Poštovani čitaoci čast nam je i zadovoljstvo na ovom mestu prezentovati prvi prevod na srpski jezik kapitalnog dela iz istorije borbenog mačevanja »PARADOKSI ODBRANE« Džordža Silvera koje je objavljeno 1599. godine u Londonu. Preveden i prikazan tekst se ne odnosi na knjigu u celini (koja je inače veoma obimna pošto brati borbu svim vrstama oružja) već samo onaj deo knjige koji se odnosi borbu mačem. Prevod sa staroengleskog: Tatijana Karaklajić

Džordž Silver, najveći teoretičar i praktičar mačevanja Engleske tog vremena, je zatupao gledišta protivna italijanskoj, francuskoj i španskoj školi koje su u to vreme bile moderne tj. odbacivao je rapir kao sredstvo efikasne borbe a umesto njega predlagao klasični engleski kratki mač. Osim ovog, borio se i protiv mode borbe bez štita i zaštitnog odela koja je bila gotovo pravilo širom kontinentalne Evrope. Bio je i veliki protivnik dvoboja za koje je smatrao da pretvaraju borbenu moć jedne zemlje sa protivnika na sopstvenu samoubilačku moć. 

PARADOKSI ODBRANE

George Silver, džentlmen

London, 1599

Mačevanje je u ovom otrovnom vremenu kao moda, svaki dan se menja, liči na kameleona koji se prilagođava bojama kako bi preživeo. Mačevanje je danas takvo da se mora menjati da bi sačuvalo svoje pravo na postojanje. Iskustvo nas, međutim, uči zašto je to tako. Sumnjam da se to mudrošću može razumeti i razlučiti. Ništa što je promenjljivo nije istinito – šta može da bude istinito u nesigurnosti? Kako možemo u nešto biti sigurni što stoji na nesigurnoj osnovi? Čovečji um je pohlepni lovac za istinom. Prividna istina koju on nađe promeni ga, ali ga ne menja uvek. Često se dešava da ko traži i ne pronađe – traži uzalud. Ko traži uzalud, može ponovo da traži, ipak će biti sve uzalud. Ko traži ono što ne treba i na način na koji bi trebao i gde bi trebao, kao i u drugim stvarima, traži uzalud. Tako je i u mačevanju. Um želi istinu, lovi je, a ulovi laž i pošto je promašio, pokušava drugi put. Pokušavaće ponovo, ali nikad neće da omane u metodu da treba s modom promeniti oružja, borbe, štićenike. Ako kojim slučajem i ostvari svoje namere to je zbog toga što čovek želi da pronađe istinsku odbranu u borbi, zbog toga što je traži pažljivo.

Priroda nas uči da se odbranimo a umetnost nas uči kako, jer ako propustimo na jednom propustićemo i na drugom. Misao o odbrani se često menjala – primala i uzvraćala – od zaštite do zaštite, od borbe do borbe. To je stalna potraga, no ona se oslanjala uglavnom na isto i zbog toga nikada ne pronalazi istinu jer se ona nikad ne pronalazi i vidi u oružju gde je jedino i možemo naći. Traženje istinske odbrane u neistinskom oružju je promašaj. Da li se traži riba na zemlji ili na moru zec? Istina je stara misao i ovo zaboravljaju skorojevići. Naši preci su bili mudri ali naše vreme nas ubeđuje da su bili ludi. Nasilnička misao smatra ih kukavicama. Oni su našli istinsku odbranu za svoja tela u kratkom oružju ali sa mudrošću. Sebe su branili a neprijatelja slabili i to je oružje tada imalo vrednost.

Zbog toga, ako hoćemo istinsku odbranu, naćićemo je u kratkom maču, kratkoj prečagi, polovini koplja, partizani ili oružju koje ima savršenu dužinu a ne u dugim mačevima, dugim rapirima, ne u bockanju. Tu nema osnove za odbranu. Zbog čega nas savremeni tako ne uče? Ako je njihovo učenje dobro zašto nije pronašlo rešenje? Sigurno nisu sigurni ni oni u to oružje kojim uče da se radi. Da bih to dokazao napisao sam PARADOXE. Priznajem da su oni drugačiji nego što su kod stranih  učitelja ali ja se uzdam u čast naše engleske nacije. Ovo je veliki zadatak ali želja za istinom, koju treba izneti na svetlost dana, koja je dugo bila skrivena, dok smo mi mereći naše pretke i njihove vrline u oružju, prihvatili one čudne sprave Italijanskih, Francuskih i Španskih mačevalaca.

Da li su ove smešne igračke mogle da oslobode Rim ili omoguće osvajanja Henrija V u Francuskoj?  Takođe sam hteo da povratim veliki gubitak engleske galantnosti koja se svakodnevno gubila ovom nesavršenom borbom. Niko ne preuzima borbu, rezultati nisu nikad tako dobri, mačevaoc nije više lukav, snaga i agilnost nisu više veliki, a od svoje vrline mačevaoci se još oslanjaju najviše na svoju sreću. »Ubi ili budi ubijen« – to je moto ove đavolske igre (borbe). Ako se ne preživi ko će da krivi maestra za greške učenika zbog toga što ga nije bolje naučio? Italijanski mačevaoci ne mogu da izbegne ovu cenzuru, oni koji nas uče napadu a ne odbrani i da se borimo kao što su to činili Diogenovi učenici učeni da igraju i da svoj život završe sa umetnošću.

Da li je Ajax bio kukavica zato što se borio sa 7 savijenih kopči, ili da li smo stvoreni da idemo goli i tako se borimo po polju da bi smo iskušali svoju sreću u borbi a ne naše vrline. Da li je Ahil bio begunac zato što je nosio savršeni sjajni oklop, ili smo mi očajnici koji ne misli ni o čemu drugom osim o borbi bez zaštite i učimo da se borimo kao patuljci (pigmeji) otrovnom srelicom iz cevi - oružjem bez odbrane? Da li je hrabro da čovek ide go na neprijatelja? Zašto su Lakademonjani kaznili svakog kao očajnog, kome su odali hrabrost lovorovom krunom? Da li je ovo sramotno. Oni uče ljude da se kasape kod kuće, međusobno, u miru, pošto ne mogu da pobede svoje neprijatelja u ratu i inostranstvu. Pošto je dobro poznato da kada stupe u bitku, tu nema mesta za njihovo vođenje ptičje zlobe, a i kad ima šta oni mogu stvarno protivniku da urade? Da li mogu da probuše korset sa svojim vrhom? Da li mogu da razbiju šlem, razvežu oklop? Kako oni mogu da prepolove šiljak sa svojim stocat-om, dritt-om, stramas-om ili ili sa drugim burnim izrazima? Ne, ove igračke pristaju deci a ne ozbiljnom čoveku. One su za divljenje dečaka u kampovima, za ubijanje živine, ne za čoveka od časti koji se bori sa neprijateljem.  Zbog toga stavljam u iskušenje kratki mač i dugi rapir, za spašavanje engleske galantnosti kako se ljudi ne bi slali u sigurnu smrt sa nesigurnom borbom i za napuštanje štetnog oružja koje služi za ubijanje naših prijatelja u miru a ne može mnogo da naudi našim neprijateljima u ratu. Ja mislim da sam do sada dao dobar pogled na ove PARADOXE.

Znam da ima dosta onih koji me ne podržavaju, zato tražim zaštitu vašeg Veličanstva kako bi stavili u zaštitu plemenitost naših slavnih predaka. To bi Vašoj Visosti dalo izuzetnu plemenitost pošto bi branili oružje čije vrline odlično poznajete i tako omogućili da se smanji nošenje mača sa drškom preko šake, da povratite rimsku disciplinu, da mačeve više ne nose ispod ruku ili preko ramena jer i kratka motka ima prednost nad onom dugom 12,13,14 ili 18 stopa.

Prvi paradoks - savet plemenitoj, staroj, silovitoj i najhrabrijoj naciji – Englezima.

Drugi paradoks

Postoje 4 posebna obeležja koja treba da se znaju kako bi se videlo da je italijanska borba nesavršena. Italijanski učitelji koji su se istakli u knjigama o odbrani nisu nikada osetili savršenstvo istinske borbe.

Prvo obeležje je da se u svojoj zemlji retko bore bez oklopa. Oni nose dobar verižasti oklop i par oklopnih rukavica.  Ni učitelji ni njihovi najbolji učenici nikada se ne bore , ali su najčešće bili povređivani, ili bi bili poubijani. Nikada ne uče niti govore o idealnoj dužini oružja, jer se bez ove dužine ne može dobro boriti jer ako je suviše kratko u dugom vremenu i prostor je suviše širok za odbranu. Velika je opasnost od smrti zato što je rapir suviše dug, tokom dvoboja ne može bezbedno da se ukrsti a to može samo ako se stopalima ide u nazad a to opet čini da je predugo vremenski  da bi se odgovorilo šakama. Zato svaki čovek treba da ima oružje koje odgovara njegovoj visin. Visok čovek treba da ima oružje duže od čoveka srednje visine. Mali čovek ne treba da se ovim obeshrabri pošto nema oružje toliko dugo da stigne visokog čoveka. On treba samo da izbegava ukrštanje vrhova a ako do toga dođe da odstupi i tako povrati izgubljeno vreme. Pošto je rapir predugačak on gubi od kratkog mača. Kratki mač u svojoj lakoći pre ugrožava bodom ili udarcem svoga protivnika. Četvrto, ukrštanje rapira u istinskoj borbi čini šake povredljivim.

Treći paradoks

Od 6 glavnih razloga mnogi nasilni ljudi misle da je poenta u veštini a mnogi od njih su poubijani od ljudi koji nemaju nikakvu veštinu. Prvi i glavni razlog je nedostatak usmerenja bez kojeg je nemoguće da se bori  bezbedno. Ovo čovek treba da vežba svakog dana u svom životu. Drugi je u nepoznavanju 4 akcije. Mi ćemo ih nazvati: nagon, iscrpljenost, lažna iscrpljenost i povlačenje. Sa ovim akcijama treba svaki čovek (vešt ili ne) da bude upoznat. Treći – nevežbanje četiri istinska vremena: vreme za napad, vreme za odbranu, vreme za povlačenje i vreme za presretanje. Tako da oni uglavnom vreme dobijaju slučajno, retko drugačije. Četvrto – oni su nepodobni za borbu. Za pravu borbu bitna je prava distanca. Ako se bore kratki i dugi mač, ako jedan od dvojce vrši presiju, ili se ona na obe strane izvodi, treba i da se menja distanca zbog uskog prostora. Bez ovoga je prostor osvojen ili izgubljen na obe strane. Onaj koji prvi bode treba da ubrzava, ako obojca bodu u isto vreme, životi su im obostrano ugroženi, zato se promenom načina borbe izbegava slučajnost. Peti - njihovo oružje je previše dugo zbog čega kada se oštrice ukrste borci moraju da idu korak nazad. Šesti – oružje je suviše teško za napad i za odbranu. Zbog ova dva poslednja razloga mnogi ljudi su izgubili život.

Ne treba praktikovati valjivo italijansko oružje i tehniku. Za ovo postoje četiri razloga. Prvi je da su učitelji nesavršeni. Drugi je da oni tvrde šta god da uče da je ili istina ili laž dok je npr. razlika između slika  sir Bevisa  of Southhampon i sir  Bevisa lično da je živ. Treći – niko  ne može da sudi o zanatu do samog zanatlije . Tako ni nevešti učitelji ne mogu da uče svoje đake. Četvrto – da bi smo ovo potvrdili tu je izuzetna nauka odbrane. Kao i u svim tajnama, tako i ovde, laž nosi dobar deo predstave istine.

Četvrti paradoks

Veliko je pitanje, naročito među ljubiteljima rapira, šta i ko ima prednost: bod ili udar (sečenje). Neki drže do udarca a neki do boda. Dajmo prvo prednost bodu. Npr. dvojca kapetana iz Sauthemptona su se tako posvađala da su izvadili rapire i jurnuli jedan na drugog. Naboli su se i poginuli obojca. Najbolja zaštita od stocata (boda) kaže Vincentio je da borci kažu: jedan »bodi ako smeš« a drugi »napadni ako smeš«. Ova dvojca lukavih gospodina dugo stoje jedan naspram drugog. Stara poslovica kaže: »lepo je spavati u celoj koži«. Ako jedan bode a drugi seče, ovaj prvi ima prednost. Oni koji bodu, ako pronađu put vrhu rapira, veoma smelo napadaju sa passat-om, ako se tada nepapažljivo prati vrh okrenuće se zglob i ka sopstvenom licu će biti tada okrenut rapir protivnika – to staje života.

Peti paradoks

Često je rezultat pogibija sa dugim rapirom ali ne zbog opasnosti uboda ili udara već u dužini i divljaštvu oružja. Sasvim je sigurno da se sa kratkim mačem može udarati (bosti), lažirati i dublovati i to opasnije nego rapirom. Kad se borci bore sa kratkim mačem nikome se ne nanosi šteta. Već je odavno poznato da se pokolji izvode  dugim rapirom. Nemogućnost ukrštanja sečiva zbog dužine dovodi do toga je je nemoguće izbeći ubod bodeža.

Šesti paradoks

Ako su oba borca lukava u trčanju prostor se osvaja na obe strane a tada je jedan mrtav a drugi je ozbiljno ranjen. Ako jedan trči, a drugi stoji čvrsto u imbrocata ili stocata, prostor se osvaja samo na jednom mestu i pogodak je na drugoj strani i obojca su povređeni ili ubijeni. Ako se čvrsto presira na gardu onaj ko prvi bode (a dobro cilja) ima prednost – istovremeno, mrtvi obojca. U ovakvim slučajevima nevešti imaju prednost, a to leži u položaju stocata.

Sedmi paradoks

Zajedno udaranje i bod. Često se dešava u borbi ako je protivnik veštiji da se radi ono što i on (napada- bode), kako bi sebi dao prednost. Ali ko ima duži mač njegova je i prednost jer se kaže da je dovoljan i inč da se ubije čovek. Uvek se čeka da veštiji protivnik krene u akciju. Kada su protivnici savršeni oni nikad ne kreću istovremeno. Dvojca neveštih se uvek slučajno istovremeno napadaju ili bodu.

Osmi paradoks

Ko ima prednost napadač (ofanzivni) ili defanzivni (branioc)? Još uvek se raspravlja ko je u prednosti. Većina se drži uverenja da je to onaj ko je ofanzivni. Za mene je to onaj koji zauzima pravilan položaj kako u napadu tako i u bodu.

Deveti paradoks

Španska borba rapirom. Danas se Španci smatraju  najboljim borcima. Bolji su od Italijana, Francuza i Nemaca. Španci znaju sebe odlično da odbrane a takođe i da ugroze život neprijatelju. Oni sa veoma malo vežbe postižu savršenstvo. Njihova tela su uspravna, obuhvataju uzan prostor za napad, stopala se istovremeno kreću kao da igraju (plešu), rapir je usmeren na neprijateljevo lice, pomalo pognut da onemogući protivniku da ga napadne, drška je dosta udaljena od njega. Ako se napad usmeri na desnu stranu glave veoma malo pokreta je potrebno da se odbrani drškom. Ako se napada leva strana glave, mali pokret zglobom je potreban za odbranu ali je napadaču ugrožena šaka, ruka, lice ili telo. Stopala koja kao da igraju čine ostalo savršenstvo. Njihov vrh se pri tome ne pomera. Španci imaju tako savršen vrh.

Deseti paradoks

Po Italijanima je rapir savršeno dobro oružje. Njegova navodna prednost je u krstastom delu  kojim hvata protivnikovo oružje. Jaki udarci iznad glave su veoma nepodesni pošto se otkriva celo telo i lice. Bod je bolji pošto se nanosi pravolinijski i u kraćem vremenskom intervalu i smrtonosniji je od udarca. Ako se udarac nanosi kratkim mačem protivnik će sigurno biti ili teško povređen ili zaklan. Đavo tu više ništa ne može da kaže za oslanjanje na greške.

Jedanaesti paradoks

Nije istina da je bod brži i smrtonosniji od udarca kako to obično kažu Italijani. Kada dvojca stoje u savršenoj pripravnosti i kada se rapiri kreću kao i telo, kada se sečiva ne ukrštaju ni sa jedne strane, jedan udara a drugi bode. Tada se merenjem distance kod jednog završava radnja udarcem a drugog bodom. Videće se na kratkom odstojanju mekoća udarca za razliku od boda, znajući da je ista distanca potrebna i za jedno i za drugo.

Dvanaesti paradoks

Savršenstvo leži i u udarcu i u bodu – ne postoji odlična borba ako se ne koriste obe stvari. Naši pokreti su različiti: pokreti telom i pokreti šakom.  Zbog toga se prilagođavamo bodom i udarcem. Nekada ne možeš ni jedno ni drugo – gubiš distancu, moraš unazad da ideš da bi odmerio svoje sposobnosti. Recimo kada kreneš na bodež a sečivo se uhvati bodežom ili rapirom te ne možeš ponovo da bodeš već da udariš ili kada udaraš brzo te te hvataju u zaštitu tada se braniš samo bodom. Zaključak je da jedan bez drugog ne mogu i nema određenog pravila.

Trinaesti paradoks

Udar je opasniji i smrtonosniji od boda. Dokaz za ovo tražimo u umetnosti. Englez drži argument protiv Italijana. Englez:pitanje nije umesno gledajući na umetnost zato što nema savršene borbe  bez udaraca i boda. Italijan: neka tako bude, ali mišljenja su drugačija, bod se koristi samo kad je daljini, i opasniji je i smrtonosniji iz ovih razloga: prvo, udar se nanosi kao točak a bod ide pravom linijom, znači udaru je potrebno mnogo više vremena da prođe nego bodu. Bod je brži i zato opasniji. Ako se bodom pogodi telo ili lice ishod je najčešće smrt a sa udarcem nije tako. Englez: neka tvoje mišljenje bude tako. Tačno je da je bod brži i da se nanosi iz daljine. Zato navodim za udar. Udar se nanosi iz blizine, zato sei nanosi za kraće vreme od boda. Snaga boda ide pravo zbog čega ga može proizvesti i dete, dok je sila udara iz zamaha pa je potrebna znaga čoveka jer se izvodi indirektno. Znam gospodina koji je povređen u borbi rapirom na sebi imao deset uboda po telu, rukama, nogama a nastavio je da se bori i ubio je protivnika. Izlečen je i danas živi. A kada se udar snažno nanese, često stradaju vene, mišići, sinusi, kosti su oštećene...rezultat je najčešće smrt ili sakaćenje.

Još nešto za ovu kontravezanu priču – udarac se nanosi na više načina – bod ne. Udar se nanosi iz veće blizine nego bod i zato je brži,  on traži snagu čoveka a bod deteta, udarcem u šaku, nogu i ruku ti si osakaćen a od boda se oporavljaš. Udarac ima više načina da te rani i osakati tj. ugrozi život, kod boda samo nekoliko: u telo i lice i to na određena mesta.

Četrnaesti paradoks

Istinska i lažna borba. Istinska je ona gde se sve prvo pokreće šakom a zatim stopalom. Šaka je mekša i brža, zato se od nje i kreće. Kada se šaka kreće kao i stopalo, to je lažna borba.

Petnaesti paradoks

Loš red ili običaj je ovih dana u Engleskim školama mačevanja a učen je od strane profesora odbrane, i mislim da  ga treba ostaviti, a to je: kada ih uče maču, maču i bodežu, maču i štitu (kopči), zabranjuju bod. Kada uče rapir i bodež, zabranjuju udar. Zašto kada su u kombinaciji najbolji? Znači, kada se dvojca sretnu u borbi, bez obzira da li su upoznati sa veštinom ili ne, oni ne znaju da napadnu niti da se odbrane od snažnog udarca. A kako da bode sa mačem kad to nikada nije naučio? Zato su oni neučeni često bolji jer rade po intuiciji i udarce nanose dole a bod gore. Međutim, naši školarci gube dosta od prirode  u školama mačevanja učeći se na raznim podatcima (hvatanje u krstasti deo rapira). Mačevi su dosta dugački u školama, tako da se mora ići stalno u nazad i voditi računa o distanci. Savršene škole moraju da imaju sledeće: sečivo dugo jardu i inč ( za srednjeg čoveka) , visok – jardu i tri ili četiri inča.  Upravnici škole  treba da nose kratki mač, to je ono što traži istinska umetnost mačevanja. Druge nacije bi tada dolazile tada da se oduševljavaju engleskim profesorima odbrane.

Šesnaesti paradoks

Osnove za pravu borbu. Procena, lažiranje, distanca, dopuštanje, prostor, mesto, vreme, pokreti, kretanja, akcije, osnovna i neprekidna kretanja, progresivne, regresivne, poprečna linija, zaobilaženje, građenje, udarac, bod, klizanje, zaštite, lomljenje boda, rvanje, otvorena borba, odbrambena borba, bliska i varjabilna borba i četiri vođenja. To je sve temelj na kome se može tek graditi prava veština mačevanja.

Sedamnaesti paradoks

Sva pojedinačna oružja imaju 4 branika a sva dupla 8 branika. Mač ima dva sa vrhom gore i dva sa vrhom dole. Motka i dvoručno oružje ima slično. Mač i kopča, mač i bodež i duplo oružje imaju 8 branika – zaštita. Dva sa vrhom gore i dva sa vrhom dole i po dva za noge sa vrhom gore i vrhom dole.

Osamnaesti paradoks

Postoje 8 vremena. Četiri su istinska i 4 su lažna. Istinska su ova: vreme šake, vreme šake i tela, vreme šake, tela i stopala. Lažna su ova: vreme stpala, vreme stopala i tela, vreme stopala, tela i šake. Treba dobro naučiti dobro razlikovanje istinskog od lažnog vremena da bi se greške izbegle.

Devetnaesti paradoks

Da bi imao pravu dužinu mača uradi ovo – izvadi mač i bodež, ispruži ruku u kojoj je bodež, povuci mač što više možeš ne otvarajući zglob ruke u kojoj je mač i vidi šta možeš da nacrtaš sa bodežom. To je prava dužina mača koja odgovara tvojoj visini. Dužina dvoručnog mača – sečivo je dužine kao i kod običnog mača. Dužina kratke motke, pola koplja i batine se određuje tako što se stoji pravo, motka je što više uz telo, sa levom šakom, sa desnom dižeš motku što više možeš i onda dozvoljavaš kretanje sa obe šake po priostoru.

Trideseti paradoks

Ko je u prednosti niski ili visoki čovek? Razgovor profesora  i učenika. Profesor: visok čovek ima prednost, on doseže dalje, potrebno je veoma malo pokreta da učini da bi osvojio prostor. Okretnim i laganim pokretima šake seče ili bode, dok na taj način čovek male visine ne može da ga stigne. Ako tako radi on sebe ugrožava. Učenik: koje u prednosti ako zna način čoveka srednje visine ili velike visine? Učitelj: Nema ih. Niko nije u prednosti, zato što je za borbu bitno odlično posmatranje i proučavanje protivnika i tu je učinak i kod visokih i niskih jednak. Teško mi je to da poverujem, pošto verujem da visok čovek ima prednost, ali ti mi reci načine u umetnosti mačevanja kako da se odbranim pošto sam čovek srednje visine. Profesor: Reći ću ti: rorišćenje umetnosti u vidu stopala, progresivno, regresivno, poprečna linija, itd. Bitna je strpljivost u napadu ili bodu, ali je prednost i dalje kod visokog.

Prednost kratkog mača nad rapirom

Ono što nas prvo pogrešno uče italijanski učitelji jeste da je rapir zbog svoje dužine bolji od kratkog mača. Dokazaću suprotno. Prvo staviću se u stocato, držim dršku sa spoljašnje strane moje butine, držim što kraće vrh rapira, kao da on ima kratki mač, tako da ne može da stigne do mog vrha. Držeći zaštitu kao da je tu bodež, ne praveći korak, suviše je dugačko da dopre do moje šake, održavamo   distancu. Ne ugrožavam se bodom ili udarcem već sam strpljiv. Ako se udara ili bode čini se to što kraće. Ako hoćeš da se približiš čini to u isto vreme i stopalom i bodom. Ako razbiješ ovu distancu bićeš mrtav. Isto to mogu da uradim i sa presijom i malim koracima. U OVIM SLUČAJEVIMA JE RAPIR BOLJI OD KRATKOG MAČA. Kada se bori sa kratkim mačem moguće je da se ukrste noge i šaka tako da rapir ne može da priđe čoveku.

U moje vreme su postojala tri italijanska učitelja mačevanja. Prvi je bio gospodin Rocco, drugi je bio njegov sin Jeronimo a treći Vincentio. Rocco je došao u Englesku pre trideset godina. Učio je plamstvo i gospodu na dvoru. Govorio im je da umesto cipela na nogama treba da nose brzinu i okretnost.  Zaradio je veliku sumu novaca i osnovao je koledž pošto je smatrao da je sramno imati školu. Bio je najpoznatiji i jedini »master of the art of arms« na svetu. U školi je imao svu opremu bitnu za plemstvo i gospodu (rapiri, bodeži, rukavice verižaste i obične) Imao je veliku dvoranu sa klupama i stolicama, sedeli su u krug i slušali predavanja. Podučavao je za 20, 30, 40, 50 i 100 funti. U školi je imao veliki četvrtasti sto sa zelenim tepihom koji je imao veoma široke rese i ivice od zlata. Na njemu je uvek bilo mastilo, olovke, prah za upijanje, vosak za pečate, uvek odličan papir, uvek sve spremno da gospoda napišu svoja pisma kada se spremaju za borbu. U uglu mu je bio sat sa velikim kazaljkama. Dole ima sobu koja je skrivena i koja ima puno oružja, tu uči svoje učenike tajnoj borbi pošto ih savršeno nauči pravilima. Bio je veoma omiljen na dvoru. Postojao je jedan silovit čovek Austin Bagger koji nije bio upoznat mnogo u veštinu ali je imao silovito srce Engleza. Bio je poznat kao veseo čovek među prijateljima. Otišao je kod gospodina Rocco-a i ovako ga pozvao: vi ste najlukaviji čovek na svetu sa svojim oružjem možete da napadnete svakog Engleza iznad dugmeta sa bodom, usudili ste se da pređete more i da učite engleske plemiće i gospodu kukavice. Izlazite iz te kuće ako vam je drag život. Dolazim da se borim sa vama. Gospodin Rocco je to gledao kroz prozor, izašao je sa dvoručnim mačem na ulicu i punom brzinom je naleteo na protivnika koji se hrabro borio. Presekao mu je pantalone za jahanje(Austin, gosp. Rocc–u), zatim ga je ranio iznad stopala a pošto je bio plemenite prirode poštedeo mu je život. To je bila prva i poslednja borba u kojoj je gosp. Rocco učestvovao.

Zatim su tu Vincentio i Jeronimo. Učili su takođe borbu rapirom na dvoru, u Londonu i na selu. Ova dvojca italijanskih mačevalaca, naročito Vincentio, kažu Englezi, bio je snažan ali ne i promućuran čovek. Suviše su se povlačili u borbi što je za njih bilo veliko poniženje. Moj brat Toby Silver i ja izazvali smo ih u igri rapirom, rapirom i bodežom, bodežom, mačem, dvoručnim mačem, motkom, sekirom i morisovim kopljem. Došli smo na određeno mesto sa svim naoružanjem. Gospoda su govorila da primati izazov je inače velika sramota. Italijani se tako nisu pojavili. Jedna lepa devojka koja je volela Italijane počela je da doziva u pomoć kao da mi hoćemo da poubijmo Italijane. Ljudi su istrčali na ulicu sa oružjem koje su imali kod sebe i pozvali su Engleske učitelje mačevanja u pomoć. Sutradan je ceo dvor govorio  kako su Italijani pobedili Engleze. Tako su ovi italijanski mačevaoci ponovo za sebe uzeli zasluge i nastavili su i dalje da pogrešno uče.

Vincentio je dokazao da je čvrst i hrabar čovek pre nego što je umro. U Velsu je sreo Bartolomea  Bramble–a, veoma visokog čoveka koji je imao školu odbrane. Prišao je maestru i ponudio ga vinom. »Rado gospodine pošto sam čuo da ste čuveni poslom po oružju«, zatim je neko rekao »on je čovek iz tvoje profesije«. »Moje profesije?« On je i dalje insistirao na vinu. Vincentio tada reče da »nema potrebe za vinom«. Tako je nastupilo sporečkanje oko škola i poziva na nadmetanje koje je očito jako povredilo Engleza koji je profesora odbrane udario jako iza uva. Dok se kortljao Vincentio je izvadio bodež i rekao »Zbog ovog mogu da ležim na galiji 1,2,3,4 godine«. »Dobro«, reče Englez, »pošto ne piješ vino naručiću ti pivo«. Vincentio je imao rapir i bodež a protivnik toljagu zato borba nije bila ni održana. Sreli su se sutradan na ulici i otišli su kod trgovca po sečiva, jedan drugome su dali pohvale. Vincentio je rekao da je došao preko mora da uči mačevanju Engleze, ali da je ovaj mnogo bolji mačevalac od njega.

Jeronimo – on se silovito borio kao što ćete čuti. Bio je u kočiji sa draganom (gospom) koju je puno voleo. Tu je bio i Cheese, veoma visok čovek, koji se borio, prirodno engleski. Borio se mačem i bodežom a u borbi rapirom nije imao nikakve veštine. Pozvao je Jeronima da izađe iz kočije. Jeronimo je izvadio rapir i bodež i stavio se u stocata, ipak ga je Englez dva puta ubo i ubio. Italijani nas uče da se ne može bosti sa mačem zbog drške jer se kažiprst stavlja na sečivo, niti se jabuka drži u šaci. Sa mačem se kraće bode, dok sa rapirom može duže, i to su njihovi razlozi protiv mača.