MAČEVANJE U BEOGRADU    


MAČEVI SISTEMATIKA

....
ŠKOLA MAČEVANJA
"SVETI ĐORĐE"
www.macevanje.org

 


 


EVROPSKO MAČEVALAČKO ORUŽJE

 

(Tekst je u celini preuzet iz III glave knjige »Borbeno mačevanje Evrope« , Aleksandra Stankovića)

 

     Najsretniji nisu oni koji imaju najbolje već oni koji umeju najbolje sa onim što imaju.

    

Latinska poslovica

 

Sistematika mačevalačkog oružja

       Mačevanje se izvodi mačevalačkim oružjem a vrste i osobine ovog oružja diktiraju i način njegove upotrebe tj. tehniku mačevanja. Dakle, da bi se bolje shvatila suština tehnike borbenog mačevanja u raznim epohama potrebno je u najkraćim crtama, pošto je reč o jednoj ogromnoj oblasti, reći nešto o tipologiji evropskih mačeva. Sistematika mačevalačkog oružja je veoma složena i ono se razvrstava na osnovu puno kriterijuma. Tako se mačevi dele: po nameni, istorijski (po epohi kojoj pripadaju), načinu držanja, po formi (tipu sečiva, i tipu rukobrana i drške) itd.

 

            600 g.pne            1000-1200g     1400g.               1500g.                   1600g.             1700g.        1800g.      1900g.

 

 

Podela mačevalačkog oružja po nameni

 

Mač je hladno oružje (koristi se uz upotrebu pokreta i snage mišića) za blisku borbu (ne ispušta se iz ruke tokom borbe - mada neke tehnike, izuzetno, koriste mač i za bacanje na protivnika) koje se koristi u svrhu napada i odbrane. U osnovnoj podeli sve mačeve delimo na prave i simulativne . Pravi mačevi su oni kod kojih njihova težina i karakteristike oštrice su ubitačni. Simulativni mačevi su oni koji, bez obzira na svoj izgled, poseduju karakteristike koje nisu dovoljne da bi ih uvrstili u oružje više no bilo koji drugi predmet.

U prave mačeve, čija je težina minimalno 1,3 kg i koji prolaze test probojnosti (kada se na vrh oštrice stavi teg od 20 kg. savijanje oštrice sme biti maksimalno 10 dm.), spadaju borbeni, lovački, sudski, ritualni, a često i vežbovni mačevi. U simulativne spadaju razni scenski, ukrasni, sportski, paradni i dečji mačevi. Njihova težina i karateristike sečiva su takvu da predstavljaju, u principu, bezopasne rekvizite namenjene raznim svrhama različitim od smrtonosnih. Prema nameni mačevi mogu biti borbeni, lovački, sudski, vežbovni, scenski, sportski, ritualni, paradni i ukrasni.

1. U borbene mačeve spadaju ratni mačevi i civilni mačevi. Ratni mačevi se koriste u vojsci za grupnu borbu i u njih ubrajamo mačeve kopnene vojske (pešadijske i konjičke mačeve), i mačeve trgovačke i ratne mornarice. Civilni mačevi su građanski mačevi koji se koriste za ličnu zaštitu i pojedinačnu borbu u duelu ili dvoboju.

Dok se civilni mačevi uvek koristili za borbu na tlu i to po pravilu u borbi dva protivnika u formi duela (borba bez pravila) i dvoboja (borba po strogim pravilima), vojni mačevi su se koristili u konjičkoj borbi i borbi na tlu ali u metežu (grupi). Dok je osnovno građansko (civilno) oružje bilo jednoručni laki mač u koji spadaju špada i rapir, osnovno vojno oružje je bilo teže i jače konstrukcije - srednje teški mač kao što je npr. palaš i sablja.

 

U tom smislu i glavna tehnika civilnog mačevanja je bila bodna dok je glavna tehnika vojnog mačevanja bila bodno-sekuća. Ova druga, iako ima karakteristike manje tehničke veštine, preciznosti i brzine, poseduje veću verovatnoću udara zbog šire zone dejstva hladnog oružja, a što je od većeg značaja u vojnoj borbi.

2. U lovačke mačeve spadaju mačevi koji se koriste u lovu na srednju i krupnu divljač kao pomoćno oružje. Za njih je karakteristično da obično na sečivu imaju deo koji sprečava prilaz ubodene životinje.

 

 

Pod lovačkim mačevima se podrazumeva još jedna vrsta mačeva koji nemaju nikakve veze sa lovom, ali je taj mač tako nazvan zbog lovačkih motiva sa kojima je dekorisana njegova drška, sečivo ili rukobran. Sečiva ovih mačeva su uglavnom skraćena.

 

   

 

 

 

3. U sudske (krvničke) mačeve spadaju mačevi sa kojima su se izvodile smrtne sudske presude tj. egzekucije. Ovo su najčešće bili veliki dvoručni mačevi.

     

 

 

 

4. Kurtoazni mačevi. Posle pravih mačeva u istoriji mačevanja najrasprostranjenija vrsta mačevalačkog oružja. U vežbovne spadaju mačevi koji se koriste za razne tipove vežbi i učenja mačevanja ili, pak, za prijateljske, kuroazne borbe – borenje. Tako su načinjeni da se tokom njihovog korišćenja ne može, ili u principu ne može, naneti teža povreda. Razlikujemo borbeno vežbovno oružje koje je pravo, samo zatupljenih oštrica i vrha ili sa stavljenom zaštitom na njega, i kurtoazno tj. načinjeno od drveta ili metala ali tako da odgovara dimenzijama i težini pravog oružja. Do pojave ovog oružja mačevaoci su vežbali ili se prijateljski borili sa pravim mačevima na čije je vrhove stavljana zaštita, ili ako je korišteno oružje za seču, ono se upotrebljavalo sa koricama (futrolom).

Upotreba pravog oružja sa kapicom na vrhu, sve do kraja 17.veka

Zaštita oprema za borbene mačevaoce početkom 20 veka

 

Turnir u borbenom mačevanju vežbovnim sabljama, 1930. godina, održan u Nemačkoj pred 12000 gledalaca

 

Od sredine 19. veka pa sve do kraja 1945. godine u Nemačkoj je postojao vrlo specifičan oblik mačevanja - hajdelberško mačevanje ŠLAGERIMA koje je imalo tradiciju od 200 godina.

Šlageri

 

Borba na menzuri

Njega su od sredine 18. veka upražnjavali nemački studenti. Krajem 19. veka postalo je veoma popularno. Mačevaoci mačuju u debelo vatiranim odelima sa posebnom vrstom prave sablje. Primaknu se jedan drugom na distancu udara i na znak sudije žestoko zamahuju sa ciljem da protivniku nanesu udarac po licu – »šmis« (ožiljak). Što je student – duelant imao više ožiljaka na licu bio je više poštovan i više su mu se divili. Dok se mačevaoc bori telo mora ostati nepomično, osim ruke u kojoj je sablja. Druga ruka stoji sve vreme na ledjima. Dok mačevaoci vežbaju na licu mogu imati rešetkastu masku, ali kad dodje u »mensur« - zvaničan duel, zadržavaju se samo naočare ili štitnik za nos, ili još bolje izlaže potpuno golo lice protivnikovom oružju.

Naočare sa štitnikom za nos korištene u borbi šlagerima

Kad udarac padne, zabranjeno je vrdnuti i za dlaku a prisutnom lekaru se nalaže da ranu zašije na mestu bez anestetika. Bilo je zabranjeno da se izazove borba prsa u prsa ili da se prekine (preda): preostalo je samo da se ostane ukopan u mestu.

Pripreme za borbu šlagerima, hotel »Berlin« 1945. godina

 

Borba šlagerima, oficiri nemačkog »vermahta«, 1943. godina

Ovaj tip mačevanja se prestao javno upražnjavati 1945. godine, od kada se na ovaj način mačuje samo tajno. Poslednjih 20 godina širom Nemačke ima otvorenih na desetine tevtonskih društva mačevalaca šlagerima koji redovno i javno upražnjavaju ovu vrstu borbenog mačevanja.

SRBI I BORBA ŠLAGERIMA

U prvih 25 godina XX veka puno Srba odlazi da živi i studira u drugim zemljama Zapadne Evrope gde upražnjavaju lokalno mačevanje i običaje vezane za ovu veštinu. Mnogi od njih učestvuju i u dvobojima širom Evrope. Jedan takav Srbin je bio i dr.Teodor Božin iz čijih memoara se može videti da je on verovatno prvi (a kako izgleda i jedini) Srbin koji je upražnjavao borbu »šlagerima na menzuri«.

O ovome je dr. Božin za 1920. godinu pisao: » Svako jutro smo se vežbali sabljama po jedan sat, a često su subotom bile borbe oštrim sabljama. Bio sam se dobro izvežbao i postao vrstan mačevalac. Menzura (borba u mestu) je bila obavezna da bi se mladić oslobodio brucoštva. Posle dva semestra svako je morao da ima bar 3-4 menzure. Za samo društvo je bio obavezan »Schlager«, to je neka vrsta sablje, a za dvoboj je bila obavezna oštra sablja. Tako sam ja svoje menzure dobro odradio pa sam postao čak i »fuksmajstor« studenstskog društva.

Dr. Božin je u Nemačkoj čak dva puta bio prinuđen da u dvoboju, za vreme svojih studentskih dana iskaže znanje u mačevalačkoj veštini. Prvi put je to bilo zbog jedne devojke. O tome Božin između ostalog piše: »Iduća subota je bila određena za mačevanje. Svi moji drugovi se okupiše u 6 sati ujutru i sve je bilo na licu mesta. Neutralni sudija je bio isto moj poznanik, ali nije bio član našeg društva. Ja sam dosta dobro vladao sabljom. Već dve godine svaki dan po jedan sat vežbam. Moj protivnik je bio rezervni konjički poručnik, pa još i sin moga profesora anatomije (ali ispit kod njega sam već bio uspešno položio). Bandažirasmo se i poče se sve spremati. Sudija gleda na sat i reče: »Fertig, los!« Razmenismo nekoliko udaraca, ali ni jedan ne pogodi. Pariramo obojca dobro, i posle pet udaraca sabljom dolazi »Halt«. Onda testanti obrišu sablju alkoholom i ponovo: »Los!« Odjednom ja osetih strašan bol na levom obrazu. Krv mi poteče preko grudi, pa mi oduzeše sablju iz ruke i postaviše me na stolicu. Zatim je nastala debata, jer me je udario posle »halta«. Diskvalifikovan je, ali je to za mene bila slaba vajda. Jedan zub i ceo obraz mi je presečen. Rana je morala da se šije, te mi dadoše konjaka da popijem. Tako sam sve izdržao bez narkoze, odnosno anestezije. Kad se završila ta moja avantura, cura mi pošalje divno vezenu traku, koju smo nosili preko grudi. Na njoj je bilo zlatnim slovima izvezeno: »Nec temere, nec timide« (sačuvaj čast bez straha). To je bilo geslo našeg studentskog društva. Kad sam otišao u stan, moja gazdarica da padne u nesvest, videći me sa ogromnim zavojem oko glave. Nekoliko dana nisam se pojavljivao na ulici.«

I drugi dvoboj je dr. Božin imao zbog devojke ali ovog puta u Danskoj (Grajfsvald) tri godine kasnije, 1923. godine. O tom događaju je zapisano: »Odredi se dvoboj sabljom za jednu subotu po podne, u jednom lokalu van grada...Moj izazivač prvi put je uzeo sablju u ruke, a ja sam odmah to primetio i još više moj sekundant. Ja sam stao leđima okrenut vratima, dok je moj protivnik bio leđima okrenut moru. Već prve udarce je nekako izbegavao (a to važi za kukavičluk), pa se odmah videlo da će siromah nastradati. On u jednom trenutku htede da me udari, a ja zamahnem i malo ga uplašim, na šta on ustukne natrag. Kako je bilo dosta studenata posmatrača oni povikaše: »Baci ga u more!« Ja udarih jednu visoku kvartu i on, raskrvavljen, predade se i tako se završila ta lakrdija.«

Tokom cele istorije kurtoaznog borbenog mačevanja su se koristila i razna zaštitna sredstva za glavu i telo. Dok mačevaoci nisu počeli da upotrebljavaju maske lice su čuvali šakom nenaoružane ruke. Prve maske su pojavile pred kraj 17. veka. One su bile zatvorenog tipa i pokrivale celo lice slično maskama za maskembal. U početku su se držale nenaoružanom rukom, slično pozorišnim maskama, ali su se kasnije vezivale kajševima iza glave.

Ovaj tip maski su u 18. veku zamenile prve mrežaste maske. Bile su lagane i krajnje jednostavne pošto se u mačevanju koristio pretežno bod i uspešno su štitile od slučajnog pogotka u lice.

Krajem 18. veka, kako u Evropi počinje dominirati sve više borbeno mačevanje sabljom, maske postaju sve teže i imaju zaštitne prečage koje treba da amotrizuju udarac sabljom koja ima pravu težinu.

 

Vežbovna sablja za borbeno mačevanje Vojne akademije u Beogradu koju su koristili pitomci za mačevanje sve do 1941. godine.

 

 

5. U scenske (replikativne) spadaju mačevi raznih epoha koji su zatupljeni i koji se koriste za scenske spektakle u kojima ima mačevanja namenjenog publici. Ovo oružje koriste glumci i drugi izvođači. Dele se na: plesne koji su kraći i lakši i pozorišno-filmske.

 

 

 

 

6. U sportske spadaju mačevi nastali u periodu od kraja 18. i početka 19. veka, a koji se kao sportski rekviziti koriste za mačevalačka takmičenja dece i odraslih. Dele se po nameni u dve vrste: klasične i električne (omogućavaju strujnu signalizaciju pogotka). Postoje tri vrste sportskih mačevalačkih rekvizita: sportska sablja, sportski floret i sportski mač.

 

 

7. U ritualne mačeve spadaju pravi mačevi koji se koriste u svrhu raznih obreda, često i krvavih, u crkvama, sektama ili raznim javnim i tajnim društvima, ali su dizajnirani, ukrašeni i izrađeni na poseban način.

   

 

8. U paradne mačeve spadaju nekad pravi a nekad i replikativni mačevi koji se nose u svrhu raznih proslava, procesija, ceremonija, parada i svečanosti vojnog i istorijskog tipa. Ovde treba navesti noseće mačeve Vizantije 7. veka koje je nosio mačonosac vrhom okrenutim na gore, ispred cara, kao simbol zemaljske vlasti. Ovo su najčešće bili veliki dvoručni mačevi.Tu spadaju i krunidbeni mačevi namenjeni za ceremoniju krunisanja, papski mačevi koji su se dodeljivali od strane pape »braniocima vere«. Ovde treba navesti i mačeve zasluga ili prezentacione mačeve u njih spadaju npr. mačevi koji se dodeljuju kao poklon uz unapređenje oficirima vojnih i policijskih akademija, i savremene oficirske, lagane sablje koje su više ukrasni deo uniforme no oružje namenjeno pravoj mačevalačkoj borbi.

 

 

9. U Ukrasne mačeve spadaju oni koji imaju prvenstveno estecku namenu i služi za ukrašavanje enterijera ili pak imaju edukativno-pokaznu svrhu. Ovi mačevi su obično lepi i autentične kopije, ali su slabog kvaliteta i sa njim se ne može mačevati.  Najčešće se izrađuju kao suveniri.

 

   

II

Podela mačevalačkog oružja po istorijskim epohama

 

Kada je reč o podeli prema epohama razlikujemo:

1. Starovekovne mačeve (varvarske i antičke) – period od kritskog bronzanog rapira do pada rimskog carstva.

2.Srednjevekovne (viteške) – period od pada rimskog carstva do evropske renesanse.

3. Novovekovne – period od evropske renesanse do 19. veka.

4. Savremene – od 19. veka do danas.

Prikazana podela je, međutim, najgrublja pošto su se istorijske epohe preplitale pa se dešavalo da razni tipovi mačeva budu korišteni u istoj epohi a isti ili veoma slični tipovi mačeva u raznim epohama. Takođe, često je dolazilo i do kopiranja, a dešavalo se i da na jednom prostoru Evrope jedni mačevi budu korišteni ranije, ili mnogo kasnije, nego u drugim delovima.

 

III  

Podela mačevalačkog oružja po načinu držanja

   

Mač je oružje koje se drži u rukama. Način držanja mača je, u tom smislu, i jedan od kriterijuma za podelu na osnovne tipove. Tako se evropski mačevi mogu podeliti na: 1. jednoručne, 2. jedno-ipo ručne, 3. dvoručne.

   

1. Jednoručni mačevi

  Tako su specijalizovano načinjeni da ih mačevaoci tokom borbe mogu koristiti samo jednom rukom tj. na dršci postoji samo toliko prostora za hvatanje da nije moguće, ili je krajnje nepodesno, koristiti i drugu ruku za držanje ovog mača. Razlog je ili mala dužina drške ili vrsta zaštite za šaku koja to onemogućava.

   

      

     

Ovi mačevi se pretežno koriste uz pokrete ruke (iz ramena, iz lakta, iz zgloba šake). Jednoručni mačevi se dele u tri osnovne podvrste:

 

- teške (viteške),

- srednje teške (vojne) i

- lake (civilne).

Teški jednoručni mačevi su predviđeni najvećim delom za udar, srednje teški jednoručni mačevi za udar i bod, laki jednoručni mačevi pretežno ta bod.

Najpoznatiji jednoručni teški mačevi su: germanski mač, vikinški mač, viteški mačevi - merovinški , karolinški, ranoromanički, kasnoromanički, gotički mač tj. svi mačevi koji su zbog svoje inercije sečiva bili pogodniji za udarac, ali su se neki mogli delimično koristiti i za bod. Svi ovi tipovi mačeva se upotrebljavaju uz puno snage jednostavnom, varvarskom tehnikom udara odozgo i sa strane uz široko otvaranje i pokrete iz ramenog zgloba praćene sa dosta eskivaža. Ova »tehnika« mačevanja je bratska sa tehnikama upotrebe sekire i buzdovana.

 

 

Najpoznatiji srednje teški mačevi su: rimski dugi mač ( spatha ), razne vrste palaša , teški rapir , mač skjavone, jednoručni mač landsknehta – katzbalger, škotski broadaword, tesak

 

 

 

Ovo su mačevi koji se podjednako efikasno koriste za bod koliko i za udar. Tehnika njihove upotrebe zahteva obuku i vežbu. Pokreti se izvode sa cirkularnim udarima iz lakta pa su i uži, i sa znatno manje izmahivanja i otvaranja tela protivniku.

U lake jednoručne mačeve spadaju: rapiri, laki rapiri, floreti, špade ( mali dvorski mač), stoko, tj. svi mačevi koji su zbog svoje male inercije sečiva veoma pogodni za precizan bod ali su manje-više nepodesni za udarac.

 

   

   

     

 

Tehnika njihove upotrebe zahteva dugu, i veoma složenu obuku. Pokreti se izvode iz zgloba šake, a često i prstima, i gotovo bez otvaranja tela prema protivniku. Okretnost i složenost pokreta nogu je praćena sa okretnošću i složenošću pokreta ruke.

 

Jednoručni mačevi mogu biti kratki, 50-90 cm, a među njima su najpoznatiji grčki mačevi, rimski kratki mačevi, zatim italijanski renesansni kratki mačevi »volovski jezik«, kojim je bilo naoružano civilno stanovništvo , bordon-baston mačevi, stoko, mornarički mačevi, kratki mač francuske pešadije, garibaldijevi mačevi, itd.)

 

 

 

Jednoručni mačevi mogu biti standardne dužine : 100 cm (rapiri, špade, dvorski mačevi, floreti, rimska spahata itd.).

 

 

Jednoručni mačevi mogu biti i dugi : preko 110 cm (dvoručni mačevi, teški rapiri, mačevi za probijanje pancira itd.) Mač za probijanje pancira (konjaničko oružje 16. veka, trobridno ili četvorobridno sa agresivnim vrhom koji prodire kroz pancir košulju:136cm)

 

 

Na ovom mestu treba spomenuti i sablje koje spadaju takođe u jednoručno mačevalačko oružje. No, po definiciji mač je mačevalačko oružje sa pravim sečivom dok je sablja mačevalačko oružje sa krivim sečivom povijenim konveksno, konkavno ili kombinovano. Tipološki, poreklo sablje treba tražiti u zakrivljenom maču koji je bio u upotrebi kod Persijanaca. Sablje za seču povlačenjem imaju konkavan oblik sečiva (jatagan, handžar);

   

 

Sablje za seču guranjem imaju konveksan oblik

 

 

U tom smislu, strogo uzev, sablje i ne spadaju u mačeve već su posebna, rođačka vrsta, mačevalačkog oružja. Sabalja ima raznih oblika i to skoro ravnih, malo povijenih i jako povijenih, kao i onih sa samo u donjem delu povijenim sečivom. Sečivo sablje je jednobridno. Drška najčešće asimetrično postavljena i usmerena sa blagim nagibom u pravcu suprotnom od vrha sečiva.

Nakrsnica sablje je obično kratka, ravna ili povijena prema dole. Kasniji tipovi sablje imaju i rukobran koji spaja nakrsnicu sa krajem drške. Sablja je u prvom redu konjičko oružje koje služi više za seču u brzom naletu, zamahu i okršaju nego za ubod. Postoje konjičkei pešadijske sablje. Konjičke sablje su teže i duže, pešadijske sablje su kraće i lakše. U Evropi su bile najbrojnije turske, austrijske, francuske, ruske, poljske i nemačke sablje. Svaka od njih je imala neku specifičnost. Tako, dok su turske bile izrazito krive, francuske su bile skoro prave kao mač.

Sablja nije evropsko mačevalačko oružje. U Evropu su je donela nomadsko-stepska plemena Azije, a kasnije narodi Bliskog i Srednjeg Istoka. Koristila se čak i u Indijii Japanu. Prodorom Tueaka u Evropu od 14. veka sablja sve više postaje i evropsko oružje. Sablja se počela značajnije prihvatati u Evropi kao mačevalačko oružje tek u periodu ekspanzije konjice 18. veka, i to najviše u vojsci.

2. Jedno-ipo ručni mačevi

Nastali su iz potrebe izrade težih mačeva koji mogu biti efikasni protiv oklopa, i to u periodu kada se počinje iz upotrebe izbacivati štit. Na taj način je, zbog težine mača, počela da se produžava drška i da dobija dužinu koja je bila poznata na istoku među konjaničkim narodima stepa. Tako su specijalizovano načinjeni da ih mačevaoci tokom borbe mogu koristiti jednom rukom, ali mogu dršku mača uhvatiti i pomoćno sa drugom rukom. Najpoznatiji među ovim mačevima je »bastard« koji je bio naročito popularan u južnoj Evropi. Mnogi smatraju da je ovo najefikasnije mačevalačko oružje Evrope.

     

 

Drška ovog mača ima najčešće toliku dužinu da kada se uhvati sa obe šake one se dodiruju tj. između njih nema slobodnog prostora ili je on veoma mali . Jedno-ipo ručni mačevi uglavnom spadaju u teške mačeve tj. koriste se pretežno za udar, mada gotovo svi tipovi imaju i oštar vrh koji se koristio za bod ali procentualno ne više od 40%. Ovi mačevi su se najviše koristili u epohama oklopnika, a sve do pred kraj viteštva (15. vek). Tehnika njihove upotrebe je jednostavna – varvarska: udari odozgo i sa strane izmahivanjem uz široko otvaranje i uporebu sirove snage. Ovi mačevi se pretežno koriste uz upotrebu celog gornjeg dela tela.

 

3. Dvoručni mačevi

Njihove dimenzije i težina su takvi da ih mačevaoci mogu koristiti samo sa obe ruke.

   

 

Kada se ovaj mač uhvati drška ima toliku dužinu da između šaka postoji komotan prostor gotovo širine još jedne šake. Ovi mačevi su predviđeni za udar koliko i za bod, tako su i izbalansirani. Njihova dužina se kreće između 1,3 i 2 m. Svi dvoručni mačevi imaju veliku i tešku jabuku koja je kontrateg sečivu, a koja se često koristi u borbi za udar. Ovi mačevi su se počeli u upotrebi širiti najviše u periodu evropske renesanse. Oni se smatraju prvenstveno vojničkim oružjem. Njime se vitlalo i udaralo, a pri opsadama gradova se odbacivao neprijatelj koji se popeo na zidine ili bedeme. Ovi mačevi su se puno koristili i na turnirima i raznim svečanostima, ali i kao ceremonijalni. Njihova težina je omogućavala da se razbije oklop ili da se izbije štit jednim udarcem. Velika jabuka je omogućavala da se udari protivnik u glavu i da mu se smrska lice. Delovi rukobrana ne samo da su štitili ruke već su i na krajevima imali šiljke na koje je mogao protivnik da se nabode. U principu postoje dva tipa dvoručnih mačeva: laki i teški. Laki imaju dužinu ne veću od 1,3 m, dok teški mogu imati dužinu do 2 m. Mnogi dvoručni mačevi su imali valovito sečivo i tada su ih nazivali plamenim mačevima.

 

 

 

Tehnika mačevanja sa njima je zahtevala obuku pošto udari nisu izvođeni varvarskim izmahivanjem već cirkulacijama, polugama i ukrštanjem ruku, uz značajnu snagu tela i okretnost nogu. Ovi mačevi se koriste uz upotrebu celog tela. Švajcarci su koristili dvoručne mačeve protiv vitezova oklopnika sve do kraja 15. veka. Najpoznatiji teški dvoručni mačevi su bili mačevi 16. veka koje su koristili Landsknehti – nemački plaćenici.

 

 

Takođe, poznat je i škotski dvoručni mač – »klejmor« raširen u 15 i 16. veku, koji je imao svoje predhodnike čak dva veka ranije.

U 16. veku dvoručni mač se u velikoj meri koristi za egzekucije u celoj Evropi. Takođe, gotovo svi ceremonijalni mačevi su bili veliki dvoručni mačevi.

     

IV

  Tehničko - oružarska podela mačevalačkog oružja

(po tipu sečiva, rukobrana, rukohvata i jabuke)

 

Sve mačeve možemo grupisati u razne tipove i u zavisnosti od toga kakvo sečivo, nakrsnicu, rukobran i jabuku imaju. U tom smislu svaki od ovih elemenata, kako u svojoj unutrašnjoj, tako i međusobnoj kombinatorici, daje maču njegove opšte, posebne i specifične karakteristike po kojima je on prepoznatljiv i po kojima se mogu uvek znati njegove osobine i namena, pa i način upotrebe (mačevanja).

     

   

 

Na ovom mestu ću samo taksativno nabrojati neke osnovne elemente podele koja će u potpunosti biti izložena u obimnom prilogu br. 1 na kraju knjige.

Mačeve možemo podeliti po tipu sečiva : sa pravim sečivima – svi evropski mačevi, i oružje sa povijenim (konveksno, konkavno i složeno) sečivima - sablje i jatagani; sa dugim, standardnim i kratkim sečivima; bez oštrica, sa jednom, dve ili tri oštrice; sa vrhom ili bez vrha;sa teškim, srednje teškim ili lakim sečivima; bez žleba, sa jednim ili više žlebova; sa kružnim, ovalnim, trougaonim, četvorougaonim ili višeugaonim poprečnim presekom; itd.

Kad je reč o rukobranu postoje podele na mačeve sa: ofanzivnim i defanzivnim (odbojni, hvatajući i kombinovani) rukobranom; rukobranom kao integralnim delom sečiva, integralnim delom drške, nezavisno montažnim delom mača; sa prostim ili složenim rukobranom; zatvorenim ili otvorenim rukobranom; jednokrakim, dvokrakim ili višekrakim rukobranom; jednoravanskim ili višeravanskim rukobranom; sa pravim, povijenim (ka napred, ka nazad, u sebe, isprepletano) ili kombinovanim kracima rukobranom; simetričnim i asimetričnim kracima; okruglim – ovalnim(prstenastim ili punim) rukobranom. Kad je reč o rukohvatu mačevi mogu imati: prostu-pravu, povijenu i kombinovanu dršku; dugu, srednje dugu i kratku dršku.

     

 

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* KONTAKT