....
 |
|
ШКОЛА МАЧЕВАЊА "СВЕТИ ЂОРЂЕ" |
| www.macevanje.org |
ĐORĐE MARKOVIĆ - KODER
Tekst preuzet iz knjige
»Viteško, dvorsko i građansko mačevanje u Beogradu 1403–1940
(Aleksandar Stanković)
Đorđe Marković Koder (nem. “mačak”) - (1806-1891) prvi srpski školovani učitelj mačevanja. Đorđe Marković Koder je inače bio prevodilac, pravnik, pesnik (preteča srpskog poetskog modernizma i avangarde), poliglota (7 jezika je govorio a poznavao 12), svetski putnik (velik deo Evrope, severnu Afriku i deo Azije je obišao peške!), avanturista „kome je svet bio tesan“ (Jaša Ignjatović), srpski “Diogen” i jedan od svestranijih intelektualaca svog vremena (bavio se matematikom, pravom, medicinom, astronomijom, estetikom...).
Jaša Ignjatović, koji ga je upoznao dvadesetih i tridesetih godina 19. veka u Pešti, seća ga se u svojim Memoarima kao duhovitog, neobičnog čoveka posvećenog sticanju najrazličitijih znanja, no lišenog namere da ta znanja praktično koristi.
Ovaj ukleti pesnik i najoriginalniji stvaraoc u srpskoj književnosti XIX veka, i pored ogromne erudicije, dobar deo svog života se izdržavao kao učitelj mačevanja. Školovao se u Pešti gde je ujedno završio i mačevanje kod svetski poznatog mačevalačkog majstora F. Šapona. Držao je časove mačevanja u Budimpešti, Segedinu i Temišvaru ne samo studentima već i pitomcima austrijske vojske (62 regimenta) sabljom i rapirom kada mu je i bio ponuđen posao za redovnog vojnog “fehtmajstora”.
Otvorio je i mačevalačku školu u Temišvaru. U Novom sadu i Petrovaradinu 1837. godine formira »Gimnastičko zavedenije« i drži privatne časove mačevanja. Zatim časove mačevanja drži i u Segedinu, gde je u periodu od 1839. do 1844. godine u gimnaziji davao časove mačevanja Stevanu Todoroviću.
Koder je u prvoj polovini 1839. godine, takođe u Kragujevcu, na poziv Miloša Obrenovića bio postavlјen za prvog dvorskog učitelјa mačevanja i telesnog vežbanja u Srbiji. Časove je davao njegovim sinovima Mihailu i Milanu. Kako je Koder časove davao i Miloševim gardistima i zainteresovanim građanima Kragujevca ovaj grad je ubrzo bio “zaražen” mačevalačkom veštinom. No, Koder je nakon 5 meseci otputovao.
Koder je 1843. godine otvara Školu mačevanja u Beogradu i postaje prvi učitelј mačevanja u prvoj građanskoj školi mačevanja u Beogradu. Ova škola je bila na Paliluli u neposrednoj blizini današnje crkve Sv. Marka. Tu je držao časove beogradskim mladićima i učenicima Liceja. Koder je u Beogradu držao časove mačevanja po austrijskoj školi pošto se mađarska škola formirala tek početkom 20 veka. i držao je časove borbenog mačevanja teškom vežbovnom sabljom.
Po dolasku u Beograd, osim u svojoj privatnoj školi, časove mačevanja drži pitomcima Vojne akademije (njegov učenik je bio i sin Vuka Karadžića, Dimitrije) i kneževe garde.
Od 1858 do 1860. godine je bio kontraktualni (ugovorni) profesor mačevanja u Artilјerijskoj školi (Vojna akademija) u Beogradu kao prvi domaći profesor mačevanja u ovoj instituciji. Iz tog perioda imamo podatak da je jednom prilikom, pošto je “uradio najmanje sto “muliped”-a (vrtenje mače iz zgloba šake) napisao neki izveštaj na hartiji perom tako čitko i razgovetno kao da mu je ruka pre toga mirovala”. Obzirom da je navedena vežba korištena samo za lake sportske mačeve (jer bi teži povredili zglob i jer se samo kod lakih sportskih mačeva izvode udarci iz zgloba šake) ovaj podatak nam ukazuje da je Koder u navedenom periodu gotovo sigurno davao i časove iz sportskog mačevanja.
Nekako u to isto vreme (1862) objavio je u Novom Sadu svoj spev Romoranka. Moderan, pa i avangardan u svojim jezičkim i formalnim inovacijama, Koder je poetički anticipirao medjuratni modernizam i avangardu. No, već naredne godine, nezadovoljan i neshvaćen, otišao je u svet. Posle 25 godina putovanja po svetu (po Severnoj Africi, Rumuniji, Grčkoj, Italiji, Turskoj - u Carigradu je, iako već sasvim star, učio arapski da bi Romoranku preveo na taj jezik)
Konačno se vraća u Novi Sad. Čovek »kome je svet bio tesan« poslednje godine svoga života proveo je u ubogom domu, u nekom kutu gde je »taman jedna postelja mogla stati i ništa više«. Živeći usamljenički, skromno, posvećen prevashodno radostima duha i pisanju, Koder je tako i umro, ne odvajajući se do poslednjeg časa od svojih rukopisa. Umro je 6. aprila 1891. godine u novosadskoj gradskoj bolnici. Srpska književnost nije ni slutila kakav je neponovljivi talenat zauvek ugašen tog prolećnog predvečerja. Nekoliko uglavnom šturih nekrologa objavljenih tom prilikom u našim listovima svedoči o odsustvu razumevanja i dubljeg interesovanja za Koderovo neobično delo. Pesnikovoj sahrani na Uspenskom groblju u Novom Sadu je prisustvovalo tek »sedam-osam novosadskih gradjana koji su znali za njegovo ime«. Zaborav koji je umrlog pesnika pokrio je bio toliki da mu se čak i grob izgubio (nakon izvesnog vremena je bio prekopan, pošto niko o nemu nije vodio brigu): danas se zna samo to da je sahranjen u blizini Jaše Ignjatovića, koji je bio jedan od retkih savremenih poštovalaca Koderovog dela.Slučaj Kodera predstavlja veliku mrlju na savesti srpske književnosti i kulture.
* NASLOVNA
* KONTAKT