MAČEVANJE U BEOGRADU    
 

POLEMIKE / Polemics
 

 


Konkavni mačevi

 


Postoje mnoge škole koje pokušavaju da postanu ono što je moja vežbajući jedino tehniku mačevanja.
Oni uče kako se pobeđuje samo održavanjem tela u kondiciji, usavršavanjem tehnike i izmahivanjem dugim mačem.
Ništa od toga ne izvodi na pravi put.

Mijamoto Musaši

 


Dok su mačevi sa ravnim sečivima zbog svoje dužine predviđeni za distancionu borbu (borbu na daljini) mačevi sa konveksno krivim sečivima (sablje) su pogodniji za blisku borbu. Dok prvi ubodom prave uz veoma malu silu duboku ali malu ranu drugi uz veliku silu prave pliću ali široku ranu. Zato je sa ravnim mačevima lakše bosti nego sa krivim ali je zato sa krivim lakše seći nego sa ravnim.

Ravna oštrica ide pravo i duboko ali ne široko, kriva oštrica plitko ali za više puta pravi širu ranu od svoje širine. Kad bi primenili istu silu boda prvi mač bi napravio najužu ranu ali bi ušao najdublje treći mač bi ušao najpliće ali bi napravio najširu ranu.

Dok mačevi sa ravnim sečivom zahtevaju vreme da se iz uboda izvuku kako bi naneli drugi ubod mačevi sa konveksno krivim sečivima (sablje) lakše se i vade ali i više koriste za sečenje posle kojeg su odmah spremni da izmahom seku dalje. Dok se mačevima sa ravnim sečivom nanosi mali broj preciznih pogodaka sa uskom zonom dejstva sabljastim mačevima se nanosi u istom vremenu veliki broj nepreciznih pogodaka sa širokom zonom dejstva.

Dok mačevalac naoružan sabljom pokušava da izvede sečenje (pošto mu je zbog krive oštrice sablja kraća pa i nezgodna za bod sa distance) njegov protivnik naoružan mačem sa ravnom oštricom će ga držati na distanci i pogoditi ubodom ili udarcem ranije.

 

No, ako ubod ili sečenje ravnim mačem promaši a protivnik skrati distancu njegova sablja može za kratko vreme naneti više posekotina ili strašan ubod dok je za to vreme ravan gotovo neupotrebljiv za bilo šta drugo osim za odbranu oštricom ili napad gardom.

Svaki od ovih tipova mačeva, dakle, je specijalizovan i ima osobine koje su pogodne za jednu namenu ali nema osobine koje su pogodne za drugu namenu.

*

Mačevaoci su, međutim, još veoma davno konstruisali mač koji treba da kombinuje najbolje osobine mača sa ravnim sečivom i sablje a kojim se može efikasno voditi borba na distanci koliko i bliska borba i koji nanosi lako duboke ubode koji pri tome stvaraju još i široke rane. Ti su mačevi sa specifičnom formom, veoma opasni, kad ih držite u ruci već po izgledu jezivi a po ranama koje nanose gotovo uvek smrtonosni pošto nanose strašne povrede. Reč je o mačevima sa konkavnim (srpastim) oštricama.

Najstarija konkavna oštrica se pojavila u sklopu egipatskog mača „kopeša“ (khopsh) koji je imao dve oštrice – jednu na spolja kao sablja a drugu na unutra kao srp tako da se mogao držati i koristiti na oba načina i kao konveksni i kao konkavni mač.



Grci su, međutim, od ovog egipatskog mača preuzeli konkavnu stranu i napravili mač kopis ili mahairu. Mahaira se prvo koristila za žrtvovanje a kasnije je postala omiljeni mač Lakademonjana. Ovaj mač se koristio gotovo bez ikakvih izmena u formi i kao regularni mač vojske Aleksandra Makedonskog.

Mahaira je nanosila teške rane udarcem i to gornjim delom sečiva koji je širi i deblji od ostatka i naročito je bila efikasna kao konjičko oružje. U grčkoj su tako postojala dva mača: hoplitski sa dve oštrice i mahaira (kopis) sa jednom a povijenom na unutra.


Slični mačevi se sreću kod Etruraca 500 g p.n.e., Tračana, koji su koristili mahaire sa tanjim sečivom i oštrim vrhom, pre svega za bod (zbog zakrivljenog sečiva bod se zadavao preko ili ispod štita). Ovde treba dodati i Dačani su koristili srpasti dački mač. I Iliri su imali svoj dugi nož koji se kao i egipatski kopeš koristio i konkavno i konveksno u zavisnosti od držanja i pokreta rukom.


Najpoznatiji metalurzi svog vremena - Kelti su takođe pored mačeva sa ravnim sečivom koristili i keltsku mahairu, a sve do perioda Rima.


Iberici u Španiji su preuzeli kopis i od njega napravili kratki mač za sečenje i bod koji su nazvali falkata. Čak je i čuveni dugi nož KUKRI koji koriste nepalski ratnici Gurke donesen iz Grčke za vreme ili posle Aleksanda Makedonskog.

Na ovom mestu treba obavezno spomenuti Anglo-Saxsonce i Franke koji su svi od reda koristili pored noža seax i dugi seax ili scamasax – kratki mač koji je bio takođe vrsta mahaire.


Francuska vojska je 25 godina do 1875 godine kao bajonet na puškama imala konkavne oštrice. Ovi bajoneti su se pokazali kao izuzetno efikasni no problem je bio u tome što su previše otežavali vrh puške što je debalansiralo i smetalo u njihovoj upotrebi za pucanje.

No, na ovom mestu ću se bliže pozabaviti samo jednom i najpoznatijom vrstom mača sa konkavnom oštricom. Reč je o jataganu.


Jatagan



Za zemlje pod vlašću Turaka je bilo karakteristično korišćenje jatagana. Ovo oružje je po trajanju aktivne upotrebe u ratovima na prostoru Otomanske Evrope bez premca pošto se (bez ikakve promene forme) standardno koristilo i izrađivalo od 14. do 20. veka. Ovo dovoljno govori o praktičnosti i ubitačnosti jatagana obzirom da je npr. rapir kao najrasprostranjeniji evropski mač bio u upotrebi tek koja dva i po veka a špada jedva da je u praktičnoj upotrebi bila vek i po.

Jatagan je isključivo pešadijsko oružje srednje dužine i težine i koristi se najefikasnije za blisku borbu kao vojničko oružje.

Zbog specifičnosti forme (zakrivljenosti oštrice ka unutra) je vrlo opasno oružje kako za sečenje tako i za bod. Naime, zato što ima zakrivljenu oštricu jatagan je pogodan za sečenje kao i sablja ali zato što je ona povijena u pravcu sečenja (kao kod srpa) jatagan seče dodatnim spregom sila u odnosu na šaku. Iz ovog razloga (jer i seče i udara - za razliku od sablje koje samo seče) posekotina jataganom je znatno jača i dublja nego kod sablje ili mača.

S druge strane zato što jatagan ima krivinu a ipak se njegov vrh nalazi (kao kod mača sa ravnim sečivom) u osi drške on je izuzetno pogodan za bod. No, pošto je oštrica jatagana povijena bod jataganom ne stvara pravolinijsku ulaznu ranu širine oštrice (kao kod ravnog mača) već veoma široku ubodnu ranu koja je proporcionalna radijusu njegove zakrivljenosti. Iz navedenih razloga posekotina ili ubod jataganom su gotovo uvek (kao i kod gladijusa) jezivi - smrtonosni.

Zato što jatagan i seče i udara on ima tako karakterističnu dršku (sa "ušima") koja obezbeđuje da je mač moguće čvrsto držati u ruci bez smanjenja slobode lakog pokretanja i okretanja šake koji su veoma bitni u bliskoj borbi.

Jatagan zbog srpaste povijenosti sečiva veoma je zgodan za pariranje zaustavnim odbranama jer protivnikov udarac "hvata" i "vezuje" za povijeni deo oštrice ne dozvoljavajući mu da sklizne ka šaci (zbog čega jatagan nema gardu). No, s druge strane srpasta krivina jatagana prilikom izvođanja propusnih odbrana omogućava poseban način klizanje niz sečivo ka vrhu jatagana. Naime, dok protivnikova oštrica prilikom izvođenja propusnih parada sa ravnim sečivom ili sečivom sablje samo sklizne niz oružje onoga ko se brani kod jatagana ona pored klizanja biva još i odbačena od tela onoga ko se brani.

Posebnosti u borbi jataganom.


- Obzirom da jatagan ima samo jednu oštricu (kao i sablja) nasuprot koje se nalazi teluće koje je tupo u borbi jataganom se često koristila i druga ruka čiji se dlan postavljao na prvu trećinu vrha jatagana. Ovo se činilo prilikom pariranja ali i prilikom nanošenja uzvrata kada se sečenje nije izvodilo izmahom već guranjem. Upotreba druge ruke je u uzvratu otvarala niz veoma atraktivnih varijanti sa guranjem, bacanjem, udarcima, bodovima… a što je scenski veoma zanimljivo.

- Osim navedenog u borbi jataganom se u najvećoj meri koriste povratna sečenja: 3-8, 8-3, 4-7, 7-4, 5-6, 6-7 ali i povratni udarci 4-5, 3-6, 5-4, 2-9, 9-2.

- Srpasta povijenost oštrice jatagana omogućava nakon izvedene zaustavne odbrane veoma efikasno bacanje protivnikove oštrice. Iz ovog razloga u borbi jataganima ima veoma puno bacanja koja predhode sečenjima. Gard batmani se NE RADE pošto jatagan nema nakrsnicu kojom bi mogao da izvede udarac po protivnikovoj oštrici.

U borbi se u najvećoj meri koriste udari telom, okreti i posebno atraktivni udarci ušima drške odozgo po glavi, ramenima, ključnim kostima, vratu i podlaktici.

Jatagan zbog svoje specifične forme drške je imao još nekoliko namena. On se koristio kao oslonac za pucanje tako što se postavljao vrhom na zemlju a između ušiju drške se stavljala puška. Takođe, drška jatagana je bila izuzetno dobar anatomski oslonac za šaku kada ga je povređeni koristio za podštapanje. Jatagan se čak koristio i u borbi protiv konjanika. Naime, uši jatagana su se postavljale u koren nadlaktice leve ruke dok je sečivo tupom stranom bilo naslonjeno na podlakticu a šaka je držala sečivo za prvu trećinu. U desnoj ruci se držao dugi ravni nož – pala. U trenutku kada je konjanik napadao jatagan bi se zabadao u grudi konja dok pala u jahača koji je padao sa konja.

O tome koliko je jatagan opasno oružje govori i podatak da se njime vežbalo isključivo u koricama ili sa drvenim replikama. Podsetiću da je isti slučaj i sa gladijusom sa kojim Rimljani nikad nisu vežbali već su koristili isključivo drvene replike.

Škola mačevanja „Sveti Đorđe” u tom smislu poseduje kovani jatagan ali se on ne koristi za vežbu kao ni gladujusi (već samo njihove drvene replike) dok se kovane špade, rapiri, sablje, viteški mačevi, pa čak i dvoručni mačevi koriste potpuno slobodno i bez opasnosti.





 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT