MAČEVANJE U BEOGRADU    
 

POLEMIKE / Polemics
 

 


O mačevalačkom jeziku



     I kažem vam, da sam 40 godina učio pravo, medicinu i politiku, kao što sam izučavao samo jedno - umetnost oružja, bio bih doktor u sve tri nauke.

Fiore dei Liberi.


Svaka ljudska delatnost ima svoj specifični jezik u skladu sa specifičnostima oblasti kojom se bavi. Muzika ima svoj jezik, slikarstvo takođe, ekonomija, filosofija, fizika, hemija, matematika… Jezik novinara, književnika, poete i filozofa nije isti. Svaki od njih je specijalizovan za nešto drugo i svaki od njih koristi sopstvene termine i pojmove koji su velikim delom nerazumljivi i beskorisni u komunikaciji u drugim oblastima ne samo zbog terminološke razlike već i posebnosti i razlika u logici upotrebe tih pojmova. Tako su način izražavanja, pojmovi i konstrukcije reči i rečenica u jednom filosofskom tekstu potpuno neprihvatljivi za jedan novinarski tekst i obratno. Uobičajeni jezik koji koristimo u svakodnevnom životu samo je uzan most između tih različitih svetova i u okviru njih on ima vrlo uzak i skroman domen upotrebljivosti.

Isto je i u mačevanju. Ova veština je oduvek imala svoje sopstvene termine, izraze i pojmove - jezik. Njega može videti i čuti svako ko je ikada u rukama držao neki stručni mačevalački priručnik ili slušao izraze i govor mačevalaca na času ili takmičenju. To je kao i jezik svih različitih grupa esnafski jezik. On je za laike koji nemaju praktično iskustvo u ovoj veštini ne samo nerazumljiv i zamršen već i imaginativno zahtevan.

Pred ne poznavanjem mačevalačkog jezika se, međutim, ne nalaze samo nemačevaoci već isto toliko često ne primećujući to i sami mačevaoci. Mnogi od njih baveći se određenom vrstom mačevanja i baratajući njemu pripadajućom terminologijom misle da je njihovo znanje potpuno i sveobuhvatno za mačevanje uopšte. Ali to nije slučaj. Oni su slični čoveku koji koristeći jezik aritmetike misli da njime može rešavati probleme algebre ili geometrije koji iako svi zajedno pripadaju u isto - matematiku, imaju sasvim drugačije termine, logiku i jezik, ili čoveku koji terminima i govorom klasične mehanike u fizici pokušava da govori o kvantnoj mehanici…

U tom smislu i jezik sportskog, pravog (klasičnog) i scenskog mačevanja nije isti i on, kao i u mnogim drugim oblastima ljudske delatnosti, nije jedinstven ni po terminima ni po načinu njihove upotrebe. U onoj meri u kojoj se sportsko, scensko i pravo mačevanje, i pored izvesnih sličnosti, razlikuju po tehnici razlikuju se i po terminologiji i načinu upotrebe ovih termina.

Na ove razlike ću se u opštim crtama osvrnuti, samo informativno, na primeru posebne vrste scenskog mačevanja - pozorišnog mačevanja.


Specifičnosti jezika scenskog mačevanja u odnosu na pravo i spotrsko


Uzroci jezičke divergencije


Kao što je mačevaocima poznato šaka koja drži mač se može pomerati u razne pravce u odnosu na horizontalnu i vertikalnu osu tela mačevaoca. Tih položaja, naravno, može biti beskrajno no oni se u principu grupišu u nekoliko osnovnih a svi drugi su samo njihove varijacije. U tom smislu šaka sa mačem u odnosu na telo može biti gore-desno, dole-desno, gore-levo, dole-levo ili u centru (preseku vertikalne i horizontalne ose tela).

Svi ovi položaji imaju svoje brojeve i imena kao i varijacije u formi i načinu izvođenja u zavisnosti od epohe i škola što i čini problem obzirom da se te numeracije među školama često i ne podudaraju.

Ove su razlike takođe prisutne i kad je reč o raznim vrstama mačevanja:sportsko, pravo i scensko. Tako nailazimo na terce, sikste, septime, okrave, sedme, prve…, pa isti brojevi koji predstavljaju različito u pravom (klasičnom-borbenom) i sportskom mačevanju, različiti brojevi za iste odbrane ali od boda ili udarca, pa isti brojevi sa različitim rasporedom ili različiti brojevi sa istim rasporedom (francuska III je italijanska VI, francuska II je italijanska VIII…) i to uz slično ili različito izvođenje pokreta…

Takva situacija u praksi scenskog mačevanja dovodi do prave zbrke i mnogih problema u radu glumaca i scenarista, ne samo zato što su neki učeni i uvežbavani od strane mačevalaca sportista a drugi od mačevalaca koji se bave pravim mačevanjem već i zato što je većina radila različite škole (npr. neki italijansku, drugi francusku, treći špansku…).

S druge strane pravo i sportsko mačevanje ni po suštini ni po formi nisu isto što i scensko mačevanje. U scenskom mačevanju je logika zbilje (pravo mačevanje) i logika sporta (sportsko mačevanje) podređena logici umetnosti i logici bezbednosti izvođenja. Scenska borba, naime, pored nekih zajedničkih elemenata sa pravom borbom ne poseduje niz elemenata prave borbe a ima mnoštvo elemente kojih prava borba nema. Taj skup elemenata koji nedostaje i elemenata koji su višak daje borbi sceničnost tj. po njemu se scenska borba i razlikuje od prave borbe.

Manjak elemenata je npr. da se u scenskoj borbi ne izvode akcije pri kojima je moguće slučajno povrediti kolegu ili sebe, bodovi i udarci se ne izvode stvarno već su njihove završnice fiktivne itd. Višak elemenata čine radnje i pokreti oružjem i telom koji se u stvarnoj borbi ne rade jer su suviše hazardni ili koji u stvarnoj borbi uopšte i ne postoje ali dešavanju na sceni daju puno bogatstvo izraza, efektivnost i dinamičnost tj. deluju na publiku impresivno i ekspresivno.

To su, dakle, one radnje koje definišemo kao nerealne i nestvarne ali su nezaobilazni element svake umetnosti koja pomoću i privida i neistine gradi i izražava istine ne samo stvarnog već i fiktivnog sveta (npr. epska fantastika). Umetnost, naime, ne koristi samo neposrednu istinu realnosti da bi izrekla neku drugu istinu na svoj umetnički način, već isto toliko i privid koji posredstvom u njemu dostignute prave i istinske umetničke lepote stvarno i istinski pleni ljude.

Iz ovih razloga, kao što su izvršene scenske modifikacije pokreta odbrana i napada u odnosu na pravo i sportsko mačevanje iz niza umetničkih, bezbednosnih i vizuelno-scenskih razloga takve modifikacije su izvršene i npr. za oblast numeracije položaja šake u scenskom mačevanju.

Razloga za ovu specifičnost numeracije ima više i na ovom mestu ću navesti samo nekoliko za koje smatram da su najvažniji.

1. U scenskom mačevanju postoji veći repertoar udaraca i bodova nego što je to u sportskom i pravom mačevanju. Ovo se dešava zato što umetnička mašta dozvoljava pokrete koji se u realnoj ili sportskoj borbi retko koriste ili ne koriste uopšte zbog njihove neefikasnosti ili rizičnosti ali se u scenskom mačevanju upotrebljavaju jer imaju svoju scensku i estecku vrednost. U tom smislu je broj položaja ruke u napadu i odbrani u scenskom mačevanju kvantitativno veći obzirom da se svaki od njih mora precizno brojčano definisati zbog pisanja scenarija

2. Postoji različita učestalost određenih vrsta napada i odbrana u scenskom, pravom i sportskom mačevanju a što se reflektuje i na redosled brojeva u numeraciji. Tako dok su osnovni udarci francuske i italijanske škole numerološki 1 i 2 i njima se napadaju ili brane bokovi a brojevi rastu 3 i 4 (gornji deo torza i glava horizontalno - obrazi), 5 i 6 (glava i ramena vertikalno) i 7 (leđa) u numeraciji scenskog mačevanja osnovni, najčešći i najsceničniji udarci su ne po bokovima već po glavi vertikalno (1 i 2) i koso ili horizontalno po vratu i ramenima (3 i 4). Zatim se brojevi povećavaju što se spuštamo niže ka bokovima (5 i 6) i podkolenicama (7 i 8). Poslednji u seriji su udar odozdo vertikalno u prepone (9) i bod pravo u trbuh - (10).

Ovakva numeracija nema samo tehnički značaj (pošto u većini škola pravog ili sportskog mačevanja nema izdvojenih brojeva za napade u potkolenice i prepone) već ima i psihološki značaj jer dva prva, najčešća i najsceničnija pa i zato osnovna broja (1 i 2) numerološki akcentiraju glumcu da posebno obrati pažnju na napad i odbranu najvažnijeg i najosetljivijeg dela tela kolege i samog sebe - glavu, druga dva broja (3 i 4) na vrat itd. na niže ka nogama kao ne samo manje scenski značajnim već i ređim tačkama za napad i odbranu.

3. Postavljanje koreografije i režija scenske borbe obavezno podrazumevaju i beleženje scenarija radnji glumca koje on treba da izvede tokom scenske borbe. Obzirom da je reč o specifičnoj terminologiji glumci i reditelj scenske borbe treba da barata jezikom i pismom (načinom beleženja radnje na sceni) scenske borbe. Ovaj jezik ima niz specifičnih crta i u grafičkom smislu jer treba notacijom prikazati jasno ne samo radnje nogu i ruku glumaca koji se bore već i linije kretanja na sceni, fraze, kadrove i epizode, akcenat scenskog pokreta, jačinu, ritam, tempo, distancu, pauze, dijaloge, svetlosne i zvučne efekte, mizanscen, stilizaciju...U tekst scenarija pored navedenog ulaze i razne oznake i skraćenice za tehničke radnje kao npr:


> ili < - u notaciji označava glumca koji počinje akciju.

{ } - akteri su vezani radnjom ali svako za sebe

) ( - akteri su bez pažnje i nezainteresovani - okrenuti leđima

( ) - akteri su u bliskom kontaktu - unose se u lice

* - pauza (mirovanje)

<-> - obostrano razilaženje

>-< - obostrano prilaženje

[ ] - glumci stoje u stavu spremni za borbu

O+ - glumac kruži oko kolege u desno

/ /, \ \, \ |, / \... - oznake za scenski pokret

#D - van distance

VD - velika distanca

SD - srednja distanca

KD -kratka distanca

"A" u notaciji označava HVATANJE ("angažman") uz dodatak broja položaja ka kome se pokušava hvatanje, npr.(A4)

"D" u notaciji označava OBILASKE (degažmane")

"K" u notaciji označava uz dodatak arapskog rednog broja kružni udarac (mulinet), npr. (K1)

"KK" u notaciji označava kraljevski mulinet uz koji se beleži arapski broj udarca kojim se finalizuje napad, npr (KK6)

Itd...

Bez na ovakav način tačno i detaljno zabeleženih mačevalačkih radnji za svakog glumca ponaosob, a u svakoj od faza borbe, ne može se kvalitetno i bezbedno postaviti izvođenje scenske borbe. S druge strane glumci, ma kako dobro savladali scenario borbe, čim prestanu predstavu da izvode za kratko vreme zaborave pokrete koje treba da izvode. Ovo se posebno brzo dešava ako je reč o složenijim i dužim scenama borbe ili grupnim borbama. Ako u tom slučaju ne postoji precizno napisan scenario glumci počinju improvizovati a što je nedopustivo ne samo umetnički (kao kad bi se u novoj sezoni kroz prisećanje glumaca improvizovao dramski tekst i režija već igranog komada) već i bezbednosno. Ako je, pak, jedna režija scenske borbe kvaliteno grafički prikazana svaki komad se može izvesti besprekorno čak i posle više decenija.

Tako npr.



SCENA I

( 3 epizode)

Epizoda 1
(8 fraza)


 


Epizoda 2
4 Fraze



4. Sledeći uzrok divergencije mačevalačkog jezika je olakšavanje glumcima učenje i izvođenje udaraca, bodova i odbrana numeracijom koja je logična i jednostavna za pamćenje. Naime, dok su brojevi pozicija za udarac i parada u pravom i sportskom mačevanju ispreskano raspoređeni i parno-neparno neusklađeni u odnosu na levu i desnu stranu tela u nomenklaturi scenskog, na kojoj ovde insistiram, svi neparni položaji (1, 3, 5, 7) u kojima se brani ili iz kojih se napada su sa desne strane tela (desni bok) dok svi parni (2, 4, 6, 8) su sa leve strane tela (levi bok). Ovakva numeracija u velikoj meri olakšava i ubrzava učenje kako samog scenskog mačevanja tako i scenarija scenske borbe.

5. Ako bi smo nomenklaturno zadržali da je odbrana III u pravom mačevanju ISTO što i odbrana III u scenskom mačevanju sve one koji se bave mačevanjem (bilo pravim bilo scenskim) u ovo doba površnosti i brzine navodimo na pomisao da su te dve odbrane i u svemu drugom iste (po formi i načinu izvođenja) jer su iste nomenklaturno. To, međutim, nikako nije slučaj. Scenska odbrana III se razlikuju i po formi i po načinu izvođenja od prave odbrane III jer ne samo da joj je namena sasvim drugačija već i jer tu namenu ostvaruje na način koji je najbezbedniji ne samo za onoga ko se brani već i onoga ko napada. Kad je već tako, a tako je, nalazim da je umesno već na početku uspostaviti i nomenklaturnu razliku kako bi se odmah izbegla svaka pomisao da su scenski napadi i odbrane, jer su isti nomenklaturno, nešto u bilo kom smislu isto.

6. Još jedan je uzrok divergencije. SCENSKO MAČEVANJE MORA POSEDOVATI SOPSTVENU NOMENKLATURU UDARACA, BODOVA I ODBRANA JER JE RAZLIČITO OD PRAVOG (BORBENOG) I SPORTSKOG MAČEVANJA. SCENSKO MAČEVANJE SE ODVOJILO OD BRATSKIH VRSTA MAČEVANJA I POSTALO SVET ZA SEBE KOJI SME I MORA IMATI SVOJ SOPSTVENI "JEZIK I PISMO". OVAJ POSEBAN JEZIK I PISMO SU POTREBNI NE SAMO ZBOG POTREBE NEPRESTANOG UKAZIVANJA I OBRAĆANJA PAŽNJE NA SPECIFIČNOST SVETA SCENSKOG MAČEVANJA U ODNOSU NA DRUGE VRSTE MAČEVANJA VEĆ I ZBOG SPECIFIČNE POTREBE POSEBNOG NAČINA NOTACIJE SCENARIJA, REŽIJE I KOREOGRAFIJE POKRETA GLUMACA NA SCENI.

S DRUGE STRANE POSTOJANJE POSEBNE NOMENKLATURE SPREČAVA DA LICA IZ SVETA NEUMETNIČKOG MAČEVANJA NEKOMPETENTNO ILI POLUKOMPETENTNO UPADAJU U SVET UMETNIČKOG - SCENSKOG MAČEVANJA NE POZNAJUĆI I NE OBAZIRUĆI SE NA NJEGOVE SPECIFIČNOSTI I POSEBNOSTI.

Na ovaj način se svi oni koji se bave SCENSKIM mačevanjem prisiljavaju na bavljenje SCENSKIM mačevanjem kao što čovek koji se našao u nepoznatoj zemlji, ukoliko je prisiljen da nauči njen jezik, nužno upoznaje sa njenom kulturom i običajima pa i zakonima po kojima se mora ponašati i delati u njoj.

Ovo je neophodno zato što LICA KOJA BARATAJU TEHNIKOM PRAVOG ILI SPORTSKOG MAČEVANJA, UKOLIKO NE POZNAJU I NE PRIMENJUJU TEHNIKU SCENSKOG MAČEVANJA SA SVIM NJENIM OSOBENOSTIMA I MODIFIKACIJAMA, NE SAMO DA ŠKODE SVOJIM NE ZNANJEM SCENSKOM MAČEVANJU KAO UMETNOSTI VEĆ I FIZIČKI UGROŽAVAJU GLUMCE HAZARDOM. ONI, NAIME, U SCENSKU BORBU UNOSE RADNJE PRAVOG I SPORTSKOG MAČEVANJA KOJE SU NAUČILI I RUTINSKI KORISTE A KOJE SU NEGDE SLIČNE, NEGDE RAZLIČITE A NEGDE POTPUNO SUPROTNE (ZABRANJENE) ZAHTEVIMA TEHNIKE SCENSKOG MAČEVANJA KAKO U SIGURNOSNOM TAKO I U UMETNIČKOM POGLEDU.

Tema mačevalačkog jezika i terminologije je od posebnog značaja u našoj sredini pošto u srpskom jeziku gotovo da i ne postoje izvorne srpske reči za 99% termina evropske mačevalačke tehnike. Uzroci ove pojave su detaljno obrazloženi u knjizi "Viteško, dvorsko i građansko mačevanje u Beogradu - epoha škola 1403-1940" u izdanju "SIGNATURE" Beograd, 2003.

U tom smislu srpski mačevaoci su još od početka 19. veka počeli da uvoze iz italijanskog, francuskog, nemačkog, španskog, mađarskog, ruskog i engleskog jezika niz reči i termina izmešavši ih u jednu papazijaniju i prilagodivši ih srpskom govoru i izgovoru.

Međutim postoje i reči u srpskom jeziku koje mogu sasvim adekvatno pokrivati klasične mačevalačke termine. Tako je potpuno je suvišno u srpski jezik preslikavati strane termine roversi, tondo, fendente,…Upotreba takvih termina nije ništa drugo nego puki snobizam. Čemu govoriti za vrstu sečenja "mandriti" kad se može reći srpski - koso ili dijagonalno?

Iz tog razloga smatram da je potpuno sazrelo vreme da se izgradi detaljna mačevalačka terminologija na srpskom jeziku kojom će biti obuhvaćene sve radnje kako u pravom tako i u sportskom i scenskom mačevanju.

Ovaj posao, međutim, ne sme se nikako raditi na brzinu, na prečac i vođeno pomodarskim jezičkim trendovima i ekspres-instant duhom već oprezno, promišljeno i strpljivo uz konsultacije kako sa stručnjacima iz mačevanja tako i stručnjacima iz lingvistike. Na ovaj način će se izbeći ne samo grube nego i tragikomične greške koje su se već mnoštveno pojavile u nekim knjigama o mačevanju na srpskom jeziku a koje su rezultat upuštanja u ovu oblast ne samo bez dovoljnog poznavanja duha srpskog jezika već i bez dovoljnog poznavanja mačevanja.


 

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT