeđuje jer u mačevanju dobrih mačevalaca nema pobednika i poraženih
pošto jedino veština sama može biti poražena ili pobednik.

"Dnevnik učitelja mačevanja", Aleksandar Stanković

          Martial Art mačevanje (mačevanje kao borilačka umetnost) je nekompetitivna vrsta mačevanja. U ovoj najzahtevnijoj vrsti mačevanja, za koju je osim tehničke veštine nužna kreativnost ali i potreba i talenat za umetničko, cilj nije efikasnost i pobeda u ubilačkoj ili takmičarskoj borbi već mačevanje samo - veština okretnosti tela i mača, kreativno kombinovanje i lepota izvođenja mačevalačkih akcija, inspirativnost i inventivnost ideja, majstorstvo..., a što sve mačevanju daje jednu posebnu dimenziju. U vezi sa time je Jagju Munenori (1571-1646), veliki japanski mačevalac, naslednik i učitelj škole Šinkage šogunata Tokungave, napisao: "Misliti samo na pobedu je bolest. Misliti samo o upotrebi borilačke veštine je bolest (...) U borilačkoj veštini je bolest ako ne ostavite iza sebe um borilačkih veština." Mačevanje u kome je jedini cilj pobeđivanje uvek je siromašno jer se svodi na jednu ili dve najprostije akcije koje će najbrže i odmah efikasno pogoditi protivnika. U tom smislu će i obično dete, ako bude bilo dovoljno dugo i do perfekcije uvežbavano da samo pruži pravo mač i čučne u pravom trenutku, i za najveštijeg mačevaoca biti smrtonosno opasan protivnik. No, šta tada ostaje od tako redukovanog "mačevanja"? Mačevati sa takvim mačevaocem je isto što i plesati sa partnerom koji zna i koristi samo dva ista koraka ili slušati "muziku" koja je sastavljena od tri akorda. Svo bogatstvo tehnike i taktike jedne kompleksne veštine nestaje u praznini trivijalnosti, banalnosti i prozaike - kao i ličan život svakog čoveka koji hoće da živi samo po načelima puke korisnosti, praktičnosti, efikasnosti i racionalnosti (pragmatizam i utuilitarizam). Dakle, pošto "Za rezultat standardne i obične tehnike dobijate uvek standardnu i običnu muziku" (Kurtvengler) obično i standardno kompetitivno mačevanje (borillačka veština i borilački sport) ne samo da je skučeno, siromašno i banalno već i neizbežno banalizuje, siromaši i zatupljuje i samog mačevaoca. Cilj nekompetitivnog (Martial Art) mačevanju je, međutim suprotan. On je u aksiomu da se u mačevanju ne izvodi dva puta ista akcija, u umeću da se na jednu akciju protivnika odgovori na mnoštvo načina a ne da se na mnoštvo akcija protivnika odgovara stalno na jedan isti - najprostiji i najefikasniji način. Cilj je, dakle, kreativnost i invencija a ne pogodak, čak i pustiti protivnika - iako se on može zaustaviti nekom banalnom kontraakcijom, da izvede svoju akciju do kraja ukoliko ona kao maštovito zamišljena obećava. U Martial Art mačevanju mačevaoci su, dakle, zainteresovani za borbu samu bez osvrtanja na efikasnost i traženja pobednika pa stoga pogotke ne broje jer vrednost traže i nalaze u samoj borbi (putu) a ne u njenom ishodu - prestižu i pobedi (cilju). U toj vrsti mačevanja je, dakle, cilj sam put. I kao što dva trkača mogu trčati uživajući u trčanju jer im je stalo do trčanja a ne do međusobnog prestizanja tako i dva mačevaoca mogu mačevati jer im je stalo do mačevanja a ne do pobeđivanja. U mačevanju kao borilačkoj umetnosti iz svih navedenih razloga zadatak nije dospeti mačem do protivnikovog tela već pomoću mača, protivnika i mačevanja dospeti do telesno, duhovno i duševno izvrsnog, kreativnog, inspirativnog, poučnog... To mačevanje je zato vrsta fizičke kulture - ono što oplemenjuje (kultuviše) čoveka.  

          Dve najčešće zablude o mačevanju kao borilačkoj umetnosti  

          1. Laici mešaju termin "borilačka umetnost" (Martial Art) sa terminima "borilačka veština" i "borilački sport" iako je reč o potpuno različitim stvarima koje povezuje samo termin „borba“. Danas je zato među mačevaocima sve više onih koji svoje mačevanje olako, pogrešno i neuko nazivaju borilačka umetnost (Martial Art, HEMA – Historical European Martial Art, Fehtkunst...) jer se, i ne trepnuvši, u tome što čine istovremeno ostrašćeno guraju po sportskim takmičenjima oko prestiža i pobedničkih medalja zaneseni duhom nadmetačke efikasnosti i pobedničke uspešnosti - a koji nemaju nikakve veze sa umetnošću. Do ovog mešanja dolazi zbog pogrešnog čitanja, tumačenja i razumevanja tekstova i termina starih knjiga koje se bave borilačkim veštinama. Naime, iako te knjige još od 15. veka u svojim naslovima koriste termin umetnost - "kunst" - fechtkunst i "art" - art of Fencing, L`art des Armes, u njima se ne govori o mačevanju kao borilačkoj umetnosti već isključivo o mačevanju kao borilačkoj veštini pošto u 15, 16, 17 i 18 veku reč "umetnost" nije značila isto što znači i danas. Naime do 18. veka termin umetnost kolokvijalno koristio u smislu manipulativnog tehničkog umeća operativne, vešte i zanatske praktične delatnosti (umeti nešto praktično vešto delati) a ne u smislu u kojem se on danas kolokvijalno koristi – kao vrednosno i estetski usmerene delatnosti kreativnog, slobodnog i neutilitarnog stvaralačkog aktivizma iz ljubavi. Tako npr. u tom periodu nije postojala ni strukovna ni jezička ni praktična razlika između običnog molera i slikara (umetnika) – slikar je bio tretiran samo vrlo vešt moler. I 18-19. vek u mačevalačkoj litaraturi za ovu veštinu i dalje koristi termin "art" i "kunst" (npr. “L`Art de faire des Armes” – Lafaugere, Paris, 1825) ali u jednom sasvim drugačijem smislu. Reč je o razumevanju umetnosti kao delatnosti koja nije pragmatično-utilitarnog karaktera tj. razlikovanju praktično upotrebljivog i potrebnog bojevog mačevanja za rat i dvoboj od beskorisnog (u pravoj borbi neupotrebljivog) mačevanja koje se upražnjava u svrhu slobodne aktivnosti takmičarskog nadmetanja, zabave, igre i sporta. I u ovom slučaju, dakle, suštinski nije reč o mačevanju kao borilačkoj umetnosti (forme d`art martial), već o novoj formi kompetitivnog mačevanja - borilačkom sportu. No, u umetnosti nema ubijanja jer osnovna i suštinska misija umetnosti je upravo suprotna - kultura (kultivacija) - prevazilaženje animalog i divljaštva u čoveku i najbespoštedniji rat sa varvarstvom u bilo kojoj njegovoj formi, pa i formi ubijanja ili sukobljavanja. Slična je situacija i sa takmičarskim mačevanjem. Tamo gde ima umetnosti suština nije nadmetanje a tamo gde je suština nadmetanje prestaje umetnost. U svakoj umetnosti pravi umetnici (za razliku od kvazi i "kobajagi" umetnika) su jedni drugima inspiracija za sopstveno i neuporedivo majstorstvo a ne konkurenti i izazovi za nadmašivanje i preskakanje kao u igri „trule kobile“. Niti je Betoven "bolji" od Baha, niti Leonardo od Mikelanđela ili Rembranta... - oni su prosto RAZLIČITI i svaki od njih "trči" svoju sopstvenu "trku" u različitim svetovima pa u tome, stoga, nema i ne može biti međusobnog poređenja. Zato nema i ne može nikad biti znaka jednakosti između umetnosti i sporta, sportiste i umetnika - nekog ko se nečim bavi zbog prestiža i nekog ko se nečim bavi iz ljubavi prema stvaranju i tome čime se bavi. Iz tih razloga mačevalačka veština nikad ne može biti borilačka umetnost dok koketira sa bilo kakvom kompeticijom - mačevanjem koje služi ubijanju ili takmičenju jer nije isto borba sa ciljem dostizanja umetnosti u veštini i borba sa ciljem takmičarskog ili ubilačkog pobeđivanja. U tom smislu duh svake umetnosti se temelji na načelu "Contraria sunt complementa" (suprotnosti se dopunjuju) tj. da borba ne postoji samo u obliku destruktivnog sukoba i rivaliteta već i u obliku konstruktivnog harmonizovanja - kao npr. u muzici sazvučje dva suprotna tona, ritma ili akorda („Sazvučje suprotnosti, izvor je lepog“ – Toma Akvinski). Mačevanje, stoga, postaje vrsta telesne kulture i prava borilačka umetnost tek kad tehnika ove veštine počne da se koristi za čoveka a ne protiv čoveka - s ciljem oduhovljenja i oplemenjivanja čoveka a ne pobeđivanja čoveka, kad se, dakle, počne koristiti s one strane svake kompetitivne optike. 2. Laici mačevanje kao borilačku umetnost (Martial Art - Forme d`art martial) ne razlikuju ni od scenskog mačevanja – mačevanja kao scenske umetnosti. Ove dve veštine, međutim, imaju veze onoliko koliko imaju veze sve različite vrste mačevanja sa mačevanjem uopšte i sve različite vrste umetnosti sa umetnošću uopšte. Scensko mačevanje je scenska umetnost kojoj je cilj prikaz mačevalačke borbe publici (film, pozorište, balet...) u skladu sa principima scenske umetnosti, a koju izvode glumci po unapred naučenom i izrađenom scenariju koreografa i instrukcijama reditelja. Tu se ne koristi zaštitna oprema jer je kao bezbedan precizno definisan svaki pokret napada i odbrane, njegova forma i dinamika, distance, replike tokom borbe, uvod u borbu, razrada borbe i njen kraj, njeno trajanje, razvoj u prostoru bine, uloga svetla, zvuka i mizanscena, kostimi, mačevi... (naravno, ukoliko je reč o pravoj scenskoj borbi a ne "instant" kvaziscenskoj improvizaciji i „umetnosti“ savremenog komercijalnog kiča i šunda). Nasuprot svemu izloženom mačevanje kao borilačka umetnost (Martial Art) se ne izvodi ni za ni zbog publike. Isto tako u mačevanju kao borilačkoj umetnosti obavezno se koristi zaštitna oprema jer tamo gde postoji kreativnost postoji i slučajnost. I, na kraju, akcije napada i odbrane koje izvode mačevaoci u Martial Art mačevanju su potpuno slobodne, bez ikakvog scenarija i zavise samo od njih, njihove borilačke etike, njihovih zamisli, kreativnosti, sposobnosti i okolnosti u kojima su se našli tokom borbe.  

"Ima ljudi koji od svega stvaraju rat; oni su pravi varvari jer hoće da sve što čine postane neka pobeda." (Gracijan Valtazar)
Takvi ljudi i mačevalačku veštinu gledaju samo na prozaično-prizeman način kao umeće kome je jedini cilj pobeđivanje u takmičenju ili ubijanju.
Mačevanje je, međutim, neko jednom nazvao "dijalogom mačevalaca oštricama".
Ako je tako tada i taj dijalog, kao i svaki dijalog, ne mora biti uvek svađa, prepirka i prostačko psovanje.
On može biti i razgovor iz zadovoljstva, polemika u zajedničkom proučavanju problema veštine,

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA



MAČEVANJE FLORETOM

 

          Sportsko mačevanje. SPORTSKI FLORET. Sportski rekvizit nastao početkom 19. veka od kurtoaznog floreta za vežbu koji se pojavio početkom 18. veka u Francuskoj značajnim olakšavanjem špade. U 19. veku se floretom još uvek mačevalo po pravilima i tehnikom klasičnog bojevog - pravog mačevanja. Sa 20. vekom pravila i tehnika upotrebe floreta se menjaju i on postaje bezopasni rekvizit za slobodnu dogovornu sportsku igru za decu i odrasle. Težina floreta je 500 grama i služi isključivo za bod. Floretom se plasiraju pogoci u gornji deo tela izuzimajući ruke i glavu. Floretom se mačuje najviše uz upotrebu zgloba šake i prstiju. Zbog male težine, velike savitljivosti i savremenog takmičarskog karaktera modernih pravila, mačevanje floretom se, bez obzira na tehničku složenost, svelo na brzinu i silovitost. Od 70-tih godina dvadesetog veka umesto ravne, francuske ili italijanske drške, (prikazane na slici) ovaj sportski rekvizit dobija "pistol" ili "anatomsku" - ortopedsku dršku koju je proizvela 1957. godine jedna belgijska fabrika ortopedskih pomagala. Taj tip drške je u velikoj meri izmenio tehniku sportskog mačevanja i u nju uneo nasilnost i šibanje slično bičevanju. Pored floreta su početkom 20. veka načinjeni još i sportski mač i sportska sablja. Prvobitno je bilo zamišljeno da sportski mač bude zamena za rapir no on je postao samo vrsta težeg floreta (750 grama) – zapravo kopija kurtoaznog floreta za vežbu 18. veka, pošto se rapirom i bode i seče a sportskim mačem isključivo bode. Slično je i sa sportskom sabljom. Prvobitno je bilo zamišljeno da i ona bude sportska zamena za pravu sablju (zbog čega su prve sportske sablje bile zakrivljene), međutim, sečivo koje je kod savremene sportske sablje ravno a ne povijeno (kao kod prave sablje, a što je od suštinskog značaja za njenu autentičnu upotrebu), suviše lagana oštrica (500 grama) – što je u suprotnosti sa osnovnom namenom sablje kao oružja za sećenje – inercionog oružja, kao i pravila takmičenja doveli su do toga da tehnika mačevanja ovim sportskim rekvizitom i upotreba te tehnike u sportskoj borbi imaju vrlo malo veze sa mačevanjem pravom sabljom i bliži su mačevanju mačem koji se zove spadron.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA


MAČEVANJE JEDNORUČNIM VITEŠKIM MAČEM

 

          Vojni teški jednoručni mačevi različitih tipova sa prostim - krstastim rukobranom namenjeni više za sečenje nego bod. Korišćeni su u periodu od ranog srednjeg veka (merovinši mač) pa sve do poznog srednjeg veka (gotički mač) i pojave rapira. Vode poreklo od keltskog dugog mača i rimske spate. Zbog svoje težine (od 1,5 do 2 kilograma) je inerciono oružje namenjeno najvećim delom za sečenje (60:40%). Mnogi tipovi ovih mačeva sve do 10. veka (merovniški) nisu ni imali vrh namenjen bodu, a tek u 14. veku se odnos upotrebe udara i boda izjednačio na 50:50%. Zbog svoje težine udarac ovim mačem je ili ubitačan (u predelu glave i vrata) ili nanosi teške povrede na ostalim mestima zbog čega se sa njim pogoci plasiraju svuda. Tehnika njihove upotrebe je jednostavna – varvarska: udari odozgo i sa strane izmahivanjem uz široko otvaranje i uporebu sirove snage. Ovi mačevi se koriste uz upotrebu celog gornjeg dela tela i to najviše mulinetima iz ramena. Učenje mačevanja ovim mačem ne zahteva noročito dugu i stručnu obuku.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA

I
DEČIJI DVORUČNI MAČ



U PRIPREMI

II
JEDNOIPORUČNI MAČ

III
DVORUČNI MAČ
(TEHNIKA VITLANJA)

IV
DVORUČNI MAČ
(TEHNIKA POLUGA)

V
DVORUČNI MAČ
(STIL GLEVA)

VI
DVORUČNI MAČ
(STIL MOTKA)

VII
DVORUČNI MAČ
(UNIVERZALNI STIL)

MAČEVANJE JEDNOPIPORUČNIM I DVORUČNIM MAČEM

          Dvoručni mač se koristi isključivo za borbu sa obe ruke istovremeno (dvoručno mačevanje), a za razliku od jednoiporučnog koji se može koristiti i samo jednom rukom. Dvoručni mač poseduju dršku koja se drži sa dve šake ali tako da na njoj uvek ostaje prostor za najmanje još jednu šaku. Neki dvoručni mačevi imaju i dužu dršku (čak i dužine polovine dužine sečiva) ali tada imaju manju jabuku dok većina ima veliku i tešku jabuku na kraćoj drški (za dve i po šake). Ovaj mač, iako je dugačak od 150-175 cm., nije težak koliko izgleda (2,3 do 3,6 kg.) Nastao je od dugog vojničkog mača (koji je nastao od jednoiporučnog mača 13-14.veka) povećanjem dimenzija njegove drške i sečiva do tzv. „velikog mača“, koji je imao dve forme: srednjovekovnu i renesansnu. On se najviše koristio kao vojničko oružje. Postoji više vrsta dvoručnih mačeva po nameni: bojevi, krvnički, ceremonijalni i vežbovni. Po izgledu mogu biti sa jednom nakrsnicom i sa duplom (pseudo) nakrsnicom, sa ravnom oštricom i valovitom oštricom, krstastim nakrsnicama, "S" nakrsnicama itd. Među najpoznatijim dvoručnim mačevima su nemački dvoručni mač, dvoručni mač Škota brđana i dvoručni mač nizijskih Škota. Koriste se sa više stilova borbe: vitlanjem, polužno, stilom "gleva" i stilom "motka". Glavna svrha im je bila prosecanje prolaza između „ježa“ (breša) kopalja koje je držala ispred sebe „kara“ kako bi prošla konjica. Mačevaoci su dvoručnim mačevima sekli koplja, helebarde ili noge protivnika i tako razbijali prvu odbranu ovako organizovane pešadije. Ove mačeve je i pešadija veoma efikasno koristila protiv konjice. Postoji više stilova upotrebe dvoručnog mača: 1. STIL MAČA (mač se drži na standardni način za dršku sa obe ruke a koristi se tehnikom vitlanja ili tehnikom poluga) 2. STIL GLEVE (koristi se kod dvoručnih mačeva sa pseudonakrsnicom i tada se mač drži jednom rukom za dršku kod jabuke a drugom rukom za sečivo između glavne nakrsnice i pseudonakrsnice. Za mačevanje se koristi tehnika slična borbi kratkim kopljem) 3.STIL MOTKE (mač se drži jednom rukom za dršku kod nakrsnice a drugom za 1/3 sečiva. Za mačevanje se koristi tehnika slična borbi kratkim kopljem ) 4. STIL UNIVERZALNI (mač se drži promenjljivim kombinovanjem hvatova i tehnika svih stilova)  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA

 

Scensko mačevanje, Knežev dvor, Dubrovnik 2005.

Scenario, režija i priprema glumaca prof. Aleksandar Stanković.

Документарни филм о Марину Држићу "Од Тартаре до уроте"
Сценарио, режија и припрема глумаца за сценску борбу проф. Александар Станковић, Дубровник 2007.

Reklama za Zepter. Dom omladine Beograda, februar 2001. Scenario, gluma i priprema drugog glumca,

Aleksandar Stanković.

 

SCENSKO MAČEVANJE

 

          Mačevanje za pozorište, film, balet… Multidisciplinarna scenska umetnost koja kombinuje glumu, često igru i pesmu, sa elementima dramatizacije bezbednog i efektnog mačevanja. Scensko mačevanje je najatraktivniji deo umetnosti scenske borbe zbog čega se svrstava u scenski spektakl. Pod scenskim mačevanjem se podrazumeva rukovanje scenskim mačevalačkim oružjem po zakonima pozorišne, filmske ili plesne umetnosti a prema uzorima realnih ili sportskih borbenih duela. Pozorišno mačevanje je najrazvijenija i najsloženija forma scenskog mačevanja. Nastalo je još u antičko doba sa prvim borbenim plesovima. Ekspanziju je doživelo u doba Šekspirijanskog pozorišta i pozorišta 19-20. veka. Svoju renesansu ima danas sa savremenim filmskim akcionim spektaklom. U svim ozbiljnijim pozorištima i većim operskim i baletskim kućama širom sveta, kao i na svim akademijama za dramu i film postoji, već više od stotinu godina, među najstarijim obaveznim predmetima. Scensko mačevanje nema nikakve veze sa sportskim mačevanjem (onoliko koliko ima i sport sa pozorištem), a relativno malo i na specifičan način ih ima sa pravim borbenim mačevanjem (onoliko koliko realnost ima veze sa umetnošću). Rad u ovoj oblasti, ukoliko je cilj kvalitetna i uspešna scenska borba podrazumeva više elemenata: znanja iz istorije oružja, opreme i tehnika mačevanja raznih epoha i stilova, znanja iz oblasti režije scenske borbe – planove, linije kretanja borbe na sceni, kretanje masa na sceni, ritam i dinamiku borbe, realističku, ekspresionističku, futurističku, romantičnu, impresionističku, komičnu…, stilizaciju borbe, znanja iz oblasti dramaturgije scenske borbe, borbenog scenskog pokreta, glumačke artikulacije, individualne i istorijske karakterologije mačevalaca u scenskoj borbi, znanja iz oblasti upotrebe tehnike audio i vizuelnih efekata u scenskoj borbi, zakona muzike (kad je reč o muzičko-plesnoj koreografiji – »mačevanju po notama«), zakona i pravila filma, znanja iz pedagogije rada sa glumcima, zaštite i bezbednosti…, i naravno, ono što je najvažnije u ovom poslu - UMETNIČKI TALENAT. Iz svih navedenih razloga učenje scenskog mačevanja podrazumeva dugogodišnje i stručno rukovođeno učenje i vežbanje bez čega scenska borba najčešće poprima formu kiča, cirkusa i lakrdije. Najsloženiji vid scenskog mačevanja je baletsko mačevanje i komično stilizovano pozorišno mačevanje.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA



PIRIHA

 

 

          Prvi pomenuti zapadni borbeni ples sa oružjem se zvao Piriha. On je poreklom sa Krita, kolevke evropskog mačevanja. Izvodio se u punoj ratnoj opremi. Ovaj, virtuozni, ekstatički solo ples koji mistički i magijski izražava borbu čoveka sa nevidljivim silama, je podrazumevao niz neprekidnih i povezanih, jasnih i odmerenih pokreta i okreta telom u svim pravcima koji podražavaju mačevalačku borbu. Kretnja u ovoj igri je lična i izražava unutrašnje stanje mačevaoca kroz koncentraciju, čistotu, pravilnost i lepotu pokreta, a plesač imitirajući okršaj sa zamišljenim protivnikom priprema se za borbu uživajući u slobodnoj igri svoga tela sa oružjem osluškujući duhom sopstvene ritmove, i usklađujući ih, zatvorenih očiju, sa ritmovima prostora u kome se kreće. Ovaj ples dobija čudesne forme kada se izvodi u paru uz isto ili suprotno koordinirane pokrete dva mačevaoca.  

          Od najvećeg značaja za mačevaoce su PROSTORNE VEŽBE koje svaki učenik treba neprestano da izvodi u svim fazama učenja i svakoj prilici. Reč je o samostalnom kretanju mačevaoca u prostoru sa ili bez mača u vidu borbe sa zamišljenim protivnikom. Ova vežba je toliko važna da stvara više od 50% majstorstva u veštini a mnogi pravi majstori prestaju uopšte da mačuju sa protivnicima i isključivo se bave prostornim vežbama - borbom sa samim sobom. Početnici i neiskusni mačevaoci često izbegavaju ove vežbe zbog straha od praznine prostora koji treba da ispune svojim nesigurnim pokretima. To je prirodna nelagodnost slična nelagodnosti pisca pred neispisanim papirom, slikara pred belim platnom ili pijaniste pred klavijaturom. Ove vežbe početnici izbegavaju i jer su fizički teške i zahtevne s obzirom da telo u pokretu treba u svakom trenutku da nalazi oslonce jedino u sebi pošto iz nema u protivniku. No, ukoliko je učenik sam ispunjen pokretima počeće da ih stvara i izvan sebe. Iz borbe sa vlastitim telom i prostorom oko njega rađa se ne samo uživanje u invenciji i bogatstvu pokreta već i osećaj sklada, stabilnosti i lepote kretnji koje pružaju zadovoljstvo koje može biti i veće nego u borbi sa pravim protivnikom.  

 

POŠTOVANI POSETIOCI, MOŽETE POGLEDATI NAŠE KLIPOVE PREKO YOUTUBE, NA ADRESI

 

https://www.youtube.com/channel/UCzjlcXL3gDXjZo0vPPseiYQ

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT