MAČEVANJE U BEOGRADU    
....
ŠKOLA MAČEVANJA
"SVETI ĐORĐE"
www.macevanje.org

 

Zlatni krčag i kad se razbije ostaje zlato – vrlina i kad gubi ostaje vrlina.
Vredno preleće preko svega, pa i preko svojih poraza.
Zato Ars virtutis causa - VEŠTINA ZBOG VRLINE
a ne veština zbog pobeđivanja.

 

"Vitez, smrt i đavo", Albreht Direr, 1513.
Erazmo Roterdamski ovom bakrorezu posvećuje tekst:
"Ne silazi s puta istinskog, koliko god da je težak i kakve god se utvare isprečile na njemu."

 

            "Veština mačevanja nije u tuči mačevima. Ljudi koji ne misle tako i zadovoljavaju se time da posle borbe napune stomake i nađu mesto na kome će da se izvale - predstavljaju obične skitnice (životinje) i ništa drugo..." (Mijamoto Musaši, 1645. )

 

            "Pravi pobednik pobedjuje sebe. Sile poroka poseći i loše žudnje probadati. Umetnost je skuplja od zlata. Druga pobeda nema vredosti. Ko mačuje drugačije mora izgubiti, i ako ga slep svet možda slavata." (Christoff Weigel, „Slike iz života staleža koji služe vladaru kao prijatelji i ratnici“, 1698)

*

            “Dobar mačevalac izbegava svadju u borbu. Boriti se znači ubijati. Poenta je da ovu umetnost treba iskoristiti kao sredstvo za napredovanje u proučavanju Puta. Ukoliko se pravilno upražnjava, ona nam na delotvoran način pomaže da doprinesemo oplemenjivanju našega uma i duha.“(Kimura Kjuho, 1763, japanski učitelj mačevanja)

*

            "Misliti samo na pobedu je bolest. Misliti samo o upotrebi borilačke veštine je bolest (...) U borilačkoj veštini je bolest ako ne ostavite iza sebe um borilačkih veština." (Jagju Munenori, 1640, japanski učitelj mačevanja)

*

            "Mačevanje, borba sabljama ili upotreba luka i strele razvili su se iz potrebe ubijanja neprijatelja u odbrani ili napadu, ali se njihova izvorna funkcija gotovo izgubila a ta su umeća postala čista veština. Ona se praktikuje, na primer, u zen-budističkoj borbi sabljama, koja zahteva veliku veštinu, kontrolu celog tela i potpunu koncentraciju - kvalitete koje deli s umetnošću (...) Zenovski majstor u borbi sabljama ne gaji želju za pobeđivanjem, ubijanjem ili destrukcijom, on ne mrzi. On se bavi izvođenjem čistog pokreta, a ako protivnik bude ubijen, to je zato što je sam "stao na pogrešno mesto". (Erih From, Anatomija ljudske destruktivnosti)

*

            „Kad je reč o borilačkim veštinama njihovo upražnjavanje može biti samo učvršćivanje narcizma i želje da se naprosto bude bolji i jači od drugih. Ali, na određenom stepenu sazrevanja, ova polazna motivacija dolazi u krizu i tada se postavlja pitanje dublje motivacije, s onu stranu svake pragmatike i samopotvrđivanja. Na tom stupnju, ili neposredno pre njega, izbijaju u prvi plan etičke i estetičke komponente veštine, tj. postaje podjednako važno - ako ne i važnije, zašto se i kako se nešto čini, a ne to šta se s time postiže ili može li se drugi pobediti i nadvladati (...) Borbena efikasnost se tako zapostavlja na račun estetike veštine, pojedine tehnike i pokreti se sve više udaljuju od funkcionalnih zahteva te se više vodi računa o eleganciji i lepoti, uz minimalnu upotrebu snage, nego o efikasnosti u realnoj borbi (...) Više se ne radi o tome da se neko ubije ili pobedi, nego o tome da se pođe u borbu protiv samog sebe. Na toj stepenici borilačka veština nadilazi vlastitu pragmatiku i u njoj "svetovna" uspešnost gubi na značaju a ona postaje sredstvo samousavršavanja ili nadilaženja onoga što čini logiku i namenu borilačke veštine jer njen cilj i postaje transcendiranje svetovnog (...) Pravi strelac tada ne gađa da bi osvojio kakvu nagradu, da bi pobedio niti da bi impresionirao druge. On gađa za Boga.“ (Dušan Pajin, Kultura tela i borilačke veštine, 1990)

*

            “Umeće borbe je tako podignuto na nivo umetnosti – savršenstva pokreta koji holistički kultivišu i oplemenjuju telo i duh čime pomaže u spašavanju ljudi od poluživota, tako što omogućava da vide kako slobodno i kreativno može biti ljudsko delovanje.’’(Devidé, Japan, 2004)

*

            ,,Borilačke veštine nikad nisu imale za cilj prikazivanje pred publikom, ili zadovoljenja kriterijuma suđenja ili pobede nad protivnikom u takmičenju. Ogromna većina majstora u budističkim i taoističkim manastirima, čak i u sekularnom društvu, nikad ne bi ni razmišljala o nastupanju na nekom takmičenju za medalju na Olimpijadi’’.(Lu,2008,vol.4:38)

*

            “Zato većina onih, koji su se bavili i još se bave na pravi način borilačkim veštinama, ove ne doživljava kao sport i vid zabave već kao veštinu i način življenja, što predstavlja mnogo širi kulturni kontekst, u koji su onda uključene i razne druge vrste veština i umetnosti “(Aleksandar Filipović, Zašto borilačke veštine ne mogu biti sport).

*

            “Ako odgovaraš na aresiju čuvaj se da ne povrediš napadača jer od pogrešnog korišćenja svoje veštine trpećeš posledice. Na svaki način pokušaj da izbegneš i ignorišeš agresivne, neraspoložene i zle jer će se oni sami, pre ili kasnije na neki način, susresti sa svojom sudbinom.” Mao Junaji, Kodeks Bubiši, 1621.

 

MI O NAŠEM PRISTUPU MAČEVANJU

U početku je mač sredstvo smrtonosne borbe mačevaoca sa protivnikom,
na kraju mač je sredstvo oplemenjujuće borbe mačevaoca sa sobom samim.
U početku je mač bio sredstvo konflikta, na kraju sredstvo saradnje - jer ko se bori samo sa sobom taj je postigao mir sa drugima.
Mačevaoci, stoga, danas ne treba mačevima da se ubijaju niti da se nošeni ubilačkim porivom prikrivenim pod eufemizmom "sport" uzajamno satiru oko pobeda.
Oni u svojoj veštini treba da se bore za suprotno - ono što prevazilazi takav svet i njegove antivrednosti: za način mačevanja koji ih udaljava od
animalnog i varvarskog - kultiviše i oplemenjuje njih i svet oko njih.

*

Laici mačevanje izjednačavaju sa umećem ubijanja zbog čega obično nemaju razumevanje za učenje ove veštine.
Prava veština i suština mačevanja, međutim, nije ubijanje jer ubiti uvek znači na neki način biti i ubijen.
Ubiti mačem je izraz neukosti jer samo onaj ko ne zna da mačuje - ko ne vlada mačem, već mač vlada njim, u borbi mora da ubija.
Onome ko je dosegao izvrsnost veštine otud je pitanje majstorske ČASTI da u borbi nadigra trivijalnost ubijanja.
On zato, kad je prisiljen na pravu borbu, mač ne koristi da postane ubica-samoubica već za obeshrabrivanje, zaustavljanje, neutralisanje, onesposobljavanje, razoružavanje,
savladavanje ili ranjavanje protivnika. Pravo učenje mačevanja kao borilačke veštine je zato uvek samo ono kome je vrhunac znanja upotreba mača za plemenitost a ne ubijanja.
No, zrelom mačevaocu njegova veština, isto tako, ne služi ni za takmičarska nadmetanja - mačevanje kao borilački sport. Mač nije igračka za dečije igre prestiža, slavoljublja i taštine.
Zapravo, jer vrh majstorstva u svakoj delatnosti je uvek njeno pretvaranje u umetnost, svakog zrelog mačevaoca najviše zanima mačevanje kao borilačka umetnost (Martial Art) - mačevanje kao
KULTURA oplemenjivanja tela i duha mačevalaca, njihovih međuljudskih odnosa i veštine same

*

U mačevanju kao borilačkoj umetnosti mačevalac nije zaokupljen svojom pobedom i prestižom već sadržajem i načinom zajedničkog mačevanja.
Njega ne zanima čija je akcija bolja nego sama akcija koja se izvodi. On ne haje za to ko je bolji već ŠTA je bolje.
On ne izvodi razoružanje da bi pobedio protivnika već da bi BESPREKORNO izveo akciju razoružanja.
On ne napada protivnika, kao u kompetitivnom mačevanju, da bi ga pogodio (pobedio) već da bi SAVRŠENO sproveo zamišljenu akciju napada.
On ne izvodi odbranu da bi odbranio sebe već da bi jednu vrstu zaštite uradio sa PERFEKCIJOM.
On u borbi ne napada protivnika već njegovu veštinu, i ne brani sebe već svoju veštinu… On se ne bavi mačevanjem da bi sebe telesno, duhovno i duševno samousavršavao već
se mačevanjem bavi iz ljubavi prema ovoj veštini pa ga ta ljubav telesno, duhovno i duševno usavršava.
Na tim malim skoro nevidljivim razlikama, jer "Đavo se uvek krije u sitnicama", ODNOSA prema veštini i protivniku - finesi da jedan razoružava da bi pobedio
a drugi da bi izvrsno izveo razoružavanje… - da jedan u onom što čini misli o sebi a drugi o svom posvećenju tome što čini, se temelji sve božansko i dijabolično,
sve varvarsko i kultivisano plemenitošću u veštini mačevanja i životu uopšte.

*

Kakav odnos ima jedan čovek prema sebi, drugom čoveku i svetu oko sebe takav odnos ima i kao mačevalac prema sopstvenoj veštini, njenom učenju,
vežbanju i primeni, učitelju, drugom mačevaocu, svom maču i sebi kao mačevaocu.
Svi ti odnosi, bio on svestan njih ili ne, su međusobno upleteni u jednu celinu istog karaktera i duha čineći ETIKU njegovog življenja i BORILAČKU ETIKU njegovog mačevanja.
Nema, dakle, borbe u bilo čemu bez nekog pristupa borbi - etike borbe, pa i borbe etika.
Svaka ETIKA i BORILAČKA ETIKA, međutim, ma kakva bila, uvek je i neizbežno deo jednog istog luka koji se kroz epohe napinje između dva kraja:
niskosti divljaštva i uzvišenosti plemenitosti čineći da iako „Sve duše su besmrtne samo duše pravednika su i besmrtne i božanske.“(Sokrat)

*

Tehnika mačevanja, svih borilačkih veština i veština uopšte nikad nije ETIČKI neutralna.
Postoje, dakle, načini upotrebe svake tehnike, pa i tehnike borilačkih veština, koji su takvi da njihova etička nastrojenost vidljivo ili nevidljivo,
posredno ili neposredno, odmah ili kasnije se neizbežno okreće destruktivno protiv nje same i onih koji je koriste.
I suprotno. Uvek postoji određena etička nastrojenost u korišćenju neke tehnike i veštine...
koja omogućava konstruktivni razvoj nje same i usavršavanje onoga ko je koristi.
Tajna mačevanja, zato, nije u mačevanju samom već u tome kako se mačevanju PRISTUPA.
Tajna bilo koje veštine nije u veštini samoj već u pristupu njoj.
Tajna života nije u življenju već viđenju i pristupu životu.
Ključ svega nalazi se ne u činiocima već u odnosima, ne u vidljivom već nevidljivom.

*

Ako "Kroz život se ne može proći bez mačevati se" (Antonio Maćado), tada je sve borba i mačevanje.
No, tada se bore i mačuju i sami pristupi borbi i mačevanju pa suština svake borbe, borilačke veštine, mačevanja i života uopšte više nije u njima samima već u pristupu njima.
I kao što se i kašika može upotrebiti za ubijanje – biti oružje smrti, tako se i najoštriji mač može koristiti na način koji unapređuje i razvija čoveka i međuljudske odnose – biti oruđe života.
Ne sadrže, dakle, stvari i veštine same u sebi dobro i zlo već čovek i njegova etika koji im daju dimenziju dobra ili zla - božanskog ili dijaboličnog.
Ključ svake borbe se, stoga, nalazi ne u činiocima već u odnosima, ne u vidljivom već nevidljivom.
On je u tome da li se boriš kao suparnik - protiv nekog, ili sa njim - kao saradnik, ili pored njega - kao saputnik, ili ispred njega - kao uzor,
ili iza njega - kao pomagač, ili ispod njega - kao zavidljivi pohlepnik, ili iznad njega - kao velikodušni darodavac?
SVAKA BORBA IZRAŽAVA UVEK NE SAMO NEKI PRISTUP PROTIVNIKU U BORBI - NEKU ETIKU BORBE,
VEĆ I BORBU PRISTUPA PROTIVNIKA BORBI - BORBU ETIKA.

*

"Klica dželata nalazi se gotovo u svakom čoveku. Međutim, ljudske i zverske osobine ne razvijaju se u njemu pojednako.
Ako nekom one druge, u svom razvitku, nadvladaju sve njegove ostale osobine, onda takav čovek postaje strašan i nakazan." (F. Mihailovič Dostojevski)
Postoje, zato, ljudi, grupe i kulture koji žive od tuče, vole borbu i krv.
Postoje ljudi, grupe i kulture koji se brane od njih - ali su isti kao i oni.
Postoje ljudi, grupe i kulture koji ne žive od tuče i ne vole borbu i krv ali su prinuđeni na njih kako bi se odbranili i od prvih i od drugih - a koji se bore
tako da pri tome bude što manje tuče, borbe i krvi.
Postoje i ljudi, grupe i kulture koji ne žive od tuče i ne vole borbu i krv ali se od napadača brane tako što mudrošću nalaze načine borbe sa kojima pobeđuju bez tuče i krvi.
Sva ratna istorija sveta i sve ratničke etika postoje kroz dijalektiku sredine i krajnosti ovih polova varvarstva i kulture.
Tu dijalektiku živi i veština mačevanja.
Otud postoje ljudi kojima mač i mačevalačka veština trebaju da bi pljačkali, tiranisali, ubijali, osvajali i vladali - kao i isti takvi ljudi koji se od njih brane ubijanjem, tiranisanjem, osvajanjem i pljačkanjem.
Postoje ljudi kojima mač i mačevalačka veština trebaju za plemenitu odbranu - da prve i druge mačem odvrate, obeshrabre, zaustave, razoružaju, onesposobe, savladaju, eskiviraju ili rane - izbegavajući na sve načine da postanu ubice.
Postoje ljudi kojima mač i mačevalačka veština trebaju da bi se nadmetali, pobeđivali, dominirali, osvajali medalje - činili isto što i svi prethodni - njihova braća,
ali preobučeno u "humanost" sporta - zamenu i vežbu za osvajanje, ubijanje, vladanje ili odbranu.
Postoje, na kraju, i ljudi s one strane svake ratobornosti napadanja, odbrana ili nadmetanja a kojima mač više nije ni oruđe ubijanja ni nužno zlo ni igračka za dečije igre pobedničke taštine.
Njih zanima TREĆE mačevanje i dostignuti ideal svakog pravog viteštva:
miroljubiva veština borilačke umetnosti i telesne kulture kojoj prilaze iz ljubavi što oplemenjuje i usavršava međuljudske odnose,
telo, duh i dušu čoveka.

"Dnevnik učitelja mačevanja", Aleksandar Stanković

 

 

 

 

 

www.macevanje.org

  

*

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* KONTAKT