MAČEVANJE - FILMOVI - VIDEO    
....
ШКОЛА МАЧЕВАЊА
"СВЕТИ ЂОРЂЕ"
www.macevanje.org

 

 

 

*

 

Postoji izvesna vizuelna sličnost između dobre prave borbe i scenske borbe. No, ta sličnost je samo spoljašnja i nalazi se jedino u onom što im je zajedničko - lepoti. Kad u borbi satkanoj od slučaja i neizvesnosti dva mačevaoca počnu mačevati POVEZANI majstorstvom i osećajem za zajedničku PERFEKCIJU neizbežno se rađa HARMONIJA. Tada pokreti oružja i tela spontano grade pravilnost, uređenost i SKLAD a mačevanje dobija lepotu scenske umetnosti. Lepota je neizbežni pratilac kako DOBRE prave borbe tako i DOBRE scenske borbe. Ona je neizbežna kao što je neizbežan most između svake dobre umetnosti i vrsnog života.

 

"Dnevnik učitelja mačevanja" Aleksandar Stanković

 

POŠTOVANI POSETIOCI, MOŽETE POGLEDATI NAŠIH NOVIH 75 KLIPOVA PREKO YOUTUBE, NA ADRESI

 

http://www.youtube.com/user/SaintGeorgeFencing

 

 

 

 

 

 

 

 

Rapir, Dom omladine Beograda 2004

 Rapir, Centralni dom vojske Srbije, 2008

 

PIRIHA

          Prvi pomenuti zapadni borbeni ples sa oružjem se zvao Piriha. On je poreklom sa Krita, kolevke evropskog mačevanja. Izvodio se u punoj ratnoj opremi. Ovaj, virtuozni, ekstatički solo ples koji mistički i magijski izražava borbu čoveka sa nevidljivim silama, je podrazumevao niz neprekidnih i povezanih, jasnih i odmerenih pokreta i okreta telom u svim pravcima koji podražavaju mačevalačku borbu.      Kretnja u ovoj igri je lična i izražava unutrašnje stanje mačevaoca kroz koncentraciju, čistotu, pravilnost i lepotu pokreta, a plesač imitirajući okršaj sa zamišljenim protivnikom priprema se za borbu uživajući u slobodnoj igri svoga tela sa oružjem osluškujući duhom sopstvene ritmove, i usklađujući ih, zatvorenih očiju, sa ritmovima prostora u kome se kreće. Ovaj ples dobija čudesne forme kada se izvodi u paru uz isto ili suprotno koordinirane pokrete dva mačevaoca.  

          Od najvećeg značaja za mačevaoce su PROSTORNE VEŽBE koje svaki učenik treba neprestano da izvodi u svim fazama učenja i svakoj prilici. Reč je o samostalnom kretanju mačevaoca u prostoru sa ili bez mača u vidu borbe sa zamišljenim protivnikom. Ova vežba je toliko važna da stvara više od 50% majstorstva u veštini a mnogi pravi majstori prestaju uopšte da mačuju sa protivnicima i isključivo se bave prostornim vežbama - borbom sa samim sobom. Početnici i neiskusni mačevaoci često izbegavaju ove vežbe zbog straha od praznine prostora koji treba da ispune svojim nesigurnim pokretima. To je prirodna nelagodnost slična nelagodnosti pisca pred neispisanim papirom, slikara pred belim platnom ili pijaniste pred klavijaturom. Ove vežbe početnici izbegavaju i jer su fizički teške i zahtevne obzirom da telo u pokretu treba u svakom trenutku da nalazi oslonce jedino u sebi pošto iz nema u protivniku. No, ukoliko je učenik sam ispunjen pokretima počeće da ih stvara i izvan sebe. Iz borbe sa vlastitim telom i prostorom oko njega rađa se ne samo uživanje u invenciji i bogatstvu pokreta već i osećaj sklada, stabilnosti i lepote kretnji koje pružaju zadovoljstvo koje može biti i veće nego u borbi sa pravim protivnikom.  

 

Mačevanje španskim rapirom, Centralni dom vojske Srbije, 2003.

ČETIRI FILMA

 

Borbeno mačevanje. RAPIR. Najrasprostranjenije građansko, dvorsko a delimično i vojno evropsko mačevalačko oružje u periodu od 15. do 18. veka. Nastao je u Španiji u 15. veku smanjenjem dimenzija i težine jednoručnog viteškog mača. Uvek je služio više za bod no udar a prevlast boda nad udarom raste od 15. veka (kada je odnos bio 60:40) do 17. veka kada je odnos boda i sečenja (75:25%) – u zavisnosti od škole. Postoje dve vrste rapira: teški i laki. Prosečna težina mu se kreće od 1, 1 kilogram do 2 kilograma. Udar rapirom samo ranjava, ali ukoliko pogodak padne u predelu vrata ili vena i arterija ruku ili nogu je opasan po život. Rapir istorijski nije izgubio bitku sa špadom zato što je bio manje efikasno oružje već zato što je špada bila manja i lakša pa i zgodnija za nošenje i upotrebu u građanskim uslovima života. Kad je reč o duelu ovim oružjem se plasiraju pogoci prvenstveno u torzo i glavu protivnika. Napadi na ruke i noge se koriste radi ranjavanja – ali i izbegavaju kao rizični. Španski rapir u odnosu na italijanski i francuski ima značajnu tehničku prednost – duge prečege, zbog čega se njim napadi i odbrane izvode ne samo oštricom oružja već i konzoletama. Rapirom se mačuje najviše pokretima iz lakta, zgloba šake (kod upotrebe konzolete) i mulinetima. Tehnika mačevanja ovim oružjem je veoma složena i zahteva dugogodišnje i stručno vođeno vežbanje.

Mačevanje špadom, Centralni dom vojske Srbije, 2004.

SEDAM FILMOVA

 

Borbeno mačevanje. ŠPADA (mali mač). Građansko i dvorsko oružje druge polovine 17. i celog 18. veka. Ovo najlakše pravo mačevalačko oružje (0,9 do 1 kilogram) je nastalo smanjenjem dimenzija i težine rapira. Služi isključivo za bod. Ponekad ima jednu ili dve oštrice ali one služe sprečavanju hvatanja oružja rukom a ne za nanošenje udara. Špada je previše lagana da bi mogla naneti bilo kakvu ozbiljniju povredu udarom i ako se udarac nanese to je isključivo da bi se protivnik dekoncentrisao, zbunio ili iziritirao. Špadom  se plasiraju pogoci u glavu, stomak i grudni deo tela i oni su tada po pravilu smrtonosni. Vojne verzije špade poseduju lučni rukobran za šaku koji služi za udar pri borbi u klinču kod duela. Špadom se mačuje bezmulinetnim pokretima iz lakta i zgloba šake. Tehnika mačevanja ovim oružjem je kompleksna i graniči se sa umetnošću zbog čega njeno savladavanje zahteva godine stručno vođenog vežbanja. Iz mačevanja ovom vrstom mača je nastalo sportsko mačevanje floretom.

 

Mačevanje rapirom i dagom (bodež za levu ruku), Centralni dom vojske Srbije, 2005.

SEDAM FILMOVA

 

Borbeno mačevanje. RAPIR i DAGA. Mačevaoci prvo koriste drugu ruku za držanje velikog štita, zatim za držanje dvoručnog mača, zatim, pa za držanje malog štita, zatim za držanje bodeža (daga), a kasnije plašta i na kraju sklanjanje i hvatanje rukom sa rukavicom protivnikove oštrice. Mačevaoci gotovo od renesanse pa sve do kraja 17. veka dok koriste rapir u levoj ruci drže dagu – bodež. Ova vrsta mačevanja predstavlja tehnički vrhunac u mačevanju uopšte kako po složenosti, pokretljivosti, lepoti tako i efikasnosti. Mačevalac naoružan dagom i rapirom je superioran (ukoliko je vešt) u odnosu na svakog protivnika sa drugim mačem. Prednost kombinacije rapir-daga u odnosu na sva druga mačevalačka oružja je u tome što mačevalac može naneti istovremeno pogodak na dve tačke, istovremeno se braniti na dva mesta i istovremeno se braniti i nanositi pogodak. Ova simultanost u pokretima oružjem mu daje svaku prednost u odnosu na drugo mačevalačko oružje koje deluje sukscesivno tj. ili prvo napada ili prvo izvodi odbranu. Jedina opcija u kojoj mačevalac naoružan rapirom i dagom može imati ravnopravnog protivnika je ukoliko on koristi jedno-ipo ručni mač koji je okretan kao i rapir ali je teži, tako da ga može polomiti.

Mačevanje dvoručnim mačem, Centralni dom vojske Srbije, 2005.

ŠEST FILMOVA

Borbeno mačevanje. DVORUČNI MAČ. Nastao je u 15. veku od jedno-ipo ručnih mačeva. Bio je u upotrebi u periodu evropske renesanse. Najviše se koristio u Nemačkoj i Švajcarskoj. Smatra se prvenstveno vojničkim oružjem. Njime se vitlalo i udaralo a pri opsadama gradova se odbacivao neprijatelj koji se popeo na bedeme. Ovi mačevi su se puno koristili i na turnirima i svečanostima, ali i kao ceremonijalni. Njihova težina je omogućavala da se razbije oklop, preseče koplje ili da se izbije štit jednim udarcem. Dvoručni mač zbog svoje težine spada u inercijalna oružja tj. služi za udar od kojih je svaki, bilo gde, smrtonosan - neposredno ili posredno. Iz ovog razloga se pogoci ovim oružjem plasiraju svuda. Ali ono zbog svoje dužine i uravnoteženosti služi veoma efikasno za bod. Odnos udara i uboda kod dvoručnog mača je 50:50% ili 60:40%, zavisno od škole i taman je toliki da nikad ne znate da li ćete biti razbijeni udarom ili nabodeni na »ražanj«, kako se taj mač i zvao u periodu XV-XVI veka. Svi dvoručni mačevi imaju veliku i tešku jabuku koja je kontrateg sečivu. Ona je omogućavala da se udari protivnik u glavu i da mu se smrska lice. Delovi rukobrana ne samo da su štitili ruke već su i na krajevima imali šiljke na koje je mogao protivnik da se nabode. U principu postoje dva tipa dvoručnih mačeva: laki i teški. Laki imaju dužinu ne veću od 1,3 m, dok teški mogu imati dužinu do 2 m. Težina mu se kreće od 2,5 kilograma do 3,5 kilograma. Mnogi dvoručni mačevi su imali valovito sečivo i tada su ih nazivali plamenim mačevima. Tehnika mačevanja sa njima je zahtevala složenu i fizički napornu stručnu obuku pošto udari nisu izvođeni varvarskim izmahivanjem već cirkulacijama, polugama i ukrštanjem ruku, uz značajnu snagu tela i okretnost nogu. Ovi mačevi se koriste uz upotrebu celog tela.

 

Jednoručni viteški mač, Dom omladine Beograda, 2002, pokaz.

JEDAN FILM

 

Borbeno mačevanje. JEDNORUČNI TEŠKI (VITEŠKI) MAČ. Vodi poreklo od keltskog dugog mača, germanskog i vikinškog mača i njihovog naslednika - rimske spathe. Mačevalačko oružje vitezova i vojske. Zbog svoje težine (od 1,5 do 2 kilograma) pretežno je inerciono oružje namenjeno najvećim delom za udar (60:40%). Mnogi tipovi ovih mačeva sve do X veka (merovniški, karolinški i ranoromanički i kasnoromanički) nisu ni imali vrh namenjen bodu, a tek u XIV veku se odnos upotrebe udara i boda izjednačio na 50:50%. Zbog svoje težine udarac ovim mačem je ili ubitačan (u predelu glave i vrata) ili nanosi teške povrede na ostalim mestima zbog čega se sa njim pogoci plasiraju svuda. Tehnika njihove upotrebe je jednostavna – varvarska: udari odozgo i sa strane izmahivanjem uz široko otvaranje i uporebu sirove snage. Ovi mačevi se koriste uz upotrebu celog gornjeg dela tela i to najviše mulinetima iz ramena. Učenje mačevanja ovim mačem ne zahteva noročito dugu i stručnu obuku.

 

Mačevanje sabljom, Centralni dom vojske Srbije, 2007.

ČETIRI FILMA

 

Borbeno mačevanje. SABLJA. Sablja je azijatskog porekla. Sa njome su se upoznali Evropljani najezdom Huna, Avara, Mađara, Tatara i Turaka u vreme seobe naroda. Sablja potiče sa istoka. Za razliku od mača koji je ravan sablja je uvek manje ili više zakrivljena Sečivo sablje je uvek jednobridno. Sablja je u prvom redu konjičko oružje koje služi više za seču nego ubod (80:20%) u naletu, prolazu i zamahu. Ona se može koristiti i u borbi na tlu, no u tu svrhu se koristi manje u onoj meri u kojoj je njena oštrica krivlja. Povijenost oštrice sablje u pešačkom duelu vodi tome da borba izgleda znatno nezgrapnija. Sablje se dele na sablje za seču povlačenjem ka sebi koje imaju konkavan oblik sečiva (jatagan) i sablje za seču guranjem koje imaju konveksan oblik sečiva. Balkanski narodi su prihvatili sablju još u 15. veku i za jednu sablju su davali dva mača. Zapadni evropljani su sablju (iako se ona koristila i u doba starog Rima i u srednjem veku) počeli masovnije da prihvataju tek krajem 17. veka kada mačevi više ne odgovaraju novim taktičim uslovima ratovanja. Zbog popularnosti konjičkog načina ratovanja u 18. veku sablja lagano ali sigurno potiskuje rapir kao pešadijsko oružje. Sablja husarske konjice postaje veoma rasprostranjena krajem 18. veka širom čitave Evrope. U 19. i 20. veku se sablja koristi u oba svetska rata i postaje simbol oficira u svim zapadnim vojskama.

Mačevanje sportskim floretom, Dom omladine Beograda, 2003.

TRI FILMA

Sportsko mačevanje. SPORTSKI FLORET. Sportski rekvizit nastao početkom 19. veka od kurtoaznog floreta za vežbu koji se pojavio početkom 18. veka u Francuskoj značajnim olakšavanjem špade. U 19. veku se floretom još uvek mačevalo po pravilima i tehnikom klasičnog borbenog - pravog mačevanja. Sa 20. vekom pravila i tehnika upotrebe floreta se menjaju i on postaje bezopasni rekvizit za slobodnu dogovornu sportsku igru za decu i odrasle. Težina floreta je 500 grama i služi isključivo za bod. Floretom se plasiraju pogoci u gornji deo tela izuzimajući ruke i glavu. Floretom se mačuje najviše uz upotrebu zgloba šake i prstiju. Zbog male težine, velike savitljivosti i savremenog takmičarskog karaktera modernih pravila, mačevanje floretom se, bez obzira na tehničku složenost, svelo na brzinu. Od 70-tih godina dvadesetog veka umesto ravne, francuske ili italijanske drške, (prikazane na slici) ovaj sportski rekvizit dobija "pistol" ili "anatomsku" - ortopedsku dršku koju je proizvela 1957. godine jedna belgijska fabrika ortopedskih pomagala. Taj tip drške je u velikoj meri izmenio tehniku sportskog mačevanja i u nju uneo nasilnost i šibanje slično bičevanju. Pored floreta su početkom 20. veka načinjeni još i sportski mač i sportska sablja. Prvobitno je bilo zamišljeno da sportski mač bude zamena za rapir no on je postao samo vrsta težeg floreta (750 grama) – zapravo kopija kurtoaznog floreta za vežbu 18. veka, pošto se rapirom i bode i seče a sportskim mačem isključivo bode. Slično je i sa sportskom sabljom. Prvobitno je bilo zamišljeno da i ona bude sportska zamena za pravu sablju međutim sečivo koje je ravno a ne povijeno (kao kod prave sablje, a što je od ogromnog značaja za njenu upotrebu), suviše lagana oštrica (500 grama) – što je u protivurečnosti sa osnovnom namenom sablje kao oružja za udar – inercionog oružja, kao i pravila takmičenja doveli su do toga da tehnika mačevanja ovim sportskim rekvizitom i upotreba te tehnike u sportskoj borbi imaju vrlo malo veze sa mačevanjem pravom sabljom.

Scensko mačevanje, Knežev dvor, Dubrovnik 2005.

Scenario, režija i priprema glumaca prof. Aleksandar Stanković.

*
Документарни филм о Марину Држићу "Од Тартаре до уроте"
Сценарио, режија и припрема глумаца за сценску борбу проф. Александар Станковић, Дубровник 2007.

*

Reklama za Zepter. Dom omladine Beograda, februar 2001. Scenario, gluma i priprema drugog glumca,

Aleksandar Stanković.

TRI FILMA

 

SCENSKO MAČEVANJE. Mačevanje za pozorište, film, balet… Multidisciplinarna scenska umetnost koja kombinuje glumu, često igru i pesmu, sa elementima dramatizacije bezbednog i efektnog mačevanja. Scensko mačevanje je najatraktivniji deo umetnosti scenske borbe zbog čega se svrstava u scenski spektakl. Pod scenskim mačevanjem se podrazumeva rukovanje scenskim mačevalačkim oružjem po zakonima pozorišne, filmske ili plesne umetnosti a prema uzorima realnih ili sportskih borbenih duela. Pozorišno mačevanje je najrazvijenija i najsloženija forma scenskog mačevanja. Nastalo je još u antičko doba sa prvim borbenim plesovima. Ekspanziju je doživelo u doba Šekspirijanskog pozorišta i pozorišta 19-20. veka. Svoju renesansu ima danas sa savremenim filmskim akcionim spektaklom. U svim ozbiljnijim pozorištima i većim operskim i baletskim kućama širom sveta, kao i na svim akademijama za dramu i film postoji, već više od stotinu godina, među najstarijim obaveznim predmetima. Scensko mačevanje nema nikakve veze sa sportskim mačevanjem (onoliko koliko ima i sport sa pozorištem), a relativno malo i na specifičan način ih ima sa pravim borbenim mačevanjem (onoliko koliko realnost ima veze sa umetnošću). Rad u ovoj oblasti, ukoliko je cilj kvalitetna i uspešna scenska borba podrazumeva više elemenata: znanja iz istorije oružja, opreme i tehnika mačevanja raznih epoha i stilova, znanja iz oblasti režije scenske borbe – planove, linije kretanja borbe na sceni, kretanje masa na sceni, ritam i dinamiku borbe, realističku, ekspresionističku, futurističku, romantičnu, impresionističku, komičnu…, stilizaciju borbe, znanja iz oblasti dramaturgije scenske borbe, borbenog scenskog pokreta, glumačke artikulacije, individualne i istorijske karakterologije mačevalaca u scenskoj borbi, znanja iz oblasti upotrebe tehnike audio i vizuelnih efekata u scenskoj borbi, zakona muzike (kad je reč o muzičko-plesnoj koreografiji – »mačevanju po notama«), zakona i pravila filma, znanja iz pedagogije rada sa glumcima, zaštite i bezbednosti…, i naravno, ono što je najvažnije u ovom poslu - UMETNIČKI TALENAT. Iz svih navedenih razloga učenje scenskog mačevanja podrazumeva dugogodišnje i stručno rukovođeno učenje i vežbanje bez čega scenska borba najčešće poprima formu kiča, cirkusa i lakrdije. Najsloženiji vid scenskog mačevanja je baletsko mačevanje i komično stilizovano pozorišno mačevanje.

 

 

Borbe rapirom

ŠEST FILMOVA

 

 

 

*

 

I kao što je dostignuto savršenstvo kad crtač samo jednim pokretom olovke stvori život na papiru tako je i dostignuto savršenstvo u mačevanju kad mačevalac samo jednim pokretom mača postigne lep pogodak. No, postoji nešto divnije od te kratkotrajne i prolazne iskre savršenstva a to je kad na taj jedan savršeni pokret i protivnik odgovori savršenim pokretom - kad se ti pokreti počnu smenjivati i preplitati stvarjući vatru lepote koja se širi i traje stvarajući savršenstvo koje postaje komplikovano, raskošno i bogato, slično muzici neke barokne fuge.

"Dnevnik učitelja mačevanja", Aleksandar Stanković

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT