MAČEVANJE - FILMOVI - VIDEO    
....
ШКОЛА МАЧЕВАЊА
"СВЕТИ ЂОРЂЕ"
www.macevanje.org

 

 

 

*

 

Jedni misle da je suština mačevanja u "koliko" vremena: najbržem izvođenju akcija. No, “Najbrži najbrže (prvi) strada“ jer "što brže to gluplje". Drugi misle da je suština u "koliko" prostora: najvećoj ekstenziji akcije, najvećoj distanci, dužini mača, ruke... Treći misle da je suština u "koliko" energije: najvećoj izdržljivosti tela i snazi kojom se seče, bode ili izvode akcije. Četvrti da je u onom "gde": tačkama koje se napadaju na protivniku, smerovima eskiviranja, kretanja, uklanjanja protivnikovog napada ili uzvrata… Peti sve polažu u ono "čime": da li će da mačuju sa lakim ili teškim, kratkim ili dugačkim, jednoručnim, dvoručnim, sekućim ili bodućim, mačem ili sabljom, jednim ili dva oružja… Šesti su ubeđeni da je suština samo u onom u "kad": strpljivom čekanju pravog trenutka za izvođenje akcije. Sedmi misle da je u tome "šta" se izvodi: vrsti čudotvorne odbrane ili neodbranjivog napada, a osmi u tome "kako" se akcija odbrane ili napada izvodi: na ovaj, drugi, treći… način. Za pogodak je, međutim, potreban SKLAD "koliko", "gde", "čime", "kako", "kad" i "šta" - odgovarajućim mačem, izvesti pravu akciju pravilno u pravom trenutku, pravim putem i na pravo mesto, potrebnom brzinom, snagom i dužinom.Sve drugo nije umeće već puki slučaj. No, u SKLADU rade i zupčanici mašine, čini obična životinja u lovu, prosečan mačevalac po refleksno uvežbanom i nesvesnom automatizmu. Tajna veštine mačevanja, dakle, nije samo u njenom tehničkom delu - SKLADU. Ona je i u tome "KO" mačuje. U to "KO" s jedne strane spada fizička razvijenost, izdržljivost, brzina, snaga i okretnost mačevaoca - njegovo telo. S druge strane to je iskustvo mačevaoca, njegov karakter, pristup borbi, veštini mačevanja, sebi, protivniku i svetu oko sebe - njegov duh. Ta treća trećina tajne mačevanja - DUH mačevaoca je kapetan broda koji jedini upravlja, daje cilj, izgled, suštinu, smisao i značenje nečijem mačevanju. Samo on razdvaja mačevanje kao borilačku veštinu od mačevanja kao borilačkog sporta ili borilačke umetnosti - mačevaoca ubicu ili sportistu od mačevaoca umetnika (Martial Art).

 

"Dnevnik učitelja mačevanja" Aleksandar Stanković

 


STIL MAČEVANJA
ŠKOLE MAČEVANJA "SVETI ĐORĐE"
- KANON SV.ĐORĐE
7525 (CODEX ST.GEORGII 2017) -

(ŠPADA, RAZORUŽANJA, RAPIR, SKIJAVONE MAČ, RAPIR-BODEŽ, SABLJA I TESAK)

 

 

NAJNOVIJI PREZENTACIONI VIDEO KLIPOVI

 

 

 

 

 







 

 

 

 

MAČEVANJE RAPIROM

(1)

(2)

(3)

          Najrasprostranjenije građansko, dvorsko a delimično i vojno evropsko mačevalačko oružje u periodu od 15. do 18. veka. Nastao je u Španiji u 15. veku smanjenjem dimenzija i težine jednoručnog viteškog mača. U početku je služio više za sečenje no za bod ali prevlast boda nad udarom raste od 15. veka (kada je odnos bio 60:40) do 17. veka kada je odnos boda i sečenja (75:25%) – u zavisnosti od škole. Postoje dve vrste rapira: teški i laki. Prosečna težina mu se kreće od 1, 1 kilogram do 2 kilograma. Najpoznatije vrsta rapira su engleski, papenhajm, tranzicioni, španski, mač skjavone... Sečenje rapirom najčešće ranjava izuzev ukoliko pogodak padne u predelu vrata ili vena i arterija ruku ili nogu kada je opasan po život. Rapir istorijski nije izgubio bitku sa špadom zato što je bio manje efikasno oružje već zato što je špada bila manja i lakša pa i zgodnija za nošenje i upotrebu u građanskim uslovima života. Kad je reč o borbi ovim oružjem se plasiraju pogoci na sve tačke protivnika. Španski rapir u odnosu na italijanski i francuski ima značajnu tehničku prednost – duge prečege (konzolete), zbog čega se njim napadi i odbrane izvode ne samo oštricom oružja već i konzoletama. Rapirom se mačuje najviše pokretima iz lakta, zgloba šake (kod upotrebe konzolete) i mulinetima (kružna sečenja). Tehnika mačevanja ovim oružjem je veoma složena i zahteva dugogodišnje i stručno vođeno vežbanje. Postoje razne vrste rapira. Najpoznatiji su italijanski rapir – više za seču nego za bod (1), tranzicioni rapir (prelaz na špadu) – podjednako za seču koliko i za bod (2) i španski rapir – više za bod nego za seču (3)  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA

 

 

 

 

 

 

SKJAVONE MAČ

          Vrsta rapira - bodno-sekući vojno (pomorski) i civilni mač koji se najviše koristio u periodu 16-17. veka. Izrađivao se sa dvoseklim (ređe jednoseklim) sečivom različitih težina i širina. Karakterističan je po svom balčaku koji ima izgled metalne korpe sastavljene od gvozdenih prečki raspoređenih rebrasto ili mrežasto (ili kao zatvorena kalota) koja u potpunosti pokriva šaku mačevaoca i karakterističnom trapezastom jabukom (“mačja glava”). Ovaj mač se razvijao do svoje konačne (venecijanske) forme još od 14. veka kada su ga u Veneciju u prvobitnom obliku mača skjavoneska doneli slovenski plaćenici – telesna garda (milicija) mletačkih duždeva. Ako se uzme u obzir da su Dubrovčani pod “Sklavonija” označavali Srbiju sa kojom su se u zaleđu graničili (za razliku od “Slovigna” kojom su označavali Slavoniju) i da su “Sloveni” poistovećivani u svim dokumentima sa Srbima jasno je da je reč o maču koji se proizvodio u Srbiji još polovinom 14. veka (a na šta ukazuje više dokumenata vezanih za ove mačeve, a koji su datirani na 14. vek). Mač skjavoneska je izrađivan kao jednoiporučni i bio je karakterističan po „S” nakrsnicama.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA





 

 

MAČEVANJE RAPIROM I DAGOM

          Mačevaoci prvo koriste drugu ruku za držanje velikog štita, zatim za držanje dvoručnog mača, zatim, za držanje malog štita, pa za držanje bodeža (daga), a kasnije plašta. Na kraju je koriste sa rukavicom za sklanjanje i hvatanje protivnikovog sečiva i za otimanje mača (razoružavanja). Mačevaoci gotovo od renesanse pa sve do kraja 17. veka dok koriste rapir u levoj ruci drže dagu – bodež. Ova vrsta mačevanja predstavlja tehnički vrhunac u mačevanju uopšte kako po složenosti, pokretljivosti, lepoti tako i efikasnosti. Mačevalac naoružan dagom i rapirom je superioran (ukoliko je vešt) u odnosu na svakog protivnika sa drugim mačem. Prednost kombinacije rapir-daga u odnosu na sva druga mačevalačka oružja je u tome što mačevalac može naneti istovremeno pogodak na dve tačke, istovremeno se braniti na dva mesta i istovremeno se braniti i nanositi pogodak. Ova simultanost u pokretima oružjem mu daje svaku prednost u odnosu na drugo mačevalačko oružje koje deluje sukscesivno tj. ili prvo napada ili prvo izvodi odbranu.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA





 

 

MAČEVANJE ŠPADOM (MALI MAČ)

          Građansko i dvorsko oružje druge polovine 17. i celog 18. veka. Ovo najlakše pravo mačevalačko oružje (u pravoj duelnoj verziji od 0,8 do 1 kilogram, u ukrasnim i dvobojnim verzijama su lakše) je nastalo smanjenjem dimenzija i težine tranzicionog rapira. Prvi modeli su imali pljosnato sečivo sa jednom ili dve oštrice. Špada je, međutim, previše lagana da bi mogla naneti ozbiljniju povredu sečenjem i ako se sečenje nanese to je isključivo da bi se protivnik dekoncentrisao, zbunio ili iziritirao. Razvijeni (pravi) modeli špade imaju sečivo trouglastog poprečnog preseka i služe isključivo za bod. Špadom se plasiraju pogoci u glavu, stomak i grudni deo tela i oni su tada po pravilu smrtonosni. Vojne verzije špade poseduju lučni rukobran za šaku koji služi za udar pri borbi u klinču kod duela. Špadom se mačuje bezmulinetnim pokretima iz lakta i zgloba šake. Tehnika mačevanja ovim oružjem je kompleksna i graniči se sa umetnošću zbog čega njeno savladavanje zahteva godine stručno vođenog vežbanja. Iz mačevanja ovom vrstom mača (u dvobojnoj varijanti) je nastalo sportsko mačevanje floretom.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA


MAČEVANJE SABLJOM

 

          Sablja je mačevalačko oružje azijatskog porekla. Sa njome su se upoznali Evropljani najezdom Huna, Avara, Mađara, Tatara i Turaka u vreme seobe naroda. Za razliku od mača koji je ravan sablja je uvek manje ili više zakrivljena. Orijentalni tipovi su više zakrivljeni a evropski manje. Sečivo sablje je uvek jednobridno. Sablja je u prvom redu konjičko oružje koje služi više za seču nego ubod (80:20%) u naletu, prolazu i zamahu. Ona se može koristiti i u borbi na tlu, no u tu svrhu se koriste više zakrivljene sablje koje su pogodnije za metež. Povijenost oštrice sablje u pešačkom duelu vodi tome da borba izgleda znatno nezgrapnija. Balkanski narodi su prihvatili sablju još u 15. veku i za jednu sablju su davali dva mača. Evropljani su sablju (iako se ona koristila i u doba starog Rima i u srednjem veku) počeli masovnije da prihvataju tek krajem 17. veka kada mačevi više ne odgovaraju novim taktičim uslovima ratovanja. Zbog popularnosti konjičkog načina ratovanja u 18. veku sablja lagano ali sigurno potiskuje rapir kao pešadijsko oružje. Sablja husarske konjice postaje veoma rasprostranjena krajem 18. veka širom čitave Evrope. U 19. i 20. veku se sablja koristi u oba svetska rata i postaje simbol oficira u svim zapadnim vojskama. Na slici je srpsko-francuska sablja korišćena u Vojnoj akademiji početkom 20. veka  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA


 

 

DUELNO MAČEVANJE (RAZORUŽANJA)

 

Za razliku od dvobojnog mačevanja u kome se mač koristi isključivo po dogovorenim pravilima (protokol dvoboja) duelno mačevanje je borba mačem bez pravila. То je mačevanje u kome se mač koristi kao pomoćno sredstvo i osnovni je oblik mačevanja u borbi vojnog tipa a u civilnom mačevanju predstavlja „grubu“ borbu (udarac jabukom, pesnicom, nogom, laktom, sklanjanja, hvatanja mača, razoružavanja...) a sve sa ciljem da se protivniku polumačevalački ili nemačevalački onemogući dejstvo njegovog mača. Duelne radnje u mačevanju istorijski gledano čine dominantni deo mačevalačkih borbi svih epoha. Umeće duelnog mačevanja, ako se ne zloupotrebljava, predstavlja vrh mačevalačke veštine jer omogućava pobedu bez prolivanja krvi ili kobnih pogodaka.

 

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA

MAČEVANJE TESAKOM

 

          Tesak je bio u svakodnevnoj upotrebi širom Evrope oružje seljaka i drvodelja od 15. do kraja 19. veka. To je bila prvenstveno alatka za tesanje drveta. Postoje dve tehnike borbe tesakom: beskontaktna i kontaktna. Kod beskontaktne, u napadu se koristi direktan napad ali bez kontakta sa oružjem protivnika, tj. samo uz pomoć varke telom koja otvara kolegu za bezbedno sečenje i to uglavno po podlaktici. Veoma su rasprostranjeni i eskivažni napadi tj. napad na branjenu tačku kolege ali uz istovremenu eskivažu a koji se po pravilu završava nekim od prolaza ili okreta. Odbrane od sečenja uglavnom se ne izvode sečivom jer je tesak kratak, kriv i nepouzdan za pariranje već izmicanjem i eskiviranjem (dakle radnjama nogama i telom). Nasuprot beskontaktne u kontaktnoj tehnici mačevalac teži kontaktu tesaka sa tesakom - bloku, koji će mu kasnije otvoriti vrata za niz tehničkih radnji kako samim tesakom tako i nenaoružanom rukom. Ova tehnika je starija i zasniva se na klasičnoj srednjevekovnoj taktici odbrane - bloku u kontranapadu. Nastala je i razvijala se uporedo sa tehnikom borbe dugim nožem. Kasnije se kontaktna tehnika počela preplitati sa elementima beskontaktne pa su se počeli izvoditi blokovi uz izmicanje, a da bi se na kraju sasvim izbacili blokovi i borba počela zasnivati na čistoj pokretljivosti beskontaktne tehnike. Ovaj tip mačevanja često završava sa duelnim radnjama  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA



MARTIAL ART MAČEVANJE
- MAČEVANJE KAO BORILAČKA UMETNOST -
(SABLJA)

"Misliti samo na pobedu je bolest. Misliti samo o upotrebi borilačke veštine je bolest (...) U borilačkoj veštini je bolest ako ne ostavite iza sebe um borilačkih veština." (Jagju Munenori (1571-1646), veliki japanski mačevalac, naslednik i učitelj škole Šinkage šogunata Tokungave)

          Većina ljudi vidi mačevanje kao puko telesno umeće kome je jedini cilj POBEĐIVANJE u ubijanju ili takmičenju, dakle, kao banalnu eliminatorsku - ubilačku ili sportsku veštinu. No, to profanum vulgus - varvarsko mačevanje u kome je jedini cilj pobeđivanje je uvek zbog svog pragmatizma tehnički redukovano, siromašno, banalno i pre svega obezduhovljeno i animalizovano jer se svodi na telesno, instinkt, refleks i jednu ili dve najbrže, najprostije i trivijalne radnje koje će najpraktičnije i odmah efikasno pogoditi protivnika pošto sa trajanjem dužine borbe uvek raste i verovatnoća da se bude pogođen. No, mačevati na taj način je isto što i plesati sa partnerom koji zna i koristi samo dva ista koraka ili slušati "muziku" od tri akorda. Sve bogatstvo tehnike i taktike jedne kompleksne veštine tada nestaje u praznini banalnosti i minimalizma. Martial Art mačevanje (mačevanje kao borilačka umetnost) je nasuprot tome NEkompetitivno mačevanje nastalo iz mačevanja kurtoaznog bojevog ili sportskog tipa 19. veka u kome se više obraćala pažnja na STIL i način mačevanja nego na pogađanje i efikasnost. U ovoj vrsti mačevanja, za koju je osim tehničke veštine nužna kreativnost ali i talenat za umetničko, cilj nije efikasnost i pobeda u ubilačkoj ili takmičarskoj borbi već mačevanje samo - veština okretnosti tela i mača, kreativno kombinovanje i lepota izvođenja mačevalačkih akcija, inspirativnost i inventivnost ideja, maštovitost..., - dakle, duhovno u mačevanju, a što sve ovoj veštini daje jednu novu dimenziju. Neki od principa Martial Art mačevanja su: u mačevanju se ne ponavljaju iste akcije, na jednu akciju protivnika se odgovora na mnoštvo načina a ne da se na mnoštvo akcija protivnika odgovara stalno na jedan isti - najprostiji i najefikasniji način, da se protivnik ne pogađa - iako je pružena šansa, trivijalnom akcijom jer tupavo nije bolje od maštovitog... U Martial Art mačevanju mačevaoci su, dakle, zainteresovani za borbu samu bez osvrtanja na efikasnost i traženje pobednika pa stoga pogotke ne broje jer vrednost traže i nalaze u samoj borbi (putu) a ne u njenom ishodu - prestižu i pobedi (cilju). U toj vrsti mačevanja je, dakle, cilj sam put, ili kako Paskal piše „Sama borba nam čini zadovoljstvo – ne pobeda.“ I kao što dva trkača mogu trčati uživajući u trčanju jer im je stalo do trčanja a ne do prestizanja tako i dva mačevaoca mogu mačevati jer im je stalo do mačevanja a ne do prestiža i pobeđivanja. U mačevanju kao borilačkoj umetnosti iz svih navedenih razloga zadatak nije dospeti mačem do protivnikovog tela već pomoću mača, protivnika i mačevanja dospeti do telesne kulture u kojoj se telo vraća sebi (razvija motoriku, okretnost, snagu, izdržljivost, kontrolisan i zreo fizički pokret...) postajući tako sredstvo kultivisanja i razvoja ne samo tela već i duha, njegove kreativnosti, okretnosti, invencije, širine..., jer ne samo da je „U zdravom telu zdrav duh“ već je i još više „U zdravom duhu zdravo telo“ - Bernard Šo. Dva temeljna aksioma Martial Art mačevanja su: „Contraria sunt complementa" (suprotnosti se dopunjuju) tj. mačevaoci borbi ne prilaze sa duhom destruktivnog suparničkog rivaliteta već sa duhom konstruktivnog napora oko harmonizovanja i zajedničkog stvaranja sazvučja i lepote mačevalačkih akcija (kao u muzici stvaranje sazvučja dva suprotna tona, ritma ili akorda). Drugi princip je „Coincidentia oppositorum“ (stecište suprotnosti; „Sjedinjavanje suprotstavljenog i suparničkog vodi prevazilaženju njegove pojedinačne konačnosti i dospevanje u beskonačno“ – Nikola Kuzanski) tj. dok god mačevaoci mačuju kao dva a ne kao jedan, dok je njihovo mačevanje borba „protiv“ i oko istog umesto „za“ isto, dok god ih njihovo mačevanje razdvaja umesto da spaja oni dospevaju samo do isprekidanog, nemirnog... - konačnog u veštini i ograničenog u sebi, a tek čineći suprotno dospevaju do povezanog, smirenog i kontinuiteta u mačevalačkim akcijama - beskrajnog veštine i prevladavanja sopstvenih granica.  

          Dve najčešće zablude o mačevanju kao borilačkoj umetnosti  

          1. Laici mešaju termin "borilačka umetnost" (Martial Art) sa terminima "borilačka veština" i "borilački sport" iako je reč o potpuno različitim stvarima koje povezuje samo termin „borba“. Danas je zato među mačevaocima sve više onih koji svoje mačevanje olako, pogrešno i neuko nazivaju borilačka umetnost (Martial Art, HEMA – Historical European Martial Art, Fehtkunst...) jer se, i ne trepnuvši, u tome što čine istovremeno ostrašćeno guraju po sportskim takmičenjima oko prestiža i pobedničkih medalja zaneseni duhom nadmetačke efikasnosti i pobedničke uspešnosti - a koji nemaju nikakve veze sa umetnošću. Do ovog mešanja dolazi zbog pogrešnog čitanja, tumačenja i razumevanja tekstova i termina starih knjiga koje se bave borilačkim veštinama. Naime, iako te knjige još od 15. veka u svojim naslovima koriste termin umetnost - "kunst" - fechtkunst i "art" - art of Fencing, L`art des Armes, u njima se ne govori o mačevanju kao borilačkoj umetnosti već isključivo o mačevanju kao borilačkoj veštini pošto u 15, 16, 17 i 18 veku reč "umetnost" nije značila isto što znači i danas. Naime do 18. veka termin umetnost kolokvijalno koristio u smislu manipulativnog tehničkog umeća operativne, vešte i zanatske praktične delatnosti (umeti nešto praktično vešto delati) a ne u smislu u kojem se on danas kolokvijalno koristi – kao vrednosno i estetski usmerene delatnosti kreativnog, slobodnog i neutilitarnog stvaralačkog aktivizma iz ljubavi. Tako npr. u tom periodu nije postojala ni strukovna ni jezička ni praktična razlika između običnog molera i slikara (umetnika) – slikar je bio tretiran samo vrlo vešt moler. I 18-19. vek u mačevalačkoj litaraturi za ovu veštinu i dalje koristi termin "art" i "kunst" (npr. “L`Art de faire des Armes” – Lafaugere, Paris, 1825) ali u jednom sasvim drugačijem smislu. Reč je o razumevanju umetnosti kao delatnosti koja nije pragmatično-utilitarnog karaktera tj. razlikovanju praktično upotrebljivog i potrebnog bojevog mačevanja za rat i dvoboj od beskorisnog (u pravoj borbi neupotrebljivog) mačevanja koje se upražnjava u svrhu slobodne aktivnosti takmičarskog nadmetanja, zabave, igre i sporta. I u ovom slučaju, dakle, suštinski nije reč o mačevanju kao borilačkoj umetnosti (forme d`art martial), već o novoj formi kompetitivnog mačevanja - borilačkom sportu. No, u umetnosti nema ubijanja jer osnovna i suštinska misija umetnosti je upravo suprotna - kultura (kultivacija) - prevazilaženje animalog i divljaštva u čoveku i najbespoštedniji rat sa varvarstvom u bilo kojoj njegovoj formi, pa i formi ubijanja ili sukobljavanja. Slična je situacija i sa takmičarskim mačevanjem. Tamo gde ima umetnosti suština nije nadmetanje a tamo gde je suština nadmetanje prestaje umetnost. U svakoj umetnosti pravi umetnici (za razliku od kvazi i "kobajagi" umetnika) su jedni drugima inspiracija za sopstveno i neuporedivo majstorstvo a ne konkurenti i izazovi za nadmašivanje i preskakanje kao u igri „trule kobile“. Niti je Betoven "bolji" od Baha, niti Leonardo od Mikelanđela ili Rembranta... - oni su prosto RAZLIČITI i svaki od njih "trči" svoju sopstvenu "trku" u različitim svetovima pa u tome, stoga, nema i ne može biti međusobnog poređenja. Zato nema i ne može nikad biti znaka jednakosti između umetnosti i sporta, sportiste i umetnika - nekog ko se nečim bavi zbog prestiža i nekog ko se nečim bavi iz ljubavi prema stvaranju i tome čime se bavi. Iz tih razloga mačevalačka veština nikad ne može biti borilačka umetnost dok koketira sa bilo kakvom kompeticijom - mačevanjem koje služi ubijanju ili takmičenju jer nije isto borba sa ciljem dostizanja umetnosti u veštini i borba sa ciljem takmičarskog ili ubilačkog pobeđivanja. U tom smislu duh svake umetnosti se temelji na načelu "Contraria sunt complementa" (suprotnosti se dopunjuju) tj. da borba ne postoji samo u obliku destruktivnog sukoba i rivaliteta već i u obliku konstruktivnog harmonizovanja - kao npr. u muzici sazvučje dva suprotna tona, ritma ili akorda („Sazvučje suprotnosti, izvor je lepog“ – Toma Akvinski). Mačevanje, stoga, postaje vrsta telesne kulture i prava borilačka umetnost tek kad tehnika ove veštine počne da se koristi za čoveka a ne protiv čoveka - s ciljem oduhovljenja i oplemenjivanja čoveka a ne pobeđivanja čoveka, kad se, dakle, počne koristiti s one strane svake kompetitivne optike. 2. Laici mačevanje kao borilačku umetnost (Martial Art - Forme d`art martial) ne razlikuju ni od scenskog mačevanja – mačevanja kao scenske umetnosti. Ove dve veštine, međutim, imaju veze onoliko koliko imaju veze sve različite vrste mačevanja sa mačevanjem uopšte i sve različite vrste umetnosti sa umetnošću uopšte. Scensko mačevanje je scenska umetnost kojoj je cilj prikaz mačevalačke borbe publici (film, pozorište, balet...) u skladu sa principima scenske umetnosti, a koju izvode glumci po unapred naučenom i izrađenom scenariju koreografa i instrukcijama reditelja. Tu se ne koristi zaštitna oprema jer je kao bezbedan precizno definisan svaki pokret napada i odbrane, njegova forma i dinamika, distance, replike tokom borbe, uvod u borbu, razrada borbe i njen kraj, njeno trajanje, razvoj u prostoru bine, uloga svetla, zvuka i mizanscena, kostimi, mačevi... (naravno, ukoliko je reč o pravoj scenskoj borbi a ne "instant" kvaziscenskoj improvizaciji i „umetnosti“ savremenog komercijalnog kiča i šunda). Nasuprot svemu izloženom mačevanje kao borilačka umetnost (Martial Art) se ne izvodi ni za ni zbog publike. Isto tako u mačevanju kao borilačkoj umetnosti obavezno se koristi zaštitna oprema jer tamo gde postoji kreativnost postoji i slučajnost. I, na kraju, akcije napada i odbrane koje izvode mačevaoci u Martial Art mačevanju su potpuno slobodne, bez ikakvog scenarija i zavise samo od njih, njihove borilačke etike, njihovih zamisli, kreativnosti, sposobnosti i okolnosti u kojima su se našli tokom borbe.  

Kao što cilj sviranja neke muzike nije kraj muzike već muzika što traje
tako i cilj mačevanja nije pogodak već mačevanje.
„Sama borba nam čini zadovoljstvo – ne pobeda.“ (Paskal)
U mačevanju u kome je cilj mačevanje samo - AKCIJA a ne pogodak
pogodaka nema a borba TRAJE…
pretvarajući se u inspirativni raskoš pokreta tela, mačeva i ideja.
Pokušavati mačevati bez grešaka – pogodaka, bez pobede i bez poraza,
boriti se u beskraj…, kao u dobrom vođenju ljubavi,
je vrhunac umeća dva mačevaoca – borilačka umetnost.
Zato dobar učitelj učeniku gubitniku i učeniku pobedniku govori isto - „ne valja“.
Njemu je dobar samo onaj učenik koji mačuje tako da niti gubi niti pobeđuje jer u
mačevanju dobrih mačevalaca jedino veština sama pobeđuje ili gubi.

"Dnevnik učitelja mačevanja", Aleksandar Stanković

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA




 

 

MAČEVANJE FLORETOM

 

          Sportsko mačevanje. SPORTSKI FLORET. Sportski rekvizit nastao početkom 19. veka od kurtoaznog floreta za vežbu koji se pojavio početkom 18. veka u Francuskoj značajnim olakšavanjem špade. U 19. veku se floretom još uvek mačevalo po pravilima i tehnikom klasičnog bojevog - pravog mačevanja. Sa 20. vekom pravila i tehnika upotrebe floreta se menjaju i on postaje bezopasni rekvizit za slobodnu dogovornu sportsku igru za decu i odrasle. Težina floreta je 500 grama i služi isključivo za bod. Floretom se plasiraju pogoci u gornji deo tela izuzimajući ruke i glavu. Floretom se mačuje najviše uz upotrebu zgloba šake i prstiju. Zbog male težine, velike savitljivosti i savremenog takmičarskog karaktera modernih pravila, mačevanje floretom se, bez obzira na tehničku složenost, svelo na brzinu i silovitost. Od 70-tih godina dvadesetog veka umesto ravne, francuske ili italijanske drške, (prikazane na slici) ovaj sportski rekvizit dobija "pistol" ili "anatomsku" - ortopedsku dršku koju je proizvela 1957. godine jedna belgijska fabrika ortopedskih pomagala. Taj tip drške je u velikoj meri izmenio tehniku sportskog mačevanja i u nju uneo nasilnost i šibanje slično bičevanju. Pored floreta su početkom 20. veka načinjeni još i sportski mač i sportska sablja. Prvobitno je bilo zamišljeno da sportski mač bude zamena za rapir no on je postao samo vrsta težeg floreta (750 grama) – zapravo kopija kurtoaznog floreta za vežbu 18. veka, pošto se rapirom i bode i seče a sportskim mačem isključivo bode. Slično je i sa sportskom sabljom. Prvobitno je bilo zamišljeno da i ona bude sportska zamena za pravu sablju (zbog čega su prve sportske sablje bile zakrivljene), međutim, sečivo koje je kod savremene sportske sablje ravno a ne povijeno (kao kod prave sablje, a što je od suštinskog značaja za njenu autentičnu upotrebu), suviše lagana oštrica (500 grama) – što je u suprotnosti sa osnovnom namenom sablje kao oružja za sećenje – inercionog oružja, kao i pravila takmičenja doveli su do toga da tehnika mačevanja ovim sportskim rekvizitom i upotreba te tehnike u sportskoj borbi imaju vrlo malo veze sa mačevanjem pravom sabljom i bliži su mačevanju mačem koji se zove spadron.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA

I
DEČIJI DVORUČNI MAČ



II
JEDNOIPORUČNI MAČ

 

NOVI FILMOVI U PRIPREMI

II
JEDNOIPORUČNI MAČ

III
DVORUČNI MAČ
(TEHNIKA VITLANJA)

IV
DVORUČNI MAČ
(TEHNIKA POLUGA)

V
DVORUČNI MAČ
(STIL GLEVA)

VI
DVORUČNI MAČ
(STIL MOTKA)

VII
DVORUČNI MAČ
(UNIVERZALNI STIL)

 

 

MAČEVANJE JEDNOPIPORUČNIM I DVORUČNIM MAČEM

          Dvoručni mač se koristi isključivo za borbu sa obe ruke istovremeno (dvoručno mačevanje), a za razliku od jednoiporučnog koji se može koristiti i samo jednom rukom. Dvoručni mač poseduju dršku koja se drži sa dve šake ali tako da na njoj uvek ostaje prostor za najmanje još jednu šaku. Neki dvoručni mačevi imaju i dužu dršku (čak i dužine polovine dužine sečiva) ali tada imaju manju jabuku dok većina ima veliku i tešku jabuku na kraćoj drški (za dve i po šake). Ovaj mač, iako je dugačak od 150-175 cm., nije težak koliko izgleda (2,3 do 3,6 kg.) Nastao je od dugog vojničkog mača (koji je nastao od jednoiporučnog mača 13-14.veka) povećanjem dimenzija njegove drške i sečiva do tzv. „velikog mača“, koji je imao dve forme: srednjovekovnu i renesansnu. On se najviše koristio kao vojničko oružje. Postoji više vrsta dvoručnih mačeva po nameni: bojevi, krvnički, ceremonijalni i vežbovni. Po izgledu mogu biti sa jednom nakrsnicom i sa duplom (pseudo) nakrsnicom, sa ravnom oštricom i valovitom oštricom, krstastim nakrsnicama, "S" nakrsnicama itd. Među najpoznatijim dvoručnim mačevima su nemački dvoručni mač, dvoručni mač Škota brđana i dvoručni mač nizijskih Škota. Koriste se sa više stilova borbe: vitlanjem, polužno, stilom "gleva" i stilom "motka". Glavna svrha im je bila prosecanje prolaza između „ježa“ (breša) kopalja koje je držala ispred sebe „kara“ kako bi prošla konjica. Mačevaoci su dvoručnim mačevima sekli koplja, helebarde ili noge protivnika i tako razbijali prvu odbranu ovako organizovane pešadije. Ove mačeve je i pešadija veoma efikasno koristila protiv konjice. Postoji više stilova upotrebe dvoručnog mača: 1. STIL MAČA (mač se drži na standardni način za dršku sa obe ruke a koristi se tehnikom vitlanja ili tehnikom poluga) 2. STIL GLEVE (koristi se kod dvoručnih mačeva sa pseudonakrsnicom i tada se mač drži jednom rukom za dršku kod jabuke a drugom rukom za sečivo između glavne nakrsnice i pseudonakrsnice. Za mačevanje se koristi tehnika slična borbi kratkim kopljem) 3.STIL MOTKE (mač se drži jednom rukom za dršku kod nakrsnice a drugom za 1/3 sečiva. Za mačevanje se koristi tehnika slična borbi kratkim kopljem ) 4. STIL UNIVERZALNI (mač se drži promenjljivim kombinovanjem hvatova i tehnika svih stilova)  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA



 

NOVI FILMOVI U PRIPREMI

MALI ŠTIT (BAKLER) I RAPIR

 

          Pojava civilnog mačevanja zahtevala je i pojavu civilnog štita – lakšeg, pokretljivijeg, manjeg i zgodnijeg za svakodnevno nošenje uz civilno odelo. S druge strane, uočeno je da smanjenjem prečnika štita ovo oružje stiče neke prednosti koje ranije nije posedovalo, a neke mane (kao srednji i veliki štit) gubi. Mali štit se u mačevanju koristio u građanskoj borbi kako gde u periodu od kraja 14-16. veka i nazivan je još i bakler. Postojali su različiti modeli ovog štita: okrugli, četvrtasti, valoviti-četvrtasti („paveza”), šestougaoni... Postojali su i modeli („rotela”) koji su imali ili na centru ili po rubovima šiljke kojim se protivnik mogao ubiti a i parirati efikasnije napad mača. Postoje dve tehnika borbe malim štitom 1. Vezana (združena) u kojoj su mali štit i mač u akcijama napada i odbrane sve vreme jedan uz drugi (u kontaktu) čineći jednu celinu. Ova tehnika se koristila sa ciljem zaštite šake koja drži mač, a koji je u to vreme imao prostu nakrsnicu, ali i da bi se sprečilo protivnikovo prodiranje štitom ili mačem između štita i mača. 2. Slobodna u kojoj su mali štit i mač u akcijama napada i odbrane razdvojeni i nezavisno pokretljivi - svaki od njih celina za sebe. Ovaj tip borbe je sličan borbi daga-rapir i on je pružao veću slobodu pokreta od vezane. Od ove dve tehnike vezana je starija. Vremenom, sa 16. vekom, se ona počela koristiti uz sve veću transformaciju u slobodnu kako se na maču počela pojavljivati bolja zaštita šake da bi se na kraju, kad je mač dobio složenu gardu u vidu korpe, potpuno pretvorila u slobodnu. Mačevalac naoružan malim štitom i mačem ima puno opcija u borbi i zato upotreba malog štita zahteva od mačevalaca ne samo uvežbanost već i kreativnost i maštovitost. Naime, mačevalac može istovremeno naneti udarac na dve različite tačke, istovremeno se braniti na dva mesta, istovremeno se braniti i nanositi pogodak. Takođe, on može svoja dva oružja koristiti i sukscesivno (jedno za drugim): prvo da se brani mačem a uzvraća štitom ili brani štitom a uzvraća mačem.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA

FILMOVI U PRIPREMI

 

 

RAPIR I PLAŠT

 

          Kad je iz upotrebe izbačena daga (prvenstveno jer je promenom mode, kostima i načina građanskog života postalo nezgrapno nositi dva komada gvožđa za pojasom) počeo se koristiti PLAŠT (ogrtač) koji je bio sastavni deo odela gotovo od vremena renesanse. Plašt se izrađujeod debelog, punog materijala od kojeg se prave kaputi (čoja, somot, filc, sukno...) i nosi se prebačen preko odela kao zaštita od hladnoće, kiše ali i kao modni detalj. Tehnika borbe plaštom je korišćena još u antičkoj Grčkoj, kao i kasnije u starom Rimu. Ona je bila u upotrebi i u rimskoj arena a u sklopu borbe gladijatora naoružanih mrežom u levoj ruci i trozupcemu desnoj (retiarius). Postoje dve vrste plašta: mali plašt (do kolena) i veliki plašt (do tla). Prvi se koristio obmotavanjem oko podlaktice ili držanjem kao zgužvana lopta u šaci dok drugi obmotavanjem oko cele ruke. Oba plašta se, takođe, mogu držati samo za rub okovratnika, a u slučaju kada se koriste isključivo ofanzivno (udarac, bacanje, vitlanje). Da bi se plašt efikasno koristio u mačevanju potrebno je poznavati pravilnu tehniku njegovog hvatanja i uvežbati dobro tehniku izmahivanja s njim. Plašt se u borbi protiv mača upotrebljavao za odbranu i napad. I dok je u odbrani plašt primarno sredstvo zaštite u napadu on je pomoćno sredstvo napada. Mehanika zaštite plaštom od udarca se zasniva na apsorpciji amortizacijom (rasipanje energije udarca) dok mehanika zaštite od boda se zasniva na skretanju vrha ili upetljavanju sečiva u nabore tkanine. U tom smislu se plašt za odbranu od boda i sečenja mača koristi sa dve tehnike: a) Pariranje udarca ili boda obmotanom rukom b) Pariranje udarca ili boda naborima plašta. Kada se plašt koristi za napad izvodi se pet tehnika i svih pet imaju zadatak da protivnika onesposobe ili dekoncentrišu za odbranu protiv napada mačem koji u nastavku akcije sledi. Reč je o: a) Bacanju plašta rukom na glavu b) Bacanju plašta rukom na mač c) Bacanju plašta mačem na glavu ili mač d) Pokrivanju plaštom e) Izmah plaštom - udar po glavi ili maču f) Hvatanju protivnikovog mača rukom sa plaštom.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA

FILMOVI U PRIPREMI

 

 

KRATKI MAČ (POLUMAČ) - GLADIЈUS

 

          Kratki mač (polumač) se tokom istorije koristio duže vreme nego dugi mač. Bio je u upotrebi i u varvarskoj Evropi kao bronzani kratki mač i u toj formi i predstavlja prvi mač uopšte. Nastao je od noža produžavanjem njegovog sečiva. Polumač se široko koristio u starom veku kod Grka kao fazganon - kratki mač sa listolikim sečivom, a kasnije kao ravni hoplitski mač. Rimljani su kratki mač koristili kao svoje glavno oružje i zvali su ga gladijus. Holanđani, Belgijanci i Nemci su dugi nož - kratki mač tipa saks nosili gotovo do 18. veka kao svakodnevni deo narodnog odela i ovi mačevi su bili nezaobilazni deo svih ratova tog perioda. Takođe, cele vojske (npr. Napoleonova pešadija) su bile naoružane ovim mačevima. Grenadirske tesake koristila je i srpska vojska tokom I i II ustanka i oni su bili sastavni deo opreme artiljerijskih jedinica čak i u I svetskom ratu. U kratke mačeve bi se mogli svrstati i svi pomorski mačevi i gusarski kratki mačevi (ako imaju pravo ili veoma blago povijeno sečivo). Mačevaoci teškog dvoručnog mača - landsknehti su uz svoj dugi mač uvek nosili i kratki mač kacbalger koji su koristili za blisku borbu. Postoje specifičnosti u upotrebi različitih tipova kratkih mačeva. Gladius npr. kao težak vojnički mač se koristio uglavnom uz štit i u stroju legije pa je i njegova upotreba bila drugačija od upotrebe npr. nemačkog dugog noža (grosse messer) 15. veka. No, kada je rimski gladijator vodio borbu bez štita gladijus je koristio na drugačiji način nego u legiji. Ali bez obzira na razlike i specifičnosti kratkih mačeva postoji, ipak, i izvesna opšta tehnika koja važi za borbu kod svih tipova kratkih mačeva. Postoje, naime, dve tehnike upotrebe kratkog mača. Prva je „kontaktna“ i zasniva se na borbi „u sudaru“ (na napad se reaguje kontranapadom uz skraćenje distance) tj. akcijama koje se izvode uz direktne kontakte mačeva (propusne napade i propusne odbrane, prenose, veze i vođenja) i mnoštvo duelnih zahvata (ova tehnika je slična tehnici borbe dugim nožem - grosse messer. Druga tehnika je „beskontaktna“ (na napad se reaguje održavanjem distance, izmicanjem i eskiviranjem) i zasniva se na akcijama „u prolazu“ koje se izvode uz kretanja u svim pravcima kako bi se naneo ili izbegao pogodak bez kontakta mačeva. Ova druga tehnika je vrlo slična tehnici borbe nožem ili u mnogim školama mačevanju tesakom. Navedene tehnike se mogu koristiti samostalno ali i mešano  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA


MAČEVANJE JEDNORUČNIM VITEŠKIM MAČEM

 

          Vojni teški jednoručni mačevi različitih tipova sa prostim - krstastim rukobranom namenjeni više za sečenje nego bod. Korišćeni su u periodu od ranog srednjeg veka (merovinši mač) pa sve do poznog srednjeg veka (gotički mač) i pojave rapira. Vode poreklo od keltskog dugog mača i rimske spate. Zbog svoje težine (od 1,5 do 2 kilograma) je inerciono oružje namenjeno najvećim delom za sečenje (60:40%). Mnogi tipovi ovih mačeva sve do 10. veka (merovniški) nisu ni imali vrh namenjen bodu, a tek u 14. veku se odnos upotrebe udara i boda izjednačio na 50:50%. Zbog svoje težine udarac ovim mačem je ili ubitačan (u predelu glave i vrata) ili nanosi teške povrede na ostalim mestima zbog čega se sa njim pogoci plasiraju svuda. Tehnika njihove upotrebe je jednostavna – varvarska: udari odozgo i sa strane izmahivanjem uz široko otvaranje i uporebu sirove snage. Ovi mačevi se koriste uz upotrebu celog gornjeg dela tela i to najviše mulinetima iz ramena. Učenje mačevanja ovim mačem ne zahteva noročito dugu i stručnu obuku.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA

 

Scensko mačevanje, Knežev dvor, Dubrovnik 2005.

Scenario, režija i priprema glumaca prof. Aleksandar Stanković.

Документарни филм о Марину Држићу "Од Тартаре до уроте"
Сценарио, режија и припрема глумаца за сценску борбу проф. Александар Станковић, Дубровник 2007.

Reklama za Zepter. Dom omladine Beograda, februar 2001. Scenario, gluma i priprema drugog glumca, Aleksandar Stanković.

Dubrovačka karaka, Dubrovnik 2006, Scenario, režija i priprema glumaca, Aleksandar Stanković.

Mačevanje pozorišno, seminar, Dubrovnik, 2005. Scenario, režija i priprema glumaca, Aleksandar Stanković.

 

 

 

SCENSKO MAČEVANJE

 

          Mačevanje za pozorište, film, balet… Multidisciplinarna scenska umetnost koja kombinuje glumu, često igru i pesmu, sa elementima dramatizacije bezbednog i efektnog mačevanja. Scensko mačevanje je najatraktivniji deo umetnosti scenske borbe zbog čega se svrstava u scenski spektakl. Pod scenskim mačevanjem se podrazumeva rukovanje scenskim mačevalačkim oružjem po zakonima pozorišne, filmske ili plesne umetnosti a prema uzorima realnih ili sportskih borbenih duela. Pozorišno mačevanje je najrazvijenija i najsloženija forma scenskog mačevanja. Nastalo je još u antičko doba sa prvim borbenim plesovima. Ekspanziju je doživelo u doba Šekspirijanskog pozorišta i pozorišta 19-20. veka. Svoju renesansu ima danas sa savremenim filmskim akcionim spektaklom. U svim ozbiljnijim pozorištima i većim operskim i baletskim kućama širom sveta, kao i na svim akademijama za dramu i film postoji, već više od stotinu godina, među najstarijim obaveznim predmetima. Scensko mačevanje nema nikakve veze sa sportskim mačevanjem (onoliko koliko ima i sport sa pozorištem), a relativno malo i na specifičan način ih ima sa pravim borbenim mačevanjem (onoliko koliko realnost ima veze sa umetnošću). Rad u ovoj oblasti, ukoliko je cilj kvalitetna i uspešna scenska borba podrazumeva više elemenata: znanja iz istorije oružja, opreme i tehnika mačevanja raznih epoha i stilova, znanja iz oblasti režije scenske borbe – planove, linije kretanja borbe na sceni, kretanje masa na sceni, ritam i dinamiku borbe, realističku, ekspresionističku, futurističku, romantičnu, impresionističku, komičnu…, stilizaciju borbe, znanja iz oblasti dramaturgije scenske borbe, borbenog scenskog pokreta, glumačke artikulacije, individualne i istorijske karakterologije mačevalaca u scenskoj borbi, znanja iz oblasti upotrebe tehnike audio i vizuelnih efekata u scenskoj borbi, zakona muzike (kad je reč o muzičko-plesnoj koreografiji – »mačevanju po notama«), zakona i pravila filma, znanja iz pedagogije rada sa glumcima, zaštite i bezbednosti…, i naravno, ono što je najvažnije u ovom poslu - UMETNIČKI TALENAT. Iz svih navedenih razloga učenje scenskog mačevanja podrazumeva dugogodišnje i stručno rukovođeno učenje i vežbanje bez čega scenska borba najčešće poprima formu kiča, cirkusa i lakrdije. Najsloženiji vid scenskog mačevanja je baletsko mačevanje i komično stilizovano pozorišno mačevanje.  

Vidi: KRATKA ISTORIJA MAČA




PIRIHA

 

 

          Prvi pomenuti zapadni borbeni ples sa oružjem se zvao Piriha. On je poreklom sa Krita, kolevke evropskog mačevanja. Izvodio se u punoj ratnoj opremi. Ovaj, virtuozni, ekstatički solo ples koji mistički i magijski izražava borbu čoveka sa nevidljivim silama, je podrazumevao niz neprekidnih i povezanih, jasnih i odmerenih pokreta i okreta telom u svim pravcima koji podražavaju mačevalačku borbu. Kretnja u ovoj igri je lična i izražava unutrašnje stanje mačevaoca kroz koncentraciju, čistotu, pravilnost i lepotu pokreta, a plesač imitirajući okršaj sa zamišljenim protivnikom priprema se za borbu uživajući u slobodnoj igri svoga tela sa oružjem osluškujući duhom sopstvene ritmove, i usklađujući ih, zatvorenih očiju, sa ritmovima prostora u kome se kreće. Ovaj ples dobija čudesne forme kada se izvodi u paru uz isto ili suprotno koordinirane pokrete dva mačevaoca.  

          Od najvećeg značaja za mačevaoce su PROSTORNE VEŽBE koje svaki učenik treba neprestano da izvodi u svim fazama učenja i svakoj prilici. Reč je o samostalnom kretanju mačevaoca u prostoru sa ili bez mača u vidu borbe sa zamišljenim protivnikom. Ova vežba je toliko važna da stvara više od 50% majstorstva u veštini a mnogi pravi majstori prestaju uopšte da mačuju sa protivnicima i isključivo se bave prostornim vežbama - borbom sa samim sobom. Početnici i neiskusni mačevaoci često izbegavaju ove vežbe zbog straha od praznine prostora koji treba da ispune svojim nesigurnim pokretima. To je prirodna nelagodnost slična nelagodnosti pisca pred neispisanim papirom, slikara pred belim platnom ili pijaniste pred klavijaturom. Ove vežbe početnici izbegavaju i jer su fizički teške i zahtevne s obzirom da telo u pokretu treba u svakom trenutku da nalazi oslonce jedino u sebi pošto iz nema u protivniku. No, ukoliko je učenik sam ispunjen pokretima počeće da ih stvara i izvan sebe. Iz borbe sa vlastitim telom i prostorom oko njega rađa se ne samo uživanje u invenciji i bogatstvu pokreta već i osećaj sklada, stabilnosti i lepote kretnji koje pružaju zadovoljstvo koje može biti i veće nego u borbi sa pravim protivnikom.  

 

POŠTOVANI POSETIOCI, MOŽETE POGLEDATI NAŠE KLIPOVE PREKO YOUTUBE, NA ADRESI

 

https://www.youtube.com/channel/UCzjlcXL3gDXjZo0vPPseiYQ

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT