MAČEVANJE U BEOGRADU    
....
ШКОЛА МАЧЕВАЊА
"СВЕТИ ЂОРЂЕ"
www.macevanje.org

 

Mi se ne igramo "vitezova"

 

 

 

zato što nismo deca, ali i zato što znamo

 

KO SU ZAISTA BILI VITEZI

 

          Kada se u 9. veku raspalo carstvo Karla Velikog njegovi ratnici konjanici su ponudili kraljevima, lokalnim vlastelinima i kneževima da ih štite od nasilja koje se širilo Evropom u sveopštim ratovima oko poseda i pljačkama (u kojima su i sami učestvovali). Oni su za svoje krvave usluge dobijali ili novac ili posede – zemlju (zajedno sa kmetovima na njoj) osvojenih i opljačkanih teritorija sa pohoda na druge kneževine. Tako su nastali prvi VITEZI.

         Vitezi su, dakle, bili ono što bi se danas zvalo „obezbeđenje“, „telohranitelji“, „bodi-gard“ ili „gorile“ srednjevekovne vlastele i aristokratije, ili obični plaćenici koji su za novac svakom pružali usluge svoga mača. Ovaj ratnički stalež feudalnog sveta imao je zadatak i da kontroliše i drži u pokornosti kmetove - feudalne robove, krvavo ugušuje seljačke bune, sakuplja poreze, učestvuje u plačkaškim i nasilničkim pohodima na teritorije drugih knezova i velikaša, prisiljava kmetove da kao pešadija učestvuju u odbrani poseda kneževa i napadima na teritorije drugih kneževina jer Evropom tog perioda su vladali feudalni kaštelani koji su se međusobno tukli i pljačkali trgovce i stanovništvo držeći ih skoro u robovskom položaju. Vitezovi koji su za svoje usluge dobili kao nagradu zemlju (lena) postajali su ujedno i sami seoski vlastelini koji na dobijenim imanjima ubiraju za sebe poreze i potpuno samovoljno koriste i tiranišu na sve načine stanovništvo koje tu živi.

 

 

 

 

„Viteška“ bitka za otimanje zamka, Codex Menesse 1300-1340

 

          U periodu mira glavni “posao” vitezova su bili turniri. Glavni cilj (pošto je bilo i više sporednih ciljeva turnira – kondicioniranje, zabava, proslava, ženidba, dvoboj...) turnira nije bio nekakav “sport” ili razvijanje "viteštva" već biznis - sticanje plena. Trebalo je, naime, raniti ili zarobiti nekog od vitezova i zatim za njega tražiti otkup ili uzeti njegovu imovinu (konja, oružje, oklop, imanje, ženu). Vitezovi su na turnirima često pravili međusobne dogovore u pomaganju hvatanja drugih vitezova kako bi posle delili plen i novac od otkupa. Na turnirima se nije smatralo neumesnim da se napada s leđa, zarobljuju ranjeni ili da nekoliko vitezova napadne po dogovoru istovremeno jednog. Tako biografi čuvenog viteza Vilijema Maršala beleže da je na jednom turniru, za vreme večere, Vilijem spazio kako je vitez iz suparničke grupe pao na ulici sa konja i slomio nogu. "Vilijem je pohitao napolje, zgrabio viteza koji je jaukao, uzeo ga u naručje i zajedno sa oklopom uneo u kafanu" ne da mu pomogne, već da ga pokloni saborcima s kojima je bio na večeri rekavši: " Evo vam ga, uzmite otkupninu i platite dugove!"

 

Scena „viteštva“ na turniru za oči dama, Codex Menesse 1300-1340

 

          Vitezovi su turnire često koristili i da se lično razračunaju tj. "slučajno" mučki ubiju viteza koji im je konkurencija ili nije bio po volji, a zbog čega je na mnogim turnirima bilo mnoštvo mrtvih. /Više o srednjevekovnim turnirima na: Borbeno mačevanje i takmičenje/

         Vitezovi koji su na turnirima ili kocki izgubili svoja imanja i posede, ili ostali bez prihoda od propalih ili ubijenih poslodavaca postajali bi skitnice – vitezovi lutalice, koji samostalno ili udruženi u bande sa drugim „nezaposlenim“ vitezovima žive od presretanja putnika, trgovačkih karavana, pljačkanja ili turnirskih borbi. Mnoge od ovih bandi su živele od iznuda ili onog što se danas zove „reket“ – tražili bi od žrtava novac za „zaštitu“ od sebe samih ili od kompanjona sa kojima su bili udruženi.

         Od sredine 14. veka vitezovi su pretežno bili lutalice (izuzev malobrojne viteške aristokratije) jer zbog mnogih i dugotrajnih ratova koji su harali Evropom kraljevi više nisu mogli da ih plaćaju. Oni izgubivši svoje mecene počinju ratovati za sebe jer su ostavši bez plate morali pljačkati. Mnogi od njih otimaju ljude i traže otkup ili čak izdaju lažni novac. Tako se organizuju i razbojničke bande pa je viteško razbojništvo počelo da predstavlja opšte zlo u kome je vrlo malo vitezova bilo na dobrom glasu. U tom periodu moćne viteške bande terorišu i drže godinama pod svojom vlašću čitave pokrajne i gradove.

         Na inicijativu trgovaca neki kraljevi su odobrili čak i poseban »viteški« porez da bi vitezovi dobijali redovan prihod i tako bili mirni. No, oni počinju ucenjivati mnoga kraljevstva jer to su bili ljudi čije je ponašanje zavisilo jedino od novca pa su mnogi menjali strane ako bi druga ponudila više novca.

         Bertran di Born, sitni plemić i lutalica u stihovima je izrazio na ovaj način duh života vitezova toga doba: "I doći će lepi dani, jer ćemo oduzeti imanje trgovcima i putevima više neće prolaziti tovarne životinje danju i u punoj sigurnosti: niti građanin što bez ikakvog straha ide prema Francuskoj – ali će se zato obogatiti onaj ko srčano oduzima.” Za vitezove poznog perioda važilo je geslo: »Non militia sed malicia« (Ne vojska, nego zlotvori).

 

 

Vitezi i hrišćanstvo

 

 

 

          Crkva je od samih početaka osuđivala i anatemisala život vitezova jer je bio prepun nasilja, divljaštva, ubijanja, razvrata, zločina, otimanja, pljačke, pohlepe, pijančenja… Ona je, međutim, u viteštvu posebno odbacivala viteške turnire (čak i u periodu kada su oni pred svoj kraj dobili potpuno bezopasnu i „humanu“ formu) jer su se u nizu elemenata kosili sa temeljnim načelima Hristovog učenja.

         Za hrišćanstvo, naime, ne postoji hrišćanska borba i nadmetanje (ni viteško ni sportsko…) protiv drugog već samo protiv sebe i svojih slabosti a molitva za drugog pošto je Hristos propovedao mir, harmoniju i saradnju a ne borbu, razdor, tuču i nadmetanje.

         Za hrišćanstvo isto tako ne postoji ni neka hrišćanska kompeticija, konkurencija, rivalstvo i takmičenje već bratstvo, saradnja, pomaganje i kooperacija. Hrišćanstvo, takođe, ne propoveda ni kult pobednika već kult jednakosti („Ko hoće biti prvi neka bude poslednji, i služi svima“) pa, dakle, za njega nema šampiona, vicešampiona… u takmičenju jer Hristos odbacuje poređenje među ljudima („Ne gledaj trun u oku drugoga već balvan u svojem“) pošto jedini koji sudi, poredi i meri može biti Bog a ne ljudska takmičarska merila i pravila.

         Izvorno hrišćanstvo, u tom smislu, upravo kao najgori greh uzima želju za prestižom i nadmetanje za prvenstvo jer iza ovih ne samo da se uvek nalazi nagon za dominacijom (vis dominati - prvi greh u svim hrišćanskim crkvama pošto dominirati znači vladati i imati volju za moć i nadčinjavanje nad ljudima – Božijim delima) već i pohlepa i grabežljivost da se dohvati i poseduje viši status. Ista tema je izložena i u mitu o padu Ikara koji je leteo ka Sunca pokušavajući da ga dosegne, ali i Luciferu (lat. lux što znači “svetlo” i ferre - “nositi”, lucem ferre, svjetlonoša) – najvišem i prvom Božjem anđelu koji je bio donosilac svetlosti i „onaj koji osvetlјava, lučonoša, razotkriva, pokazuje istinu”. On je poželeo da ne bude više nosilac svetlosti već svetlost sama – Bog. Tako je zbog svoje gordosti da se takmiči sa Bogom, i pohlepe za više i prvenstvom bačen u mrak ("I Otac moj mu zbog gordosti izgled promeni i svetlost nestade sa njega i lice mu postade nalik usijanom gvožđu. I on repom svojim privuče trećinu anđela Božjih k sebi i bi izbačen iz Božje prestonice i razrešen dužnosti nebeskih." - Apokrifna knjiga Jovanova) u kome se pretvorio u anđela pada - Sotonu – gospodara tame: „Onog koji se protivi,optužuje, laže, vara, zavodi, obmanjuje, prikriva…“, ili kako se još zove arhistratega – prvog zaverenika, oca svih zavera.

         Iz svih navedenih, ali i mnogih drugih nenavedenih, razloga za izvorno hrišćanstvo ne postoji hrišćanski vitez u smislu ratnika koji se rve, šamara, šutira, razbija glave, odseca ruke, prebija noge… jer nijedan hrišćanin ne sme da ubije ili povredi drugog čoveka (ne samo svoje već i bilo koje druge vere ili uverenja) pošto ne samo da nema zemaljskih sredstava (mač, oklop, sekira) protiv nezemaljskog (đavoljeg) zla već i zato što, kako je Hristos rekao: „Ko se mača lati od mača će i stradati“.

         Najveći i jedini hrišćanski vitez nije, dakle, okretni, hrabri i snažni ratnik što ubija ili povređuje protivnika i napadača u „ime“ i pod „zastavom“ Boga sav obučen u zašivene krstove i sa naslikanim krstovima na štitovima i oklopima već, jer „ljubi neprijatelja svog“, i „ko tebe kamenom ti njega hlebom“, i „ko te udari po obrazu, a ti mu okreni i drugi“…, onaj ko, kao Hristos, nevin stradava i pravedno trpi podjarmljen i progonjen… To može biti i dete, žena, starac, baba… ako pod nasiljem zla ne odstupi od Božjih zapovesti. I dok je ovaj drugi istinski sveti ratnik onaj prvi, makar pobio sve „nevernike“, je u najboljem slučaju samo ratnik za sveto.

         Sve ovo se najbolje vidi na čuvenoj fresci Hristosa sa mačem iz manastira Dečani. Ona kao i sve druge freske svetih ratnika nije poziv na “viteštvo” u zemaljskim oklopima, konjima, kacigama, sa bodežima, mačevima, sekirama i buzdovanima već poziv na jedno potpuno suprotno viteštvo, a u duhu pravilnog tumačenja čuvenih reči Isusa Hrista: “Nisam došao da donesem mir, nego mač” (Matej 10, 32-42, 1;), a taj mač nije pogubitelj ljudi već pogubitelj greha!

 

Hristos sa mačem,
freska u crkvi Vaznesenja manastira Dečani, oko 1340. godine.
Na fresci je natpis: "Ovaj mač je pogubitelj greha".

 

          Sveti vladika Nikolaj je o tumačenju ovih reči Svetog pisma napisao: “Čitaj kao da je rečeno: nisam došao da izmirim istinu i laž, mudrost i glupost, dobro i zlo, pravdu i nasilje, skotstvo i čovečnost, nevinost i razvrat, Boga i mamona; nego sam doneo mač da rasečem i odvojim jedno od drugoga, da se ne mešaju. Čime da rasečeš, Gospode? Mačem istine, ili mačem reči Božije, što je svejedno. Jer je istina reč Božija, i reč Božija istina. Apostol Pavle savetuje: uzmite mač duhovni, koji je riječ Božija. A sveti Jovan gledao je u viziji Sina Čovječijega usred sedam svijećnjaka – i iz usta njegovijih izlažaše mač oštar s obje strane. Mač što iz usta izlazi šta može biti drugo do reč Božija, reč istine? Taj mač je doneo Isus Hristos na zemlju. Taj mač je za svet spasonosan, a ne mir dobra sa zlom. I onda i sada i uvek zauvek.

         I kao što nema hrišćanskog viteza van hrišćanskog morala tako nema ni hrišćanskog sportiste (nadmetača koji se pre takmičenja krsti i moli Bogu da osvoji medalju) jer kako je Hristos rekao „Ne uzimajte svačega radi u usta ime Božje“

         Mnoge crkve i sveštenici i danas, zato, držeći se izvornih Hristovih principa odbacuju svaki sport (kao i savremene „viteške“ turnire) pošto oni promovišu, šire i jačaju obožavanje tri osnovna paganska kulta: kulta borbe, kulta nadmetanja i kulta pobednika (iako je rečeno „Gospodu Bogu klanjaj se i jedino njemu služi“), pa i takve osobine kao što su pobedničko slavoljublje, gordost, taštinu, sujetu, aroganciju, oholost, konfliktnost, nasilništvo, puku snagu i telesnost, agresivnost…, ali i gramzivost i pohlepu za medaljama, peharima, statusom, bodovima na rang-listama, a za šta se više ne preza ni od čega kako bi se domoglo takmičarskih „vrhova“ u bilo čemu.

         No, pojam hrišćanskog „viteza“ se i pored svega navedenog u periodu srednjeg veka, ipak, duboko, kao korov, zapatio, Naime, kada su vitezovi 9-10. veka počeli upadati u crkve i manastire, pljačkati i ubijati sveštenike, i silovati monahinje. Crkva izdaje edikt (10. vek) kojim onaj ko napadne sveštenika ili manastir biće ekskomuniciran. Vitezovi su tada morali pred svetim moštima da se zaklinju (kako ne bi završili na lomači) da će se pridržavati ovih zabrana i osnovnih verskih načela. Tako su udareni prvi temelji viteškim kodeksima. No, glavni zamajac kontrole, kroćenja i kanalisanja destruktivnih delovanja vitezova bila je odluka crkve da ovu divlju grupu uposli i iskoristi za svoje potrebe.

         Pošto je crkva propovedala da hrišćanin ne sme ubijati mačeve, sekire i buzdovane vitezova je počela da okreće protiv "neprijatelja hrišćanstva." Tako je dopušten sveti rat a vitezovi su pretvoreni u hrišćansku vojsku za ove potrebe pri čemu im je zauzvrat davan oprost svih grehova.

         Tada su u krilu same crkve iskovani i viteški kodeksi sa nizom pravila ponašanja koja treba da ispunjava svaki vitez i svako ko treba da postane vitez: bogoljublje, humanost, pravdoljubivost, skromnost, poštenje, istinoljublje, hrabrost, dobročinstvo, ljubav…

         Vitezovi postaju tako “sveti” ratnici organizovani u viteške redove u kojima kao vojnici žive zajedno i ratuju zajedno pridržavajući se određenih i strogih pravila. Stupanje u viteški red podrazumevalo je iz tog razloga prihvatanje određenih kodeksa ponašanja - "akoladi", a vitez se morao u školama za paževe i štitonoše vaspitavati 21 godinu u savladavanju 7 viteških veština. (septem artes probitatis) u koje je spadalo pored jahanja, mačevanja, lova...još i čitanje, pisanje, strani jezici, šah, igranje okretnih igara, lepo ponašanje i udvaranje, poznavanje i recitovanje poezije, sviranje nekog instrumenta i pevanje.

         No, sve to je najvećim delom bio samo jedan lepi romantični ideal, legenda i mit koji je u praksi postojao veoma retko i vremenski trajao samo kratko, a najviše i najduže u viteškim romanima. I dok je većina vitezova završila svoje vaspitavanje i školovanje na jahanju, mačevanju, borbi kopljem i lovu na prste dve ruke su se mogli nabrojati u celoj Evropi vitezovi 13. veka koji su bili pismeni, i to su uglavnom bili oni iz redova najviše aristokratije (kao npr. kasnije Despot Stefan Lazarević koji je bio ne samo ratnik već i pisac, pesnik, diplomata, državnik, graditelj, poznavalac više jezika, sakupljač knjiga...).

         Većinu vitezova su, dakle, uglavnom činili obični neobrazovani, agresivni, naprasiti, grubi, sirovi, higijenski zapušteni nasilnici opčinjeni kultom borbe, pobede, nadmetanja, slavljenja tela i fizičke snage, prepuni gordosti, sujete, taštine, slavoljublja, pohlepe, zapostavljanja duha… - varvari. To i takvo viteštvo se kao dominatno ubrzo, i nasuprot propisanih viteških kodeksa, pokazalo gotovo u svim viteškim redovima koji su se u početku krstaških ratova okupili radi zaštite hodočasnika ili ranjenika, da bi zatim u najvećem broju postali jezgro pljačkaške vojske koja je otimala i palila sve pred sobom kako na putu za svetu zemlju tako i u svetoj zemlji samoj. Tokom istorije pojedini viteški redovi (Templari npr.) su se trgovinom i pljačkom toliko obogatili da su udarili temelje bankarstva i stvorili prva multinacionalna bankarska carstva.

 

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT