MAČEVANJE U BEOGRADU    


ISTORIJA MAČEVANJA

....
ŠKOLA MAČEVANJA
"SVETI ĐORĐE"
www.macevanje.org

“Bumbu no iši” – “Pero i mač su u skladu”.
Za lenj i tup duh nedostižno je majstorstvo u mačevanju pošto oštrinu maču daje samo oštar duh koji ga vodi. Pametan čovek, zato, učenje mačevanja uvek započinje s onim što najbolje brusi i oštri duh:
s ljubavlju prema čitanju - knjigom.
Majstorstvo i vrsnost u mačevanju, svakoj veštini i životu uopšte, dakle, temelje se na kulturi pera jer jedino nas slova odvajaju od tuposti duha - divljaštva, prostaštva, neukosti i ropstva.


"Dnevnik učitelja mačevanja", Aleksandar Stanković

 

 

OPŠTE CRTE ISTORIJE EVROPSKOG MAČEVANJA

 

Korištena građa iz knjiga: PDF „VITEŠKO, DVORSKO I GRADJANSKO MAČEVANJE U BEOGRADU“, Aleksandar Stanković Prva kompletna istoriografija mačevanja u Beogradu od 14. do 20. veka
PDF „VOJNO MAČEVANJE U SRBIJI 1804-2014“, Aleksandar Stanković
KRATKA ISTORIJA EVROPSKOG MAČEVANJA SA OSVRTOM NA MAČEVALAČKU LITERATURU“, Aleksandar Stanković

Istorija mačevalačke veštine širom Evrope ima opšte crte i veoma sličan tok. Postoje, naime, tri osnovna perioda.

Prvi period je epoha VARVARSTVA. Ova epoha počinje sa izradom prvog bronzanog mača a završava se sa prvim učiteljima mačevanja u Grčkoj. Tokom tog perioda se mačevalačko umeće ad hok i nasumično otkrivalo i učilo najčešće uz posmatranje i imitaciju. Tehnike upotrebe mača su bile sasvim proizvoljne i individualne. Mačevanje gotovo da se nije ni učilo pošto je mač korišten prosto kao bilo koja alatka – sekira, batina ili motka. Mačevanje se nije zasnivalo toliko na sistematičnosti i promišljenosti mačevalačkih radnji koliko na tehnici udaraca koji će s najviše verovatnoće i sreće uz neobaziranje na posledice doneti pobedu. Pokreti koji su se među svim varvarima najviše koristili, bez obzira o kojoj je vrsti oružja reč, su kružni. Oni vitlaju najbrže što mogu, punom snagom, polukrugovim ili punim krugovima na sve strane ne bi li njihovo oružje, koje je steklo strašnu inerciju, protivnika nekako slučajno zakačilo. Svaki pokret je bio opravdan i svaka cena dobra ukoliko je on mogao na kraju protivnika pobediti. Mačevaoci ove epohe mačuju pretežno pod uticajem emocija i instinktivno tj. nesvesno - posredstvom urođenog refleksa reagujući apsolutno biološki kontrolisano i predvidljivo.

»Znanje« mačevanja ovog tipa se prenosilo s kolena na koleno, s oca na sina, sa starijeg brata na mlađeg brata.

Drugi period je period ŠKOLA. Za njega je karakteristično da se mačevanje po prvi put počinje organizovano i sistematski istraživati, učiti i vežbati. To znači da je mačevaoc sistematskim radom stekao znanje o mačevanju i upražnjava određeni tip i vrstu (školu) mačevanja koja ima svoje karakteristike po kojima se razlikuje od drugih škola. To znači i da mačevaoc koji je jednom naučio da mačuje stalno uvežbava svoju veštinu kako bi je usavršio i održao se u formi. U ovom periodu se prvi put pojavljuju i ograđeni prostori u kojima se mačevanje vežba. Dok su u Grčkoj to uglavnom bili poluotvoreni prostori u Rimu se već javljaju pored poluotvorenih i zatvoreni prostori. Oni su se pojavili prvenstveno iz potrebe da se tokom zimskog perioda, kad su uglavnom u svim kulturama ratne aktivnosti prekidane, mačevaoci vežbaju i održavaju u dobroj borbenoj formi. Ovaj duh se zadžao čak i danas zbog čega se u mnogim enciklopedijama o mačevanju ova veština naziva zimskim i dvoranskim »sportom«, što uistinu i jeste slučaj obzirom da je najatraktivnija sezona za mačevanje i sa najviše zainteresovanih i danas – zima.

Zatvorene škole mačevanja u Rimu nisu imale samo vojni značaj. One su bile još raširenije kad je reč o gladijatorskoj obuci. Zatvoreni prostori, koji su školama mačevanja po prvi put davali i fizičko obeležje škole i u tom smislu značili i podsticaj razvoja mačevanja, umnožavali su se sa pojavom srednjevekovnih zamkova i kasnije novovekovnih specijalizovanih sala za mačevanje.

Period ŠKOLA je imao svoja četiri podperioda:antički, srednjevekovni, novovekovni i savremeno doba.

Antički je počeo sa starom Grčkom i svoj vrhunac je doživeo u antičkom Rimu. U školama Starog veka se mačevanje učilo kao VEŠTINA, i to prvo i najduže kao borbena veština. Mačevanje u to vreme stiče svoju tehniku tj. postaje organizovani, sistematični, promišljeni i ekonomični sistem pokreta koji se ponavljaju, pamte i uče a koji se razlikuje od pokreta drugih veština. Tehničko znanje se počinje prvi put organizovano istraživati i prenositi. Tehničko umeće rukovanja oružjem, da bi se naučilo, predpostavljalo je složenu edukaciju i organizovano učenje i vežbu a čovek koji je prošao kroz tu školu postao je veštak. Znanje su prenosili plaćeni učitelji mačevanja (u Rimu će se zvati »tecnicus« - učitelj veštine), u specijalizovanim školama (Rim) generacijama uz istraživanje i kontrolisano usavršavanje i izmene tehnike. Stalnost i organizovanost programa rada ovih škola se vidi u tome što rimski legionar jednog perioda uči i primenjuje iste udarce i tehnike mačevanja gladijusom kao i njegov kolega legionar stotinama godina kasnije.

U Starom veku ništa nije vredela pobeda mačevaoca nad protivnikom ukoliko je ona postignuta van propisanih pravila veštine tj. slučajno i bez poštovanja strogo zacrtanih i u školi naučenih tehničkih principa veštine. Pogodak nije smeo biti posledica sreće i verovatnoće već discipline i obučenosti. Samo ovakva upotreba tehnike mača (vešta) obezbeđivala je ukupno najveću verovatnoću pobede celog sistema (falange ili legije) a uz najveću proračunatu bezbednost kako samog legionara koga je država obučavala za vojnika tako i za druge legionare koji su oko njega. Mačevaoci ovog perioda mačuju uravnotežavajući instinktivno sa naučenim tj. kontrolišu svoje intinkte sa stečenim refleksima koji su tekovina dugotrajne i uporne obuke. Kod njih mačevalački pokret više nije samo biološka reakcija već i civilizacijska tekovina. On proističe iz promišljanja, sistematskog vojničkog uvežbavanja i primene određenih uniformnih radnji oružjem generacijama. Udeo svesnog u mačevanju, dakle, raste ali u pravcu promišljenog izbora tehničkih radnji koje se moraju uvežbati do automatizma i njihove nesvesne primene. Rimski legionar je mačem, dakle, baratao takođe predvidljivo (po naučenim principima, redosledu i vrsti pokreta) ali je to činio vojnički i VEŠTO tj. tako da su ti principi, redosled i vrsta pokreta bili tako izabrani, promišljeni i uvežbano izvedeni da su u najvećoj meri obezbeđivali njegovu i pobedu njegovog stroja nad protivnikom.

Srednjevekovni je nastupio početkom 13. veka kada se otvaraju prve viteške škole mačevanja. U školama Srednjeg veka se mačevanje nije učilo samo kao borbena veština već i kao ETIKA. Rukovaoc mačem nije više obični vojnik, legionar, ili neka druga vešto obučena i disciplinovana »mašina« za ubijanje. Mačevaoc Srednjeg veka je prvenstveno VITEZ a iza tog pojma se krije niz slojeva vezanih za upotrebu mača koji nisu bili karakteristični za ranije periode. Mač se u to vreme koristio ne samo u svetlu tehnike i veštine već i u svetlu vere, istine, dobra, hrabrosti - viteštva. U Srednjem veku za viteza ništa nije značila pobeda nad protivnikom, ma koliko ona bila vešto tehnički izvedena ukoliko nije bila još i u duhu i svetlu najviših etičkih načela. U periodu Srednjeg veka, kad je reč o udelu promišljenog, svesnog i civilizovanog u mačevanju, treba razlikovati tri perioda. U periodu do pada Rima do 13. veka postoji dominacija varvarskog tj. uglavnom instinktivnog mačevanja. U periodu 13. i 14. veka mačevanje sve više dobija formu veštine (uravnoteženosti instinktivnog i svesno naučenog i uvežbano primenjenog) a ovaj proces dostiže svoj vrhunac u prvoj polovini 15. veka.

Novovekovni period je nastupio drugom polovinom 15. veka, kada se otvaraju prve poluvojne, dvorske i civilne (građanske) škole mačevanja. Taj period je trajao sve do sredine 19. veka i smatra se vrhuncem i Renesansom evropskog mačevanja. Mačevanje u tom periodu postaje prvenstveno kulturna, intelektualna, telesna, aristokratska i džentlmenska veština (kao jahanje, šah, bilijar, lov itd.). U školama cilj nije bilo nadmetanje, takmičenje i samoiskazivanje već učenje veštine i telesno, duhovno i duševno samousavršavanje. Mačevanje se u toj epohi po prvi put uči i razvija kao ESTETIKA. Ishod mačevalačke borbe je manje bitan od stila. Bio je pre svega bitan NAČIN zadavanja pogodaka protivniku a ne pogodak sam. U Novom veku mačevaocu ništa nije značila pobeda ukoliko ona u sebi nije sadržavala veštinu, etiku i pre svega – lepotu. Mačevanje, tako, u periodu civilnih škola postaje UMETNOST.

Kad je reč o udelu instinktivnog i nesvesnog u mačevanju oni po prvi put u istoriji mačevanja postaju sekundarni. Mačevaoc svoje poteze oružjem izvodi ne toliko instinktivno ili automatizovano naučeno obukom koliko slobodnim i promišljenim izborom kombinacija naučenih pokreta. Mačevanje postaje racionalizovano i svesno. Telesni pokreti se izvode u onoj meri brzo u kojoj se brže protivnikova radnja uočava i još brže promišlja. U tom smislu mačevalačka borba postaje u velikoj meri intelektualni duel u kome se prvenstveno madmeću brzo opažanje, razmišljanje, znanje, taktika, iskustvo, lukavstvo... a ne toliko refleks, snaga, uvežbanost i okretnost. Mačevaoc postaje u potpunosti slobodan i nepredvidiv u pokretima. On je enigma za protivnika koja je rešiva u onoj meri u kojoj je moguće u šahovskoj kombinatorici proniknuti nameru i proračunati potez koji sledi. Pokreti se ne izvode toliko brzo koliko mudro, bezbedno i promišljeno uz geslo »ubosti a ne biti uboden«. Ova promišljenost u mačevanju Novog veka je išla toliko daleko da su pravi majstori u borbi svesno, kao šahisti, uračunavali i namernu žrtvu pa su pristajali da budu lakše ili teže ranjeni ukoliko će sa ovom akcijom naneti protivniku smrt. Mnogi najveći mačevaoci te epohe, koji su imali na stotine duela iza sebe, bili su sa mnoštvom ožiljaka na svojim rukama, nogama ili ramenima koje su lukavo nudili svojim nestrpljivim, naivnim i nepromišljenim protivnicima kako bi im pritom zadali kobni udarac u srce, stomak ili vrat. Mačevanje u Novom veku, a posebno 18. veku je prava strategija i gotovo igra proračuna i predviđanja!

Ovaj period je u svim evropskom zemljama, a posebno u Italiji, Francuskoj, Španiji, Nemačkoj i Engleskoj trajao veoma dugo, gotovo neprekinuto 400 godina i praćen je pisanjem i štampanjem mnogih knjiga o mačevanju, stvaranjem nacionalnih škola i evolucijom manufaktura i industija za izradu mačevalačkog oružja.

Period ŠKOLA savremeng doba počinje krajem 18. veka i on uglavnom ima obeležja KURTOAZNOG realnog mačevanja. Ovaj period se završava sredinom 19. veka sa periodom KLUBOVA kada je trebalo izabrati između umetnosti i sporta. Sportifikacija sveta koja je u to vreme počela odnela je prevagu. Mačevanje se pretvorilo u sport među drugim sportovima i počelo upražnjavati kao sredstvo takmičenja, nadmetanja i samoiskazivanja. Sportsko mačevanje se, međutim, nije odmah pretvorilo u čist sport. Ova epoha, u tom smislu, ima svoja dva podperioda.

U prvom podperiodu se sportsko mačevanje još uvek delimično drži svojih vekovnih korena. Mačevaoci su tada upražnjavali borenje. Čak i na najvećim svetskim kupovima, u to vreme, rezultati nisu bili zapisivani, ili ako i jesu tome se nije pridavao nikakav bitniji značaj. Držalo se više do stila no pobede. To je bilo vreme kada su turniri često bili i duplo organizovani: kao takmičenja i kao akademije. Nakon svakog održanog takmičenja, na kome se videlo ko je efikasniji, učesnici su morali učestvovati na akademiji. One su bile organizovane za publiku i tu su mačevaoci pokazivali mačevanje u svetlu umetnosti tj. lepote, etike i veštine. Tada niti mačevaoce niti publiku nije zanimala efikasnost. Na akademijama su dodeljivana posebna priznanja i nagrade, a koji su imali mnogo veći značaj i težinu od nagrada koje su sticane za puku efikasnost. To je bila epoha klasičnog sportskog mačevanja tj. kada nisu postojali sistemi za registraciju pogodaka već se držalo do reči mačevaoca učesnika koji je priznavanje pogotka smatrao prestižom časti.

Drugi podperiod počinje u vreme početka i posle II Sv. rata. Tada mačevanje postaje čisti sport. Kreće se u proces elektrifikacije opreme. Ovo je dovelo ne samo do izmena u tehnici već i etici i estetici mačevanja. Tehniku zamenjuje brzina, etiku pravilnici, propisi i kazne a estetiku efikasnost. Sportskom mačevaocu od tog trenutka nije bitan ni stil, ni lepota, ni etika – važno je samo pobediti po svaku cenu i na svaki način.

Savremeni sportski mačevaoci u brzini, koja je postala dominantni cilj mačevanja, ne samo da nemaju vremena delovati promišljeno, smireno, hladnokrvno i mudro već daleko od toga da imaju vremena svom mačevanju dati bilo kakav stil, lepotu ili estetiku pokreta i akcija. Važna je samo brojčana pobeda. Slično je i sa etikom. Ne samo da mačevaoci sami, u brzini borbe, više ne mogu objektivno uočiti i proceniti da li su pogođeni ili su pogodili i gde su pogodili, već to objektivno ne mogu ni sudije koje su postavljene da pomognu u tome. Jednostavno priznanje pogotka džentlmena podizanjem ruke, koje se primenjivalo do početka 20. veka, a koje u sebi ima mnogo više od običajenog ukazivanja na pogodak, danas je zamenila struja, žice, kalemovi, utičnice, kablovi, oprug i opružice, lampice, sirenama za signalizaciju...

No, i pored sve te opreme, koja se svake godine sve više iz tržišnih razloga umnožava i modernizuje, mačevanje zbog pravila suđenja koja su strana realnosti i zdravorazumskom rasuđivanju svakog neveštog posmatrača a neverovatno zamršena izazivaju neprestane sporove čak i među dobronamernim mačevaocima. Iz tog razloga se mačevalačke borbe često pretvaraju u borbe oko suđenja pogodaka zbog kojih se takmičari više prepiru no što mačuju a što se završava po pravilu vrlo neprijatnim scenama.

Takođe, duh tehnizacije i elektrifikacije mačevanja nije zahvatio samo sredstva i oruđa savremenog mačevanja već i način mačevanja. Mačevaoci danas mačuju gotovo mašinski a vrhunac »veštine« je kada trener od sportiste načini savršeni, brzi i nepogrešivi automat za pariranje i nanošenje pogodaka. Naime, kad je reč o udelu svesnog u savremenom sportskom mačevanju on je gotovo zanemarljiv. Ova brzina u savremenom sportskom mačevanju se čak mnoštvom pravila i tehnika favorizuje! Najveći deo savremenog sportskog mačevanja, u tom smislu, se izvodi nesvesno i automatski. Ono se svodi na instinktivno i naučeno tj. urođeni i stečeni refleks zbog čega je gotovo u celini refleksno.

S druge strane ono što je karakteristično za tehniku i taktiku sportskog mačevanja danas je prekid sa izvornom, borbenom tradicijom mačevanja. To znači da tehnike, način mačevanja i suđenja u savremenom sportskom mačevanju favorizuju odstupanje od realnih uslova pod kojima se u celokupnoj prošlosti mačevanje u stvarnosti izvodilo. Sportsko mačevanje danas nije nadmetanje i takmičenje u borbenom (realnom) mačevanju sportskom (zaštićenom) opremom već nadmetanje i takmičenje izmišljenim sportskim rekvizitima po dogovorenim (izmišljenim) pravilima koja gotovo da nemaju veze sa načelima realnog duela. Ono je postala čista igra kao bilo koji drugi sport (bilijar, pikado, kuglanje...), samo pomoću drugih rekvizitia i po drugačijim pravilima. Iz svih ovih razloga se ne treba čuditi što je takvo mačevanje nepopularno i nezanimljivo za većinu ljudi, što je bez publike i zainteresovanih za gledanje i što ono takvo, kako vreme sve više odmiče, postaje i za mačevaoce same.

Epoha sportskog mačevanja traje i danas i ona je imala svoj klimaks po broju pristalica i kvaliteta u periodu 60-80 godina 20. veka. Od tada sportsko mačevanje, posebno zbog nestanka blokovske podele sveta te državno-političkog interesa i patronata, polako doživljava svoj suton svuda.

Tako, sportsko mačevanje, koje se rodilo sredinom 19. veka i razvijalo se u svojim sportskim granicama će, stvaranjem tehnike, taktike i pravila jedne univerzalne svetske škole sportskog mačevanja 80-tih godina, praktično svoju evoluciju zaključiti. Nesporni dokaz ove tvrdnje se može naći u neprestanim, sve češćim i drastičnijim izmenama pravila mačevanja koja diktira Međunarodma mačevalačka federacija (FIE) a u pokušaju da razbije nezanimljivost, monotoniju, jednoličnost i nepopularnost u koje je danas savremeno sportsko mačevanje u svakom pogledu zapalo.

Tokom celog navedenog perioda izvorno borbeno mačevanje se povlači iz javnosti i živi u senci opstajući pod imenom »istorijskog« ili »scenskog« mačevanja u velikim centrima srednjevekovne evropske kulture, akademijama za scenske umetnosti i vojnim i policijskim akademijama (posebno konjici do kraja II Svetskog rata).

Druga polovina 20. veka i vreme u kome mi živimo, početak 21. veka, označava period epohe ubrzanog zalaska sportskog mačevanja. Ono nalazi sve manje pristalica a za njega postoji sve manje interesovanja. Suviše prost i plitak koncept na kome se ono zasnivalo (brzina i efikasnost)je doveo do zasićenja tim siromašim sadržajem.

Ovaj zalazak epohe sportskog mačevanja i prazan prostor koji se tako pojavio, s jedne strane, veoma efikasno, ubrzo, popunjava mačevanje japanskog tipa (kendo) koje postiže ogromnu popularnost širom zapadnog sveta, a sa druge strane ponovo na površinu izbija klasično zapadno borbeno mačevanje. Sve se više pojavljuje zapadnjaka koji vide mačevanje kao uzvišenu i plemenitu borbenu a ne sportsku veštinu. Za njih pojam »sport« više odgovara igrama i zabavama sa loptama i lopticama nego jednoj borbenoj veštini koja ima tradiciju od skoro 3800 godina i koja je bila ključ života i smrti, časti i osvete, sredstvo ropstva i put do slobode kako u ratu tako i u miru epohama i generacijama ljudi. Oni smatraju da je suviše velik, ozbiljan i dug bio zalog njihovih predaka ovoj veštini, ne samo u krvi već i teoriji i praksi, da bi je sveli na dečju igru i sport.

Tako se tradicija mačevanja kao borbene veštine, sve više, ponovo pokazuje u svom punom i neprolaznom sjaju i bogatstvu. Mnogi mačevaoci sportisti počinju sa prezirom odbacivati svoj dojučerašni privid i okreću se čarima klasičnog realnog kurtoaznog mačevanja. U SAD i Evropi se počinju stidljivo otvarati ponovo škole realnog mačevanja i organizovati turniri u kurtoaznom mačevanju viteškim mačevima, dvoručnim teškim mačevima, rapirima i špadama. Čak se širom Nemačke ponovo otvaraju tevtonska društva mačevalaca šlagerima.

 

(Ovaj savremeni trend nije karakterističan samo sa mačevanje. Mnoge borbene veštine se vraćaju izvornom duhu realnog a napuštaju duh sportskog. Ovde ću navesti samo streljaštvo. Klasično sporsko streljaštvo (gađanje na strelištima krugova nacrtanih na papirićima uz upotebu durbina) je sasvim prevaziđeno i postalo je gotovo svima dosadno. Danas svako ko hoće da se okuša u streljaštvu odmah traži poligon da bi probao pravo borbeno gađanje)

 

Pojam učitelja mačevanja se vraća ponovo u mačevalačku lingvistiku i sve više zamenjuje pojam trenera. Proučava se kultura, mačevalačka oprema i istorija naroda i epoha koji su ovim oružjima i tehnikama najneposrednije učestvovali u stvaranju istorije Evrope sve do 19. veka i ostavili neprolazan i neizbrisiv pečat u njoj.

Grubo prikazani periodi istorije evropskog mačevanja uglavnom oslikavaju u najvećoj meri tok istorijskog razvoja u gotovo svim zemljama Evrope. Lokalne istorijske okolnosti su uticale na to da ova opšta istorija mačevanja dobije specifičnosti ali u finesama.

 

POSEBNE CRTE ISTORIJE EVROPSKOG MAČEVANJA

 

Koreni zapadnog mačevanja (kao i zapadne civilizacije uopšte) se nalaze na Kritu  krito-mikenskog perioda. Predstavnici egejske kulture su za borbu, koristili originalne i po formi autohtone mačeve koji su kako po formi tako i po načinu upotrebe preteče evropskih. Ovi mačevi su bili neotporni na udar (npr po štitu) zbog čega se prvenstveno primenjivala tehnika boda. To je glavni razlog zbog koga se smatra da je istorija zapadnog mačevanja počela sa kritskim rapirom (dugački bodni mač). No, obzirom da su ratnici Krita i Mikene koristili i zaštitnu opremu koja se izradjivala takodje od bronze čest je bio slučaj loma vrha rapira prilikom pokušaja boda. Iz ovog razloga je oko struka uvek nošen još jedan, rezervni rapir koji se koristio u slučaju loma. Vremenom je uočeno da ovaj rezervni rapir smeta tokom borbe pa se on počeo držati u drugoj ruci tj. počeo se koristiti u borbi istovremeno sa prvim. Tako je nastala čuvena kritska borba sa dva rapira.

Iz ovog korena evropskog mačevanja, sa pojavom antičkog sveta, isklijalo je i prvo slabaško mačevalačko stablo. U staroj Grčkoj se koristio kratki mač sa zatupljenim vrhom (ovako se izbegavalo da se on lomi). Kratak mač je bio i veoma pogodan zato što su Grci vodili borbu u falangama tj. tesno zgusnutim redovima tako da nije bilo mesta za izmahivanje dugačkim mačevima. Tehnika mačevanja je bila relativno jednostavna, zaostala i manje razvijena nego u predhodnom periodu obzirom da se zasnivala isključivo na udaru i sečenju sa kratke distance. Složena tehnika borbe bodom, koja je preuzeta iz krito-mikenskog perioda se koristila uglavnom u borbi kopljima. No, iako mač nije bio glavno oružje Grka (već je to bilo koplje) on je bio nezaobilazni deo borbene opreme. Organizatori prvih olimpijskih igara 776. godine p.n.e., inspirisani pričama iz Ilijade i Odiseje su uključili mačevanje ili hoplomahiju (borba oružjem prsa u prsa) u zvanični program. U periodu 5 veka p.n.e mačevanje u Grčkoj je bilo veoma popularno i spominje se i kod Sokrata i Platona. Obzirom da se u to vreme mačevanje čak počelo uvoditi i u gimnazijume postoje sve realne indicije da je u vreme stare Grčke postojala neka vrsta zvanja učitelja mačevanja kao i da je postojala nastava (obuka) iz ove borbene veštine. 

Prvi procvat mačevanje doživljava u periodu starog Rima. Rimljani, su, naime, mač smatrali osnovnim i najvažnijim oružjem. U Rimu ranog perioda se koristio kratki mač sa oštrim špicem (smena bronze gvoždjem) i to tako da su Rimljani posebnu prednost pridavali bodu nad sečenjem a u odnosu 80:20. Rimljani su smatrali bod u svakom smislu superiornim i smejali su se varvarskim narodima koji su mač koristili za sečenje obzirom da je bilo brže, lakše i smrtonosnije naneti pogodak pravolinijskim nego lučnim pokretom. Ova tehnika mačevanja se i u praksi pokazala superiornom obzirom da je stari Rim upravo uz pomoć kratkog mača stvorio najveći deo svoje ratne imperije.  

No, da bi se u mačevanju koristila tehnika boda potrebna je složena i dugotrajna obuka koja nije bila od značaja kad je trebalo mačevati jednostavnim izmahivanjem i udarima. Iz ovog razloga se otvaraju prve škole mačevanja i obrazuju se prvi učitelji mačevanja. Jedni učitelji su učili vojnike i elitu a drugi su učili gladijatore. U tom smislu se tehnika mačevanja gladijator i rimskog vojnika razlikovala tj. postojalo je arensko i vojno mačevanje. Prvi pisano pomenuti učitelj mačevanja je bio konsul Rutil 105 god. p.n.e. a značaj stručne obuke u mačevanju je bio toliki da je i sam Julije Cezar pre borbe sa Pompejem naložio aktom učenje mačevanja svojoj gardi i policiji, a i sam je radio na usavršavanju tehnike mačevanja.

U periodu poznog Rimskog carstva i sve većeg mešanja sa varvarima, Rimljani odbacuju kratke mačeve (gladijus) i počinju koristiti duge (spata) mačeve. Ovi mačevi su bili jednoručnog teškog tipa i koristili su se podjednako za bod koliko i za udar i sečenje. 

Sa padom Rimskog carstva Evropom dominiraju varvarske tehnike mačevanja koje podrazumevaju duge mačeve bez špiceva koji se koriste isključivo za udar i sečenje. Da bi se koristili ovi teški, jednoručni mačevi koji su inerciona oružja tj. deluju samo po principu znage i udara nije bila potrebna naročita obuka pa nisu ni postojale škole mačevanja kakve su bile u rimsko doba. Svaki varvarin je uz upotrebu malo više snage mogao za veoma kratko vreme da nauči jedan udar odozgo i po dva udara sa strane. Tehnike odbrane nisu se u to doba još zasnivale na pariranju oružjem pošto se za odbranu koristila prvenstveno eskivaža i štit.

 Varvarska tehnika mačevanja se održala, uglavnom, i tokom celokupnog perioda srednjeg veka no za ovaj period bi se bez ustezanja moglo reći da je u njemu pomenuto mačevalačko drvo ojačalo i olistalo. Obuci se iznova pridaje sve veći značaj. Razlog je jednostavan: obzirom da ratnici počinju nositi verižnjače dugi, varvarski mačevi počinju dobijati ponovo špicaste vrhove. Bod lagano počinje da se vraća u upotrebu u njegov udeo u mačevanju u odnosu na sečenje, u periodu srednjeg veka progresivno raste u X veku (90:10), XI veku (70:30), XIII veku (60:40), XIV veku (50:50).  Iz ovog razloga, kao i iz veoma jake kulture viteških nadmetanja (viteški kodeksi su nalagali da svaki vitez treba da ovlada i sa 7 viteških veština, među kojima je mačevanje imalo počasno i najvažnije mesto, drvo mačevalačkog umeća se razgranalo), kao i neprestanih ratova oko formiranja teritorija evropskih nacija, bile su veoma raširene srednjevekovne škole mačevanja. Njih su pohadjali riteri i plemići kao i njihove štitonoše. U svim školama viteškog mačevanja tj. do 15. veka  preovladavala je tehnika borbe teškim oružjem. U periodu srednjeg veka se mačevanje javlja u četiri osnovna oblika: kao ratno, kao dvobojno, kao turnirsko i kao sudsko. Ovde ću obratiti pažnju samo na sudsko i turnirsko. Sudsko mačevanje podrazumeva dvoboj dva lica izmedju kojih zvanični sud nije mogao razrešiti spor. U tom slučaju se prepuštalo »Božjem sudu« da kroz pobednika presudi ko je u pravu. Kad je reč o turnirskom mačevanju u 11. veku su se vodile turnirske borbe u metežu sličnom pravom ratu i uz upotrenu nezaštićenog oružja. Prvo je trebalo oboriti protivnika konjanika na zemlju a tada započeti mačevima borbu prsa u prsa. U ovim borbama je uvek bilo teško povredjenih i poginulih. U 12. veku više nije bilo meteža već su se borila dva viteza u omedjenom prostoru a po pravilima i pod budnim okom herolda. U borbi se koristilo kutroazno tj. zaštićeno oružje. U 15. veku se sve više u mačevanje uvode teški dvoručni mačevi.

Pojava vatrenog oružja je promenila istoriju mačevanja. Došlo je do interesantnog paradoksa. Barut je podstakao razvoj i usavršavanje tehnike mačevanja koje će dostizati sve razvijenije oblike kako se i tehnika vatrenog oružja usavršava. To je ujedno i epoha »1000 škola« koja počinje sa evropskom Renesansom u kojoj je drvo mačevanja doživelo svoj procvat. Tehnika borbe dvoručnim mačevima postaje virtuozna i ne zasniva se na snazi zamaha već na umeću poluge. Ovi mačevi sa tehnikom poluga i cirkularnih udara će još veoma dugo biti nezaobilazno i moćno oružje gradjana i plaćenika (landsknehta) protiv konjanika, kopljanika i helebardista. Ubrzo se skidaju teški oklopi i zaštitna odela a što dovodi do izmene forme hladnog oružja i metoda njegove upotrebe. Odbacuju se jednoručni teški mačevi a u korištenje ulaze jednoručni laki mačevi (rapiri) i to oni koji se pretežnije koriste za bod (odnos boda prema sečenju 70:30). U tom periodu (krajem 15. i početkom 16. veka) mačuje se sa rapirom u jednoj ruci a malim štitom u drugoj.  Ubrzo se, medjutim, kako bod biva sve dominantniji, odbacuje štit. To je bio početak modernog mačevanja. Druga ruka još uvek ima svoju funkciju u mačevanju: ona se počinje  koristiti za »dagu« - bodež za drugu ruku. Tada se, kao u kritsko doba, mačuje sa obe ruke. Mačevalačko oružje (bodež) se po prvi put počinje koristiti ne samo u ofanzivne već i defanzivne svrhe. Dok se mačem napada bodežom se parira. To je bio prvi i najvažniji korak u formiranju modernog mačevanja u kome će se sve više i sam mač koristiti za odbranu i pariranje protivnikovog napada.

O mačevanju kao veštini, se od 15. veka širom Evrope piše na hiljade  knjiga. Najpoznatija dela iz te oblasti se danas nalaze u muzejima Španije, Francuske i Italije. Njih su pisali značajni učitelji mačevanja, osnivači škola, ali i poznate ličnosti. Tako je npr. 1517. Italijan Ahilo Marocoo izložio principe mačevanja a u 16. veku Giganti stvara savremeni mačevalački stav sa desnom nogom u desnom stavu napred. Veliki teoretičari mačevanja pokreću sporove oko supremacije boda nad sečenjem i linijskog kretanja nad kružnim (kružno kretanje se primenjuje u svim tehnikama mačevanja u kojima se koristi sečenje). Italijanski učitelj Fabris daje prvi opis batute i finte a Španci stvaraju svoje čuvene škole matematičkih šema mačevalačkih pokreta. Mikelandjelo 1553 ilustruje knjigu o mačevanju koju je napisao čuveni matematičar Kamilo Agripa. To je bila epoha učitelja mačevanja i velikih nadmetanja dve najveće škole mačevanja u Evropi: španske i italijanske a sve izrazitijeg istupanja dve nove – francuske i nemačke.

Krajem 16. veka tj. u periodu dominacije boda (špada i kratki dvorski mač) izbacuje se iz druge ruke bodež i ona se koristi za držanje plašta koji se vešto koristi i baca protivniku u lice tokom borbe. Početkom 17. veka se i plašt izbacuje iz upotrebe a druga ruka sa rukavicom se koristi za sklanjanje protivnikovog oružja. Širom Evrope je otvara mnoštvo škola u kojima gradjani uče mačevalačku veštinu i pripremaju se za duele i dvoboje. Umeće mačevanja u celom tom periodu nije imalo samo borbene svrhe - neophodna veština u ratu, već je bilo i stvar prestiža i nadmetanja - nezaobilazna tema i zabava u miru, kako mnoštva škola, tako i generacija pojedinaca i naroda. To je bio period borbe za prestiž dve najveće evropske škole: francuske i italijanske. Mačevaoci sredinom 17. veka izbacuju iz svake upotrebe nenaoružanu ruku. Mač se tek od tog trenutka počeo koristiti ne samo kao ofanzivno već i kao defanzivno i odbrambeno oružje. Mačem se počelo ne samo napadati već i parirati.

Kraj 17 i početak 18. veka je bio period pravog procvata dvoboja. Tada je formirana klasična francuska škola mačevanja koja će suvereno dominirati epohom. Iz razloga bezbednosti Francuzi uvode floret a 1776. je usavršena zaštitna mačevalačka maska. Vatreno oružje je postalo toliko efikasno da je veštini mačevanja preostalo samo da preraste u čistu umetnost u kojoj se, pre svega, procenjuje tehnika, stil i uvežbanost. Elegancija i ugladjenost su bile najvažnije tražene karakteristike. U Francuskoj se objavljuju dela koja definišu pravila koja treba poštovati u dvobojima (koji se mačevima izvode samo iz gospodskog izbora) ali i kurtoaznim duelima. Borba floretom se sastojala u tome da se dotakne protivnik, a da se pri tome ne iscepa ni naborano platno košulje ni čipka jer nije postojao specijalni kostim za mačevanje. Samo su učitelji mačevanja nosili mali plastron da bi zaštitili svoju desnu stranu na kojoj su zašili srce od crvene kože. Borbeno mačevanje se uvodi na sve univerzitete i gimnazije širom Evrope i postaje obavezni predmet na svim vojnim akademijama. Tako npr. u epohi Petra Velikog mačevanje je bilo jedan od osnovnih predmeta u obrazovanju dvorjana i oficira a 1755. godine na moskovskom univerzitetu je otvorena redovna škola sa četiri časa mačevanja nedeljno i svaki dvorjanin je bio dužan da bude obučen u rukovanju mačem za rat i dvoboj. Sredinom 18. veka se, iz bezbednosnih razloga u sve većoj meri iz upotrebe u školama mačevanja, izbacuje bod a uvodi oružje koje seče:sablja, dusak i šlager. S tim u vezi rukovodilac milanske vojne škole Radaelli izdaje 1861. godine traktat o tehnici mačevanja sabljom. Mačevanje u tom periodu postaje veoma rasprostranjeno i popularno, a posebno zato što je u upotrebu ušla i zaštitna oprema. Upražnjavaju se i dvoboji, ali uglavnom ili po strogim zakonima i pravilima kodeksa ili van zakona i do »prve krvi«. Česti učesnici u ovakvim duelima su bili oficiri.

Kraj 18. i početak 19. veka je period u kome se mačevanje počelo smatrati mondenskom aktivnošću kao i jahanje, muzika ili ples. Bogati odlaze u sale da bi bili vidjeni, rekreirali se i borili na bezbedan način. Taktika mačevanja, koja se počinje primenjivati u ovakvim salama (sportska taktika), više nema nikakve veze sa realnim mačevanjem dva duelanta: više nije bitno zadati bod a ne biti uboden, već je bitno samo ubosti prvi. Da bi proširili i razvili ovakvo mačevanje članovi su počeli osnivati mačevalačke klubove i udruženja. (Akademija mača iz Pariza, Akademija oružja itd.) Mačevanje, koje je bilo rezervisano samo za dobrostojeće porodice se nakon 1914. godine omasovljuje i potpuno pretvara u sport. U tom periodu, tradicija klasičnog borbenog mačevanja se održava i čuva sve do II sv. rata samo na vojnim akademijama i za potrebe vojne i policijske konjice. Godine 1896. na prve Olimpijske igre se uvodi sportsko mačevanje kao jedna od disciplina a 1913 u Parizu devet evropskih zemalja: Belgija, Čehoslovačka, Francuska, Italija, Engleska, NorveŠka, Holandija, Madjarska i Nemačka osnivaju medjunarodnu mačevalačku federaciju (FIE). Prvo evropsko prvenstvo u sportskom mačevanju je održano 1926 a prvo svetsko prvenstvo 1936. godine. Široka sportska aktivnost u mačevanju raznih zemalja medju sobom je dovela do toga da nestanu različitosti izmedju najvećih nacionalnih škola i da se formira nivelisan jedinstven stil sportskog mačevanja za ceo svet. Tokom perioda početka i razmaha sportifikacije mačevanja izvorno borbeno mačevanje se povlači iz javnosti i ono je tokom ovog perioda postojalo u senci a održalo se pod imenom »istorijskog« i »scenskog« mačevanja u velikim centrima srednjevekovne evropske kulture, akademijama za scenske umetnosti i vojnim i policijskim akademijama (posebno konjici do kraja II Svetskog rata). Postojao je samo još jedan izuzetak. Naime, od sredine 19. veka pa sve do kraja 1945. godine u Nemačkoj je postojao vrlo specifičan oblik mačevanja - hajdelberško mačevanj šlagerima koje je imalo tradiciju od 200 godina. Njega su od sredine 18. veka upražnjavali nemački studenti. Krajem 19. veka postalo je veoma popularno kod prohitlerovske mladeži. Mačevaoci mačuju u debelo vatiranim odelima sabljama. Primaknu se jedan drugom na distancu udara i na znak sudije žestoko zamahuju sa ciljem da protivniku nanesu udarac po licu – »šmis« (ožiljak). Što je student – duelant imao više ožiljaka na licu bio je više poštovan i više su mu se divili. Dok se mačevaoc bori telo mora ostati nepomično, osim ruke u kojoj je sablja. Druga ruka stoji sve vreme na ledjima. Dok mačevaoci vežbaju na licu mogu imati rešetkastu masku, ali kad dodje u »mensur« - zvaničan duel, zadržavaju se samo naočare ili štitnik za nos, ili još bolje izlaže potpuno golo lice protivnikovom oružju. Kad udarac padne, zabranjeno je vrdnuti i za dlaku a prisutnom lekaru se nalaže da ranu zašije na mestu bez anestetika. Bilo je zabranjeno da se izazove borba prsa u prsa ili da se prekine (preda): preostalo je samo da se ostane ukopan u mestu.

Dok početak i sredina 20 veka označavaju period dominacije i širenja sportskog mačevanja (uvodi se elektronska signalizacija, novi tipovi sečiva i materijala za odela, nove zaštitne maske, naučni sistem sportskog treninga itd). Druga polovina 20. veka označava period epohe laganog zalaska sportskog mačevanja. Ono nalazi sve manje pristalica a za njega postoji sve manje interesovanja. Suviše prost i plitak koncept na kome se ono zasnivalo (brzina i efikasnost)je doveo do zasićenja tim siromašim sadržajem. Ovaj zalazak epohe sportskog mačevanja i prazan prostor koji se tako pojavio, s jedne strane, veoma efikasno, ubrzo, popunjava mačevanje japanskog tipa (kendo) koje postiže ogromnu popularnost širom zapadnog sveta, a sa druge strane ponovo na površinu izbija klasično zapadno borbeno mačevanje. Tradicija od preko 3800 godina veštine ponovo se pokazuje u svom punom i neprolaznom sjaju i bogatstvu. Mnogi mačevaoci sportisti počinju sa prezirom odbacivati svoj dojučerašni privid i okreću se čarima klasičnog borbenog mačevanja (negde ga još uvek zovu istorijsko ili realno). Širom SAD i Evrope se otvaraju ponovo škole borbenog mačevanja i organizuju turniri u kurtoaznom mačevanju viteškim mačevima, dvoručnim teškim mačevima, rapirima i špadama. Čak se širom Nemačke ponovo otvaraju tevtonska društva mačevalaca šlagerima. Pojam učitelja mačevanja se vraća ponovo u mačevalačku lingvistiku i sve više zamenjuje pojam trenera. Proučava se kultura, mačevalačka oprema i istorija naroda i epoha koji su ovim oružjima i tehnikama najneposrednije učestvovali u stvaranju istorije Evrope sve do 19. veka i ostavili neprolazan i neizbrisiv pečat u njoj.

Najveći deo lepote mačevalačke veštine, danas, se ogleda upravo u ovoj njenoj vanvremenosti na koju nam ukazuju stare knjige. Veliki broj pokreta, stavova, saveta i termina iz davno proslih epoha nisu i ne mogu izgubiti svoj značaj. Mačujući danas, mi delom kao da se u vremenskoj mašini vraćamo u prošlost, ili obratno, kao da ono što je davno nestalo, iz prošlosti iznosimo na svetlo sadašnjice i oživljavamo.

 

 UČITELJ MAČEVANJA 

KROZ EPOHE

 

Kod starih Grka učitelja mačevanja nije bilo. Mačevalačko umeće se savladavalo prenošenjem s kolena na koleno - od oca na sina. Tek posle 5. veka u Atini su efebe (atinske mladiće regrute) podučavali učitelji borbe  Ovi učitelji su bili dokazani iskusni grčki ratnici u godinama. Njih je plaćala država. No, oni nisu bili specijalizovani samo za mačevanje već su efebe učili rvanju, boksu, borbi kopljem, štitom, lukom, pa i mačevanju. Kad bi se navršila godina dana vežbanja efebi bi pred narodom sakupljenim u pozorištu pokazivali stečenu veštinu i svaki bi dobio od države štit i koplje. Ovo je ujedno i prvi poznati pomen organizovane obuke u upotrebi oružja, pa i mačevanja. 

U doba Aleksandra Makedonskog, njegov otac Filip II je osnovao prve vojne škole. U njima su predstavljane i izučavane bitke a uvedena je i stalna oficirska služba sa obukom i vežbanjem u borilačkim veštinama (borba kopljem, štitom i mačem). Smatra se da su to bile prve organizovane škole u kojima se između ostalih učila i mačevalačka veština. No, ove škole su bile namenjene isključivo za najviše oficire makedonske vojske. Kasnije je ovu praksu preuzeo i sin, Aleksandar Makedonski. Ove škole su morali da završe svi njegovi čuveni konjanici - prve gardijske jedinice na svetu. 

Kako trenutno poznati istorijski izvori ukazuju, Rimljani su prvi posedovali zvanične specijalizovane učitelje mačevanja. Prvi pisano spomenuti učitelj mačevanja je bio izvesni konsul Rutil 105. god. p.n.e. Učitelji koji su svoju veštinu predavali rimskim vojnicima i eliti su imali zvanje »armaturae doctores«, dok učitelji mačevanja koji su svoju veštinu predavali u gladijatorskim školama za slobodne i borce robove, zvali su se »lanistae«. Ovi drugi su svoje zvanje stekli kao stari, vešti i oslobodjeni gladijatori. Oba zvanja se nalaze u spisu Publiusa Rutiliusa (105 g. p.n.e.).

Padom rimskog carstva rimski učitelji mačevanja otvaraju svoje sopstvene škole u kojima se obučavaju ratnici plaćenici – šampioni (campiones), kako ih je po prvi put nazvao u VII v. Biskup Seviljski – Isidor Seviljski. To je nova reč od reči  CAMPUS (logor) – specijalni prostor za obuku.  Od te reči se kasnije razvija  nemačka reč »kampfe« i francuska i engleska reč »champion«.

XI vek postaje vek u kome profesija šampiona doživljava svoj procvat. Logori za obuku su nestali, rimski lanistri, takodje, a zvanje učitelja i majstora mačevanja su sticali i mogli nositi samo stari i oprobani šampioni, koji su se i povlačili iz svoje ratne službe. 

Ranosrednjevekovna institucija dvoboja u duhu "božjeg suda" posebno je povoljno uticala na razvoj šampionskog poziva. Borbe ili sudski dvoboji preneti su iz Germanije i franački su običaj koji je već početkom V veka uveden u oslabeloj Rimskoj carevini. Oni su zamenili redovno suđenje u slučaju da optužbe protiv nekoga nisu mogle biti dokazane ni opovrgnute redovnim putem. Prema tome, Bog je pozvan da presudi u sukobu i dodeli pobedu onome ko je bio u pravu. U karolinškom periodu ove borbe su se vodile najčešće na konjima. Tako se održao, na primer, čuveni dvoboj između Berda i Salinona u Eks La Šapelu, dvoboj čije je sve podrobnosti zabeležio hroničar Ermold Nigelus. Ovi sudski dvoboji, koji su skoro zastareli za vreme poslednjih vladara merovinške dinastije, obnovljeni su za vreme Karla Velikog i ostali su na snazi sve do XVI veka. Od sudskih dvoboja su bila oslobođena jedino lica ispod 20 godina i iznad 60 godina, sveštenici, bogalji i žene, i to pod uslovom da ih zastupa »šampion«. Dvoboj je bio propisivan samo kada se radilo o zloćinu koji je zahtevao smrtnu kaznu.

Šapioni su tako postali prvi slobodni profesionalni duelanteni svetu, priznati od strane državnih institucija. Šampion je bio zastupnik u dvobojima jedne od strana (posebno ako je bila reč o optužbama koje se odnose na slabe i nesposobne za borbu a koji su kroz dvoboj trebali da dokažu svoju nevinost).Šampioni su davali i savete vezane za podučavanje i veštinu u mačevanju. Na taj način su nastali prvi slobodni , samostalni profesionalni učitelji mačevanja srednjeg veka. Njima i možemo pripisati prve koherentne teorije ličnog obračuna. Jednim dobrim delom će se iz ove grupe ljudi regrutovati borci koji će puno uticati na formiranje kasnijeg duha viteštva. Tokom 13. i 14. veka u Engleskoj  i pored šampiona, zakoni su strogo zabranjivali otvaranje škola mačevanja. Profesionalni učitelji mačevanja su i dalje bili klasifikovani u grupu propalica, vagabunda i glumaca. Ali čak ni takva zabrana i status nisu obeshrabrili učitelje mačevanja da u njima živi i radi analitički duh ove profesije te su oni svoje časove držali uglavnom u potaji. Kad je reč o Italiji, Nemačkoj, Španiji i Francuskoj tog doba situacija je bila suprotna. Majstori oružja su imali posebno mesto u društvu. Oni su mogli da podučavaju svoju veštinu i umetnost slobodno i bili su poštovani kao autoriteti u pitanju časti. Oni su počeli da formiraju svoje škole, asocijacije i akademije.

Iz ovih razloga će šampioni do perioda XV i XVI veka, dakle u doba viteštva, imati ključnu ulogu u formiranju celokupne viteške kulture sadržane u »sedam viteških veština« (septem artes probitatis) – 1. jahanje, 2. plivanje, 3. lov, 4. gadjanje (strelom i kopljem), 5. borenje (mačevanje, rvanje i borba kopljem i topuzom), 6.kulturne veštine (čitanje, pisanje, poznavanje stranih jezika) i 7. društvene veštine (igranje šaha, pevanje, sviranje jednog instrumenta, recitovanje stihova, igranje okretnih igara, lepo ponašanje i udvaranje). Sa XIV i XV vekom, kako se počela javljati i usavršavati borba sa mačem u jednoj i bodežom u drugoj ruci, javlja se scimisseurs ili »igrač mača« (joueurs d` espee) koji je kao posebna vrsta učitelja mačevanja podučavao plemstvo i prvo gradjanstvo u ovoj složenoj veštini. Oni su svoje učenike učili tajnim udarcima i akcijama koje nikad nisu smeli otkriti drugima ili upotrebiti protiv svojih profesora.

Procvat poziva učitelja mačevanja je nastupio sa pojavom vatrenog oružja, skidanja oklopa i smrću viteštva. Može se slobodno reći da renesansa mačevanja počinje sa periodom renesanse zapadne civilizacije. Tako, u XV i XVI veku se, sa jačanjem gradjanstva i potrebom organizovanja lične samozaštite, pojavljuju mačevalačka udruženja i gilde (esnafi). U njima se mačevanje uči kao borbena veština od najvećeg značaja. Tada po prvi put poznati učitelji mačevanja iz Španije, Italije, Nemačke, Francuske i Engleske napuštaju svoje postojbine i dolaze na pozive u druge zemlje da uče raznovrsnosti svojih oružnih umeća. Zvanje učitelja mačevanja je bilo na veoma visokoj ceni i o tome govori podatak da je npr. u Nemačkoj učenje mačevanja, u početku, bilo zakonom dozvoljeno samo zanatlijama, piscima, počasnim gradjanima i sinovima profesora. Do tog vremena učenici su mogli biti samo plemići.

Prvi pisani propis o radu jedne mačevalačke škole (udruženja) poreklom je iz Nemačke i datira iz 1474. godine a reč je o čuvenom bratstvu Sv. Markusa (po »svetom, silnom i nebeskom knezu svetom Marskenu – Markusu).  Sedište društva se nalazilo u Frankfurtu na Majni. Na skupštinama su majstori (učitelji) bratstva birali starešinu bratstva. Samo oni koji su bili »zavetovani majstori mača« sa položenim ispitima mogli su da biraju nove majstore mačevanja, koji su i sami morali da polažu propisane ispite. Pošto su skupovi bili zatvorenog tipa samo je ceremonija proglašavanja bila javna i sa prikazivanjem. Mladi majstori (učitelji) mačevanja su dobijali paradni mač krstastog tipa. Tada se dobijala i povelja (svedočanstvo) – majstorsko pismo.

Ovom bratstvu pravo pristupa još nisu imali studenti, koji nisu imali ni zakonsku dozvolu za javno mačevanje.

Ugled učitelja (kasnije profesora) mačevanja, kao i bratstva Sv. Markusa  postao je još veći kada je  car svetog rimskog carstva Fridrih III, otac poslednjeg nemačkog viteza Maksimilijana I, izdao 10. avgusta 1487. godine čuveno pismo privilegije. Ovim pismom se se učitelji (profesori) mačevanja stavljaju pod CARSKU PRIVILEGIJU.  U privilegiji se naglašava da »škole mačevanja i časove mačevanja za novac, mogu da osnivaju i daju, odnosno drže, samo oni koji imaju zvanje profesora mačevanja. To zvanje mogu da steknu: kneževi, dvorjani, duhovnici, laici i klerici, prelati, grofovi, majstori, gradonačelnici, vitezovi, gospoda, slobodnjaci, sudije, namesnici....«

27. septembra 1512 car Maksimilijan I potvrdjuje sve ove privilegije drugim pismom i još dodaje da se na završnom ispitu izdaje diploma na kojoj mora da se nalazi carski (njegov) pečat.

Ovaj prvo pomenuti dokument privilegija, mačevanju i zvanju učitelja (profesora) mačevanja donosi titulu prvog i najstarijeg privilegovanog zanimanja u istoriji Evrope.

U Francuskoj je mačevanje zvanično utemeljeno kao akademska veština 15. juna 1567. godine.Zajednica mačevalaca dobija ime Akademija učitelja mačevanja i to je preteča današnje Akademije oružja. Tada je Šarl IX dozvolio francuskim učiteljima mačevanja: Koefit, Langloa, Gusi i de Lor da potpišu istorijski dokument koji je definisao status »Učitelja mačevalačke veštine« (maistres joeurs et escrimeurs d' epee) i reguliše ujedinjenje u asocijaciju (Akademiju). U dokumentu se između ostalog, a vezano za prava i obaveze asocijacije kaže:

 

»Akademija

-    Proglašava dva zastupnika

-          Obavezuje na dvogodišnje služenje u zvanju učitelja mačevanja u sali radi dobijanja diplome učitelja mačevanja.

-          Javno predstavlja učitelja mačevanja posle te dve godine

-          Kontroliše sale za mačevanje posredstvom svog zastupnika

-          Omogućava udovicama korišćenje sale pokojnog muža uz angažovanje učitelja mačevanja«.

Priznati od kralja i francuski učitelji mačevanja počinju da osnivaju svoje škole.

Osnivanjem nemačkih univerziteta iz Italije i Španije dolaze profesori mačevanja koji rade na širenju mačevalačke umetnosti. No časovi mačevanja na visokoškolskim institucijama su bili u početku privilegija samo plemstva. Jedino su studenti plemići imali pravo (univerzitetsku povlasticu) da nose mač i vežbaju mačevanje. Tek je sa periodom kraja XVI veka došlo, po ovom pitanju, do izjednačavanja studenata gradjanskog staleža sa plemićima tako da su svi studenti stekli pravo na »nošenje pera i mača«. U to vreme se učenju mačevanja na univerzitetu pridaje ogroman značaj i ono postaje temelj jednog od najvažnijih vojnih predmeta (egzercir). Tako npr. univerzitet u Jeni (1550) a zatim i u Roštoku (1560) je zaposlio prvog privilegovanog profesora mačevanja. Do kraja XVI veka svi univerziteti u Evropi su imali profesore mačevanja a mačevanje se izjednačilo sa naukom. Ugled i značaj profesora mačevanja je bio toliko velik da su se univerziteti birali po profesorima mačevanja a ne po drugim predmetima i oblastima. Studenti su imali različit stav i garde mačeva u zavisnosti od univerziteta i tako su se raspoznavali. Ovo je važilo i za sečiva mačeva koja su često nosila oznake univerziteta iz Jene, Vitenberga, Lajpciga itd.

No nošenje oružja ubrzo je postalo povod za niz duela i smrtnih slučajeva. Studentima je iz tih razloga bilo zabranjeno da odlaze u škole mačevanje van univerziteta a na univerzitetu je uvedena konfiskacija mačeva uz novčanu kaznu. Najstarija naredba iz 1684 na Jeni govori o zabrani i pretnji kaznom od tri godine tamničenja ili četiri godine robije.

Učitelji mačevanja su, medjutim, pravi razmah svoje profesije imali upravo u to vreme. Mnoštvo privatnih škola mačevanja je cvetalo (javno i tajno) širom Evrope u periodu 17 i 18 veka. Znati mačevati, u to doba, ne samo da je značilo umeti se zaštiti već je značilo, još više, posedovati jedini način da se sačuva čast. Sačuvati čast u »epohi časti« (18. vek) je bilo od najvećeg značaja, većeg no sačuvati život! No, upravo procvat dvoboja u Evropi tog vremena, koji je odneo više života nego mnogi dugotrajni nacionalni i verski ratovi, je i doveo do toga da su se škole mačevanja počele zabranjivati i zatvarati, a rad učitelja mačevanja ograničavati. Iako su zabrane mačevanja i dvoboja postojale i ranije (npr. prva najpoznatija zabrana je izrečena 1387. godine u Statutu grada Hajdelberga a 1563. godine Crkveni Koncil dueliste i kraljeve zemalja u kojima su dueli dozvoljeni osudjuje na ekskomunikaciju zbog zločina protiv božanskih zakona koji ima dvostruko grešnu želju – ubistvo i samoubistvo;Henri III 1576 za dvoboj kaže da je zločin protiv kraljevskog visočanstva pošto uzurpira kraljeve moći da presudi i dodeli pravdu) one su bile sporadične, kratkotrajne i lokalne te nisu imale sistematski i opsežan karakter kakav će steći tek sa početkom 17 veka a kulminirati u 18. veku. U nizu evropskih zemalja (Nemačka npr.) škole mačevanja su počele da dobijaju »mandate«, tako da su zatvarane i otvarane po potrebi. U tom smislu postoje dokumenti koji govore da se 1561. godine školama mačevanja ponovo dozvoljava dalji rad, kao i dokumenti da se sve škole mačevanja u Nemačkoj »zbog visoke smrtnosti« 1585. godine zatvaraju, a da se 1615. čak i zabranjuju. Učitelji mačevanja su se, u skladu sa ovim okolnostima, u mnogim zemljama Evrope počeli zatvarati i proganjati a profesija zabranjivati. No, to je već bilo vreme kada dugo postoje dinastije učitelja mačevanja pa se mačevanje i profesura vezana za njega sele na evropske univerzitete i kneževske dvorove. Tako je Luj XIV 1710 godine npr. dao naslednu titulu plemstva šestorici najstarijih učitelja mačevanja iz Pariza.

S druge strane, medjutim, to je bio i period u kome su već bila završena žestoka  previranja vezana za borbu i prevlast najpoznatijih mačevalačkih škola Evrope: španske, francuske i italijanske, a koja su potresala teorju i praksu mačevanja gotovo 200 godina. U tom smislu su vekovni sporovi vezani za bod i sečenje bili presečeni samom zakonskom regulativom koja je profesore i škole mačevanja stavljala pred otvoren i svršen zahtev da se mačevanje mora učiti i vežbati na drugi, bezbedniji način.

Na univerzitetima 18. veka su učinjeni prvi koraci, a koji će kasnije imati velikog udela za dalje širenje i usavršavanje učiteljskog zvanja u mačevalačkoj veštini. Tako je školske godine 1791/92 na univerzitetu u Jeni (glavni grad mačevanja u Nemačkoj) izvedena promena nastavnog plana vezana za predmet mačevanje. Ona se odnosila na prelaz sa mačevanja bodom na mačevanje sečenjem. Ova izmena je izvršena pod nadzorom visoke državne komisije (Gete je učestvovao u raspravi) a povod je bio nekoliko smrtnih slučajeva zbog kojih su roditelji studenata zahtevali da se sa časova izbaci mač za bodenje a stavi mač za sečenje. Tako se 1819 god. u Breslavu izbacuje sa nastave mačevanje sa bodom (pošto je bod opasniji, brži, traži manje prostora za realizaciju i smrtonosniji). U Jeni su profesori pružali žestok otpor. No, nakon još nekoliko smrtnih slučajeva i pod pretnjom zabrane mačevanja uopšte i sa ovog univerziteta se povlači bod 16.11.1840. godine.

Od tog perioda na univerzitetima i visokim školama Evrope se počinje u sve većoj meri koristiti sablja, koja je ujedno bila i osnovno oficirsko oružje tog vremena. Ova koincidencija je i bila razlog zbog kojeg su profesori mačevanja, kao najstručniji, sa osnivanjem prvih modernih vojnih akademija, počeli da drže nastavu i u ovim visokim školama. Učitelji i profesori mačevanja tako počinju sticati, osim civilnih, i visoka oficirska zvanja.

Ubrzo posle toga se i u gradjanske škole mačevanja uvodi kurtoazno oružje (sa zaštićenim vrhom i oštricom), počinju se koristiti zaštitni grudnjaci i prve maske za zaštitu lica. Borbeno (realno) mačevanje koje je oduvek postojalo upražnjavalo se ponovo slobodno, ali u znatno bezbednijoj formi. Zakonski se više nije proganjala veština i učitelji mačevanja već isključivo lica koja su veštinu zloupotrebljavala u dvobojima, a oni su bili apsolutno širom cele Evrope zabranjeni. Poziv učitelja mačevanja i mačevalačka veština su, tako, u periodu 18. veka doživeli svoju drugu, i poslednju, renesansu. Nikad kao do tad se u Evropi nije mačevalo toliko puno i tako tehnički virtuozno. Mačevanje postaje umetnost a u mnogim zemljama Evrope se reč mačevanje počinje lingvistički vezivati za pojmove »art« i »kunst« a učitelji mačevanja poistovećivati sa umetnicima. U to vreme je i otvaran veliki broj škola mačevanja. Gotovo svaki vojni učitelj mačevanja koji je stupio u penziju je imao samo jedan cilj: da otvori salu za mačevanje u kojoj bi okupljao plemiće, finansijere, advokate, pisce i umetnike. Svetski čovek ga je osećao uvek kao neophodnom aktivnošću. Ta epoha je ujedno bila i epoha »labudove pesme« mačevalačke veštine i učiteljskog poziva.

Sa 19. vekom (epohom sportifikacije sveta) svi statusi i kvaliteti koje su profesori i učitelji mačevanja, kao i mačevalačka veština uopšte, posedovali do 19. veka, polako počinju da se gase i nestaju.

Široka lepeza mačevalačkog oružja se redukuje na sportsku sablju (koja  po načinu korištenja i formi nije ništa drugo do smešna kopija borbenog rapira) i sportski mač (koji je nedovršena kopija borbene špade). Jedino oružje koje po formi a delimično i tehnici nastavlja, donekle, tradiciju borbenog mačevanja je sportski floret (školska verzija malog dvorskog mača i borbene špade) koji je još od 15. veka bio osnovno i najvažnije školsko mačevalačko oružje. No sportska pravila i sportski duh koji su nakalemljeni na ovo plemenito oružje su gotovo u potpunosti degradirali svu njegovu tradicionalnu vrednost. 

Mnoštvo najraznovrsnijih tehnika, taktika i pravila mačevanja se u 19. i 20. veku svodi samo na tehniku, taktiku i pravila sportskog mačevanja a borbeni, scenski i artistički pristup redukovao se na puki takmičarski. Klasično, tradicionalno (realno) mačevanje se na taj način pretvorilo u svoju karikaturu – sportsko mačevanje.

Najveće reperkusije i redukcije, medjutim, je sa 19. vekom, a u duhu svih spomenutih promena, pretpelo klasično zvanje učitelja mačevanja. On se metamorfozirao u svoj najgori surogat – trenera. Trener je, naime, bleda senka svega onog što su učitelji (profesori) mačevanja oduvek bili. Širina opšte, kao i stručne edukacije, koja je do tada bila glavna karakteristika učitelja mačevanja, se potpuno gubi. Treneru ne samo da je celokupna tradicija evropskog mačevanja sa tehnikama i vrstama oružja potpuno strana i nepoznata već on i samozadovoljno u tom neznanju i neobaveštenosti smatra da je njegovo umeće dostignut vrhunac veštine uopšte. Za sportskog trenera mačevanje počinje sa 19. vekom i kao da nema predhodnu istoriju u trajanju od gotovo 4000 godina. S druge strane, savremeni mačevalački trener, trenirajući takmičare sportiste za nadmetanja, više podseća na prvobitne rimske »lanistre« s početka istorije evopskog mačevanja, - obučivače i goniče gladijatora koji boreći se u arenama prikazuju utreniranost i pobedama donose svojim gospodarima zaradu. No, za razliku od savremenih trenera ne samo rimski »lanistri« već i učitelji mačevanja svih kasnijih epoha su morali poznavati kako sve tehnike mačevanja tako i sve vrste mačevalačkog (a često i drugog) oružja predhodnih epoha. Osim toga »lanistri« su bili i virtuozi scenskog mačevanja tj. oni su svoje učenike gladijatore obučavali ne samo u tome kako da vešto pobedjuju već i kako da njihove pobede nose pečat estetike - izgledaju lepo i spektakularno. Gladijator je, naime, uvek težio da privuče simpatije publike pošto mu je život upravo od odluka te publike često i zavisio.Težnja lepoti i artizmu u veštini je bila vrhunsko načelo i svih kasnijih učitelja mačevanja a sve do epohe trenera kod kojih je osnovno i jedino načelo efikasnost i pragmatizam a po cenu svega ostalog.

No ovde se redukcija i siromašenje ne završavaju. Sa nestankom učitelja mačevanja nije nestao samo estetički već i etički - ratnički, viteški, a kasnije i džentlmenski kodeks koje su oni stpljivo i brižno gajili kod svojih učenika generacijama. Učiteljima mačevanja je uvek bilo osnovno načelo stvoriti prvo vrsnog čoveka jer tek iz njega se može stvoriti i vrstan mačevaoc. Učitelj se prvo i najviše zanimao za duh i dušu svog učenika pa tek onda za vežbu njegovog tela. Kod savremenih trenera nema ničeg od svega toga. Njega zanima samo telo, njegova kondicija i snaga a od duha i duše učenika samo onaj mali deo koji se odnosi na taktiku i psihologije upotrebe tog tela.  Kodeksi i sveta nepisana načela veštine su zamenili pravilnici i paragrafi organizovanja takmičenja sa svojim sudijskim i kaznenim odredbama koji se menjaju iz godine u godinu i od okolnosti do okolnosti.

Ali, u drugoj polovini 20. veka popularnost sportskog mačevanja, pa i trenerskog shvatanja poziva učitelja mačevanja, sve više opada. Oni zapadaju u krizu koju, kao tako koncipirani, nisu ni moglo izbeći. Škole borbenog i scenskog mačevanja polako ali sigurno prvo osvajaju SAD, gde trenutno doživljavaju svoj procvat, a zatim i najstarije tradicionalne centre srednjevekovne evropske kulture. U skladu sa ovim savremenim tendencijama i zvanje učitelja (profesora) mačevanja, u svom izvornom značenju, takodje postaje aktuelno i nezaobilazno.

 

 

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* KONTAKT

ŠKOLA MAČEVANJA
"SVETI ĐORĐE"

DETALJNIJE O SVIM NAŠIM PROGRAMIMA NA


www.macevanje.org