MAČEVANJE U BEOGRADU    
 
....
ŠKOLA MAČEVANJA
"SVETI ĐORĐE"
www.macevanje.org
 

“Bumbu no iši” – “Pero i mač su u skladu”.
Za lenj i tup duh nedostižno je majstorstvo u mačevanju pošto oštrinu maču daje samo oštar duh koji ga vodi. Pametan čovek, zato, učenje mačevanja uvek započinje s onim što najbolje brusi i oštri duh:
s ljubavlju prema čitanju - knjigom.
Majstorstvo i vrsnost u mačevanju, svakoj veštini i životu uopšte, dakle, temelje se na kulturi pera jer jedino nas slova odvajaju od tuposti duha - divljaštva, prostaštva, neukosti i ropstva.


"Dnevnik učitelja mačevanja", Aleksandar Stanković


Vojna i civilna tehnika mačevanja


Postoje tehničke razlike u upotrebi mača u vojne i civilne svrhe. Te razlike su nastale u periodu pojave građanskog mačevanja tj. upotrebe mača od strane civila. Reč je o periodu koji uglavnom obuhvata XV vek tj. doba uspona građanstva (individualizma) u Evropi i kraja viteškog monopola nad upotrebom mača. Do tog vremena (kako u starom tako i u srednjem veku) mač se koristio svuda isključivo vojnom tehnikom tj. na način prigodan za borbu na bojnom polju sa puno učesnika a malo prostora. Sa nastankom građanske tehnike mačevanja vojna tehnika mačevanja ne nestaje već nastavlja da postoji paralelno a sve do početka XX veka kada se mačevalačko oružje izbacuje iz vojne borbene upotrebe i zadržava samo ceremonijalnu namenu.


Vojna tehnika mačevanja je namenjena borbi u grupi i metežu tj. borbi u kojoj se jedan mačevalac bori ne samo protiv jednog već i više protivnika i to ne samo sukscesivno već često i istovremeno.

Vojno mačevanje je po tehnici pre svega deo opšte vojne veštine i zbog toga se uklapa svojim karakteristikama u njene ukupne zahteve. Iz tog razloga ta tehnika nije stvar slobodne individualne virtuozne upotrebe mača već primene određenih uniformnih radnji koje su kao celina od značaja za vojnu doktrinu i tekovina su iskustva bitaka niza generacija.

Rimski legionar je mačem baratao pokretima koje je sistematski uvežbavao kroz dugotrajnu i upornu obuku. Ovi pokreti su bili tako izabrani, promišljeni, iskušani i automatizovano izvođeni da su sa najvećom verovatnoćom obezbeđivali pobedu ne njega kao pojedinca već njegovog stroja nad protivnikom. Vekovna selekcija tih pokreta je bila toliko temeljna da su radnje mačem koje su dobijene kao rezultat bile toliko pouzdane i savršene da je istom tehnikom mačevao rimski legionar doba republike i njegov kolega 500 godina kasnije.

Prva karakteristika tehnike vojnog mačevanja je da se u borbi koristi srednje teško i teško oružje zato što je ova vrsta oružja čvrsta, otporna, efikasna, pouzdana i namenjena da parira vojnoj zaštitnoj opremi (štit, kaciga, oklop...). O tome kakvi su to bili mačevi govori i podatak da su u mnogim vojskama tokom istorije oni bili korišteni ne samo za borbu već i kao alatke za sečenje drveta, krčenje šume i podizanje logora.

Dakle, vojnik nije naoružan špadom, lakim rapirom ili sportskim mačem već viteškim mačem, espadronom, palošem, teškim rapirom, mačem skjavone, broadsword mačem, tesakom, dvoručnim mačem… Izuzetak od ovog pravila su samo oficiri plemići perioda XVIII veka koji su nosili lake dvorske mačeve jer su bili prvo dvorjani pa tek zatim oficiri po trenutnom zadatku. No, oni po pravilu u bitku neposredno nisu ni ulazili. Drugi izuzetak su visoki i najviši oficiri XIX veka koji nose lake paradne sablje. U 17. veku se uvodi bajonet. Borba bajonetom se može, međutim, tehnički posmatrati na dva načina: kao vid borbe dvoručnim mačem kojim se bode i udara jabukom (kundakom) ili kao vid borbe kratkim kopljem (motkom) u zavisnosti od izbranog akcenta tehnike.

Druga karakteristika tehnike vojnog mačevanja je akcenat na sečenju. Dok je bodno (neinercijalno) oružje idealno za duel i dvoboj oružje za sečenje je tehnički prigodnije za masovnu borbu pošto je verovatnoća pogotka protivnika veća jer i zona dejstva oštrice zamahom je šira. Sekući mač može jednim pokretom naneti povredu čak i po više protivnika istovremeno i može se odmah dalje koristiti za napad i odbranu bez zadržavanja. U tu svrhu su se koristili i uvežbavali najviše kružni i polukružni udarci (mulineti).

Takođe, dok je u borbi bodnim oružjem potrebno vreme da se nakon izvedenog boda oštrica izvuče (zbog čega se najčešće i lomilo), usmeri u drugog protivnika i njemu nanese bod (a što je npr. metežu i konjičkoj borbi nemoguće), kod oružja za seču to nije slučaj. Ono nanosi posekotinu i odmah nakon toga je spremno za novi zamah i sečenje. U vezi s tim ovde treba podsetiti da su Rimljani učeni da bodove nanose u stomak, glavu, vrat, ključnu kost odozgo ili u noge a da izbegavaju grudi pošto ne samo da su one obično bile zaštićene raznom odećom, oklopom, nakitom već imaju i grudni koš - sklop kostiju među koje se često zaglavi mač koji onda nije moguće brzo i lako izvaditi a što u uslovima bitke u metežu može biti kobno.

Ovde treba podsetiti da je tehnika mačevanja bodnim oružjem znatno komplikovanija i složenija za učenje od tehnike mačevanja oružjem za seču. Razlog je u tome što kad se pogoci nanose samo bodom zona pogotka je znatno manja, što zahteva veću preciznost pa i umešnost u tehnici. Posebno je bilo teško bosti mačemu sa konja u pokretu. S druge strane pokret sečenja, obzirom da se izvodi iz zglobova koji rade lučnim i polukružnim pokretima je prirodniji od pokreta boda koji se izvodi linearnim pokretom. U tom smislu bilo je lakše obučavati velike vojne formacije u tehnici mačevanja udarom nego bodom. Obzirom da se u vojnom mačevanju koriste pretežno snažni udarci i da je oružje srednje teško i teško sve mačevalačke radnje se izvode širokim zamasima iz ramena, torza ili zamasima celog tela. Ovo nikako nije slučaj u civilnom mačevanju u kome krajem XVIII veka se npr. u francuskoj školi mačuje gotovo pokretima prstiju šake.

Dakle, vojnik ne mačuje stilom delikatnosti bodova i tehničke perfekcije koja teži umetnosti već snage, zamaha, srčanosti, okretnosti i robusnosti.

Kad je reč o odnosu boda i sečenja u vojnoj tehnici mačevanja treba se osvrnuti i na specifičnost rimskog slučaja. Naime, na nebrojeno mesta je ukazano na to da su Rimljani u borbi prvenstveno boli, a što na prvi pogled protivreči suštini vojne tehnike mačevanja. No, to je samo prividno. Rimljani su ne slučajno izabrali i koristili posebnu vrstu mača - gladijus. On je (izraženo tip hispanijensis) podjednako prigodan i za bod i za sečenje ne samo zbog svoje forme već i dužine. Naime, ovim mačem se lako bolo jer je imao jako agresivan vrh ali zato što je bio kratak njega je podjednako bilo lako i izvaditi iz ubodenog kako bi se naneo sledeći bod.

S druge strane što su oštrice mačeva duže to je i veći radijus kruga koji u zamahu treba da pređe vrh mača da bi udarcem pogodio. Tada je bod koji ide pravolinijski i najkraćim putem brži od udarca pa onaj ko izmahuje da udari uvek biva pre proboden nego što uspeva da poseče. Međutim, u onoj meri u kojoj se dužina oštrica mačeva smanjuje u toj meri se smanjuje i radijus zamaha za udarac pa on prelazi kraći put i udarac biva brži a s druge strane pošto se dužina oštrice smanjuje i put da bi se izveo bod kraćim mačem biva veći tj. bod traje duže. Iz ovog razloga u borbi kratkim mačevima bod pada gotovo istovremeno kad i udarac (ako se on izvodi pravilno) pa superiornost boda o kojoj su govorili Rimljani se ne zasniva na osobinama mača (koji je pogodan i za bod i udarac) već na načinu njegove upotrebe. Iz tog razloga su rimski vojnici učili tehniku ravnopravnog korištenja i vrha i oštrice ali su ih koristili sa tačno određenom namenom i zadatkom. Naime, na većoj distanci su plasirali udarce a na kraćoj bodove.

Tehnika rimske borbe kratkim mačem je u tom smislu podrazumevala blisku borbu mačevima sa kišom udaraca uz guranje štitovima i na kraju ubadanje protivnika u lice. Udarci su se izvodili više ne samo iz ramena već i lakta. Još je jedna specifičnost borbe uočena na Trajanovom stubu: vojnik je nanosio bodove dok je bio u levom stavu a kada je želeo da izvede sekuće udarce postavljao je desnu nogu napred koristeći na taj način u najvećoj mogućoj meri sekući stabilnost gladijusa.

O ovome Vegecije kaže:„ kada u borbi dođe do sukoba prsa u prsa, sa mačevima u rukama, tada vojnik treba da izbaci napred desnu nogu, tako da bi bok bio zaštićen od protivnikovog udara i zato što je desna ruka sa kojom se brani i napada uvek bliža protivniku".

Ako su se borili defanzivno krili su se iza štita i nanosili bodove i to odozgo, sa strane ili ispod podignutog štita, ako su se borili ofanzivno delimično su se štitili štitom a delimično otvarali kako bi mogli da nanesu udarac jer je štit ograničavao pokrete sečenja. Ovo ofanzivno kretanje udarcima (ukoliko nije nanelo pogodak) dovodilo je uvek, uz izvođenje posebno uvežbanih radnji, do skraćenja distance (a što je i bio glavni cilj) nakon čega se nanosio po pravilu bod koji je uvek bio smrtonosan jer je oštrica imala širinu 5 cm., ili ako se protivnik izmicao - udarac (koji je, jer je mač bio kratak i težak, gotovo uvek bio smrtonosan kao udarac satarom).

Na ovom mestu treba dodati i da kada se govori o odnosu upotrebe boda i sečenja kod Rimljana on se može veoma precizno pratiti posmatranjem rimskih mačeva. Naime dok su Rimljani u početku koristili mač gladijus tipa "hispanijensis" sa oštricom forme lista gladijole koja je pogodna i za bod i za sečenje tako su se taktički i ponašali. Kada su kasnije počeli da koriste gladijus tipa "pompeja" njihova tehnika se više zasnivala na taktici boda nego sečenja. Kada su na kraju počeli da koriste dugi mač "spatha" tehnika mačevanja se više nego ikad zasnivala na taktici sečenja no boda. Dakle, Rimljani su koristili bodno-sečnu tehniku u kojoj se akcenat menjao od boda ka sečenju i obratno a u zavisnosti od okolnosti, tipa mača i protivnika.

U tom smislu ni tehnika rimskog mačevanja kratkim mačem (a ranije grčkog mačevanja i mačevanja vojske Aleksandra Makedonskog) bitno ne odudara od osnovnih karakteristika vojnog mačevanja kratkim mačevima kasnijih perioda. Reč je o tesacima, napoleonovoj kratkoj sablji, skraćenim pomorskim mačevima, jataganima, nemačkim dugim noževima, mačetama itd. koji imaju samo jednu manu - kratkoću (nepodobni su za distancionu borbu) ali mnoštvo prednosti. Iz ovog razloga mačevalac koji ima kratki mač i ume veštim kretanjem da kompenzuje samo tu jednu manu može u datom trenutku na puno načina iskoristiti svoje prednosti a mačevalac koji ima dugi mač a ne ume iskoristiti tu svoju jedinu prednost u datom trenutku će biti izložen stotinama mana svoga oružja.

Na ovom mestu se neću baviti razlikom između tehnika mačevanja kratkim mačevima i dugim mačevima ali ću ukazati na sledeće. U vojnoj borbi mačevima uglavno je nemoguće držati distancu pošto se ne može činiti korak nazad jer iza jednog vojnika se nalazi drugi koji napreduje. Iz tog razloga u svakoj vojnoj mačevalačkoj borbi već posle prve akcije dolazi do skraćenja distance i nametnute bliske borbe za koju je dugi mač potpuno nepogodan a kratak - savršen. S druge strane kratki mačevi se teže hvataju ili sklanjaju drugom rukom nego dugi a i protivnika naoružanog kratkim mačem je teže i opasnije razoružati od protivnika naoružanog dugim mačem jer svako razoružanje podrazumeva skraćenje distance a borcu naoružanom kratkim mačem upravo skraćenje distance u borbi najviše i odgovara.

Čitalac sad može ako je brzoplet postaviti opravdano pitanje: "Ako su kratki rimski mačevi tako pogodni za vojnu borbu zašto su bili zamenjeni dugim rimskim spathama iz kojih su kasnije nastali dugi viteški mačevi koji su se koristili u svim srednjevekovnim bitkama?" Ovom temom ću se detaljnije baviti u nekom od sledećih eseja ali ću dati nekoliko kratkih odgovora.

Razlozi su bili prvenstveno spoljašnje prirode. Naime, vremenom je slabljenjem rimskog carstva vojsku sačinjavalo sve više varvara. Oni su regrutovani na brzinu i bilo ih je teško obučavati rimskoj tehnici mačevanja koja se još morala i modifikovati jer su oni koristili svoje mačeve koji su bili dugački. Shvatanje je bilo: "borite se kako umete i znate i sa mačevima kakve imate samo u službi Rima".

Takođe, Rimljani su se zbog velikih teritorija koje treba kontrolisati a sve manjeg broja broja ljudi sve više oslanjali na konjicu a tada su potrebni dugi mačevi a ne kratki. Osim toga kako se rimski svet bližio kraju Rimljani su bivali sve mekoputniji ("metiljaviji") jer ih je ugodan život civilizacije i raskoši raznežio, ulenjio, razmekšao i telesno i duhovno. Iz tog razloga su se u pešadiji počeli okretati dugim mačevima jer borba pomoću njih nije tražila toliko srčanost karaktera i okretnost tela kao što je to bilo sa borbom "prsa u prsa" kratkim mačevima. (Jedan od rimskih senatora simbolično govoreći o toj dekadenciji uoči pada Rima je rekao: "Carstvo koje su naši preci izvojevali sa kratkim mačevima mi smo izgubili sa dugim").

Osim toga zabluda je da su sa vojnih bojišta nakon starog veka nestali kratki mačevi. Oni se se svuda koristili i tokom srednjeg i novog veka. U XV veku jedinice Maksimilijana I, Holanđani, Belgijanci i Nemci su ih kao Lange Messer - dugački noževi - bojni noževi nosili gotovo od XV-XVIII veka u vidu dugih noževa i mačeta kao svakodnevni deo narodnog odela i bili su nezaobilazni deo svih ratova tog perioda. Takođe, cele vojske (npr. Napoleonova pešadija) su bile naoružane ovim mačevima. Takođe, grenadirske kratke sablje koristila je i srpska vojska tokom I i II ustanka. Kratki mačevi - tesaci su bili sastavni deo opreme artiljerijskih jedinica čak i u I svetskom ratu. Ovde ne treba zaboraviti ni mačevalačko oružje koje po trajanju korištenja u istoriji sveta se nalazi na drugom mestu posle grčkog kratkog mača i gladijusa (koji su vladali gotovo 2000 godina) - jatagan. To je jeziv mač (omiljen kod balkanskih naroda zbog njegove efikasnosti, okretnosti i funkcionalnosti) koji se bez ikakvih izmena u formi, funkciji i tehnici upotrebe koristio ne bez razloga gotovo više od sedam vekova. Neke od fabrika za izradu jatagana su prestale da rade tek početkom XX veka. Ovo dovoljno govori o praktičnosti i ubitačnosti ovog kratkog oružja obzirom da je npr. rapir kao najrasprostranjeniji evropski mač bio u upotrebi tek koja dva i po veka a špada jedva da je izdržala vek i po.

Treća karakteristika tehnike vojnog mačevanja je česta upotreba eskivaža, poluokreta i okreta pošto se protivnici tokom borbe u metežu nalaze sa svih strana. To nije slučaj u građanskom mačevanju, posebno što se više približavamo XVIII veku kada mačevanje postaje linearno (napred-nazad). Okreti se izvode uz tri razloga: prvi razlog je "okretnost" tj. spremnost da se brani i napada sa svih strana jer takvo je po pravilu vojno bojište - opasnost dolazi iz svih pravaca i opasan moraš biti u svim pravcima; drugi razlog je znatno veća snaga udarca koji se izvodi iz okreta pošto mač u tom slučaju dobija inerciju od obrtnog momenta tela koje se vrti. S druge strane put oštrice mača kod okreta jeste duži nego kod direktnog udarca ali on je zbog kratkoće mača a brzine okreta praktično isti i po vremenu i po putanji sa izmahom dugačkim mačem bez okreta; treći razlog je u tome što ne samo da je mnogo teže pogoditi (posebno bodom) protivnika koji poput čigre ispred tebe izvodi okrete već je i mnogo teže se braniti od njegovog udarca pošto je gotovo nemoguće proceniti gde će i odakle će on doći pošto mač tokom okreta jedno kratko vreme ne vidimo.
Iz svih navedenih razloga, a i zbog zaštitne opreme, težeg oružja vojne bitke su trajale kratko za razliku od civilnih koje su mogle trajati satima.

Četvrta karakteristika tehnike vojnog mačevanja je polivalentnost tehnike borbe. Naime, dok se u dvobojnoj i sportskog tehnici mačevanja borba odvija u granicama propisanih pravila u okviru kojih mačevaoci očekuju ovo ili ono vojna borba ne poznaje nikakva pravila i dozvoljava SVE.

Tako dok u dvobojnom i sportskom mačevanju treba misliti samo na vrh i oštricu mača (svog i protivnikovog) u vojnom se misli na vrh i oštricu ali i na gardu (koja razbija lice) jabuku (koja lomi kosti), drugu ruku (koja sklanja, hvata, izvodi poluge, razoružava, nanosi udarce) i noge protivnika (koje udaraju ili sapliću). U tom smislu se u vojnom mačevanju ne vodi računa o maču samo kao sredstvu za napad i odbranu već i predmetu koji treba sačuvati od protivnikovog otimanja (razoružanja).

Iz tog razloga se tehnika vojne mačevalačke borbe razlikuje od tehnike civilne jer se morala prilagoditi tim dodatnim faktorima. Tako npr. kad vojnik napada mačem njegov napad nikad nije sasvim i potpuno napad uložen bez ostatka u mač već je tako izveden da otvara i put za moguće usputno dejstvo nečim drugim (rukom, nogom, telom). Ista je situacija i u odbrani. On se brani tako da se ne zna da li će se braniti mačem ili telom a kad se odbrani ne zna se da li će uzvrat doći oštricom, vrhom, gardom, jabukom, nogama ili slobodnom rukom. Dakle, vojnik u borbi mačem se nikad ne oslanja sasvim i jedino na mač a što je osnovna karakteristika civilne tehnike mačevanja (dvobojne i sportske).

Dakle, reč je uvek o borbi koja bi se u civilnim uslovima zvala "prljavom" a ne "gospodskom" i "džentlmenskom" no zapravo je reč o razlici proste jednodimenzionalne borbe u kojoj je oružje samo mač i složene višedimenzionalne borbe u kojoj je ceo čovek oružje a ne samo njegov mač.

Peta karakteristika tehnike vojnog mačevanja je da se u borbi sekućim oružjem protivniku nanose površinski velike rane koje ga najčešće onesposobljavaju za dalju borbu ali koje nisu kobne već samo teške. Razlog ovome je jednostavan: srednje teška sekuća oružja uglavnom nisu smrtonosna (izuzev za sečenje po vratu ili ručnim i nožnim krvnim sudovima) jer rane koje nanose zahvataju veliku površinu ali su plitke pošto se zaustavljaju na kostima. Boduće oružje, naprotiv, stvara male i nevidljive rane ali koje su smrtonosno duboke na celom torzu.

Iz tog razloga vojnici u borbi sečenjem prave povrede koje ranjavajući izbacuju protivnika iz borbe za razliku od građana koji izvode bodove koji su smrtonosni. Izuzetak od navedenog je udarac kratkim rimskim mačem i period od XIV do kraja XVI veka pri upotrebi jednoiporučnog i teškog dvoručnog (tvrđavskog) mača a čiji su udarci gotovo uvek smrtonosni. Drugi izuzetak je udarac teškom konjičkom sabljom koja je zbog dodatne inercije dobijene od konjičkog trka gotovo uvek nanosila smrtonosne povrede kod udarca po glavi i vratu. (na ovom mestu se neću baviti razlikom tehnika konjičke i pešadijske upotrebe sablje).

Mač je iz vojne upotrebe bio potisnut iz Evrope sredinom XVII veka i zamenjen sabljom pošto se vojna tehnika borbe u tom periodu zasnivala na masovnoj upotrebi konjice (husari, dragoni, kirasiri…) a sablja je zbog povijenog sečiva specijalizovano prigodnija za sečenje od mača sa ravnom oštricom.

Tehnika upotrebe sablje za pešadiju i konjicu nije bila ista jer konjica ima teške a pešadija lake sablje i jer se udarci nanose sa različitih visina i iz pokreta kod pešadije i konjice. U borbi na tlu udarac sabljom zavisi samo od kretanja dva mačevaoca u borbi na konjima zavisi od kretanja dva mačevaoca ali i dva konja. Ovde treba pomenuti da ima i raznih vrsta konjica pa i one mačuju raznim sabljama i tome prigodnim tehnikama: laka konjica koja služi za izviđanje, sprečavanje izviđanja i gonjenje protivnika koristi lakše sablje od teške konjice koja služi za neposredni udar na konjicu i pešadiju a koja ima duže i teže sablje za razliku od dragonske konjice koja jače do mesta bojišta a onda silazi sa konja i bori se pešadijski - ona ima najlakše sablje.

Šesta karakteristika vojne tehnike mačevanja je da shodno tome što vojnici više seku a građani bodu prvi u borbi teže bliskoj borbi a drugi distancionoj tj. prvi žele da nanesu pogodak "prsa u prsa i lice u lice" a drugi sa daljine - "kao da im se gadi krv". Još je Silver napisao da učenje mačevanja rapirima koje se svodi na "bockanje" čini čoveka u borbi nersigurnim i plašljivim a slabim i nekorisnim u ratovima. Ovo je dovelo i do stvaranja razlika između tehnike vojnog i civilnog mačevanja. Tako npr. dok se u dvobojnom i sportskom mačevanju ruka sa mačem u napadu drži što više (do kraja) pružena napred i nikad se ne povlači u nazad bliže od lakta uz telo u vojnom mačevanju ona je uvek polupružena i spremna za povlačenje (da ne bi bila uhvaćena ili posečena sa strane) a gotovo se po pravilu bodovi ili udarci izvode iz položaja povučene ruke u nazad (šakom kod ili iza kuka ili glave) jer u borbi u metežu i prsa u prsa nemoguće je mač koristiti sa pruženom rukom. Takođe, pošto je kretanje u vojnom mačevanju u nazad ograničeno akcije pariranja mačem se ne izvode defanzivno - sa korakom u nazad (kao što je to standardan slučaj u sportskom i dvobojnom mačevanju) već sa ulazom i prolazom - dakle ofanzivno: u napred ili u napred-u stranu, i ne sa standardnim paradama već propusnim paradama (kod kojih se mač u odbrani tako postavlja da napadačev udarac sam sklizne niz oštricu onoga ko se odbranio ili uvežbanim pokretom biva prenešen propuštanjem na spoljašnju stranu onoga ko se brani).

Sedma karakteristika vojne tehnike mačevanja. Postoji velika razlika u primeni tehnike mačevanja između vojnika i civila. Civil boreći sa samo sa jednim protivnikom ima prostora i vremena, držeći distancionu borbu, da ga ispita, upozna i u skladu sa tim predvidi njegove radnje i na osnovu toga zna šta mu je činiti. Veliki broj dokumenata (protokola dvoboja) pokazuje da se dvoboj često vodio vrlo dugo i da su se protivnici ispitivali i po desetak-petnaestak minuta pre nego što je izveden prvi pravi napad sa jedne ili druge strane. Tu se kalkulisalo, šahovski predviđalo, provociralo i očekivalo - jer život je samo jedan. Ispitivanje, upoznavanje i predviđanje postoji i u sportskom mačevanju. Tu protivnici toliko puta vode međusobno borbe da već u napred znaju kao po programu šta im je činiti sa onim drugim jer su ga "pročitali". Ako su im protivnici novi onda sa strane posmatraju njihove borbe sa drugim mačevaocima, nalaze im jake i slabe strane i na osnovu toga (ako su vešti u glavi) predviđaju njihove pokrete jedan, dva ili više koraka u napred. To se zove taktiziranje.

Ništa od toga u vojnom mačevanju nije moguće. Vojnik protivnika vidi prvi put u deliću sekunde posle njegovog predhodnika i u deliću sekunde kasnije on je već licem ispred drugog. Nema se ni prostora ni vremena za ispitivanje, upoznavanje i predviđanje a taktiziranje još manje. I dok vojnik učeći mačevanje sprema se za SVE a kad ulazi u borbu vodi je "prazan" ne očekujući NIŠTA (jer SVE se ne može očekivati) - samo reagujući u skladu sa naučenim tj. vojnički, civil ulazi u borbu najvećim delom mačujući kroz razmišljanje, procenu, očekivanje i predviđanje - šahovski.

Iz ovog razloga, zato što u vojnoj borbi ima više iracionalnog, bitka u metežu je jako senzitivna na paniku. Dovoljno je da jednog ili dva vojnika uhvati panika tokom borbe bilo zato što gube ili jer su čuli glasine o tome pa da se ona kao zaraza momentalno proširi celim bojnim poljem. Tada učesnici počnu mačevati sluđeno, panično i bacajući oružje ili bežeći. Ova pojava je bila karakteristična za antičko vreme. Svega navedenog gotovo da nema u civilnoj borbi jer učesnici mačuju racionalno i lakše promišljaju i vladaju situacijom koja zavisi samo od njih.

Naravno, ove dve osnovne taktike - primene tehnike, iako su suštinski suprotne u borbi postoje uvek kao spojene tj. jedinstveno. To znači da i pored toga što vojnik ne mačuje šahovski tj. uz predviđanje radnji protivnika on to pokušava u onoj meri u kojoj mu to kao biću sa razumom okolnosti dozvoljavaju jer borba s pameću je uvek bolja od borbe bez pameti (s glupošću). Isto je i sa civilom. On ma koliko bio vešt u pronicanju protivnika i šahovskom predviđanju nikad ne može predvideti SVE tako da i on jednim delom mora u borbu ulaziti bez predviđanja i ne očekujući ništa - prosto reagujući u skladu sa naučenim automatizmom.

Dakle, reč je o akcentima: vojna tehnika mačevanja je više i primarno instinktivna i uslovno-refleksno automatizovana dok je civilna tehnika više i primarno racionalna, taktička i šahovska.

Ovde treba ukazati na jednu dvodecenijsku novotariju koja je delimični izuzetak od gore navedenog pravila. Naime, moderno sportsko mačevanje zbog globalizacijskog instant-ekspred trenda brzine gotovo je izgubilo izvornu karakteristiku civilnog mačevanja - racionalnost. Naime, zato što je postalo turbo u njemu se većina akcija ne stiže okom ni primetiti a kamoli glavom promisliti zbog čega se celokupna borba odvija pretežno na nivou automatizma instinkta i stečenih refleksa tj. na granici svesnosti čime se po primeni bezrazložno pretvorila u vojnu.

Iz svih sedam navedenih razloga se u vojno-oficirskim krugovima, kada je reč o ratu, davalo prvenstvo u obuci u mačevanju sekućim mačevima i sabljom. Međutim oficiri su učili i rapirnu borbu što im je bilo pitanje prestiža ali i potrebe za slučaj dvoboja sa civilima koji su u ovoj vrsti mačevanja bili obučavani.

Dakle, kada je u pitanju dvoboj dva oficira najčešće se koristila sablja kao njima blisko oružje (izuzev ako nije izabran dvoboj na život i smrt - kada se zbog ubistvenosti boda birao rapir). Ukoliko je bio u pitanju dvoboj oficira i civila birao se rapir (ako se išlo do smrtnog ishoda) ili sablja (ako se išlo do "prve krvi" kao što je to bilo u periodu od kraja XVIII veka kada su pravila dvoboja predpostavljala zadovoljenje ranjavanjem a ne ubistvom jer su postojale stroge zabrane i kazne za dvoboje).

Civilna tehnika mačevanja

To je tehnika mačevanja korištena od strane građana - civila koji nose mač za napad ili odbranu na ulici, putu, krčmi, u svađi i kao deo javnog ili privatnog dvoboja. Ova tehnika je dobila svoj zamah sredinom XVI veka kada građani počinju da nose mač kao deo svoje svakodnevne garderobe. Za tu tehniku je karakteristično da je namenjena borbi 1:1 i izuzetno 1:2. Mačevi koji se koriste su prvo bili teški a zatim poluteški i na kraju laki jer treba da su praktični za svakodnevno nošenje i treba da pristaju građanskom odelu (zato je rapir i dobio ime od espada ropera - "mača za-uz plašt").

U zavisnosti od vrste mačeva koristila se i određena vrsta tehnike koja se učila u raznim građanskim školama mačevanja ili privatno od strane iznajmljenih učitelja mačevanja. Učenje se izvodilo nekad legalno a nekad ilegalno pošto su dvoboji tokom istorije, kao i škole mačevanja i učitelji mačevanja, bili čas legalni čas zabranjivani kako u kojoj zemlji

Mačevanje kod civila, pošto predstavlja distancionu borbu samo dva borca, daje vremena mačevaocima da mere i procenjuju protivnika. Telesni pokreti se izvode u onoj meri brzo u kojoj se brže protivnikova radnja uočava i još brže promišlja. Mačevalac svoje poteze oružjem izvodi ne toliko instinktivno ili automatizovano koliko promišljenim rukovođenjem i promišljenim izborom kombinacija do automatizma naučenih pokreta. To znači da on više ne mačuje kao nesvesni automat i mašina za ubijanje - vojnički, već kao čovek koji svesno rukovodi automatom i mašinom za ubijanje.

U tom smislu mačevalačka borba postaje u velikoj meri intelektualni duel u kome se prvenstveno nadmeću brzo opažanje, razmišljanje, znanje, taktika, iskustvo, lukavstvo... a ne toliko refleks, snaga, instinkt, uvežbanost i okretnost kao u vojnom mačevanju. Mačevalac postaje enigma za protivnika koja je rešiva u onoj meri u kojoj je moguće u šahovskoj kombinatorici proniknuti nameru i proračunati potez koji sledi. Pokreti se ne izvode toliko brzo koliko mudro, bezbedno i promišljeno uz geslo »ubosti a ne biti uboden«. Ova promišljenost u mačevanju novog veka je išla toliko daleko da su pravi majstori u borbi svesno, kao šahisti, uračunavali i namernu žrtvu pa su pristajali da budu lakše ili teže ranjeni ukoliko će sa ovom akcijom naneti protivniku smrt. Mnogi mačevaoci te epohe, koji su imali na stotine duela iza sebe, bili su sa mnoštvom ožiljaka na svojim rukama, nogama ili ramenima koje su lukavo nudili svojim nestrpljivim, naivnim i nepromišljenim protivnicima kako bi im pritom zadali kobni udarac u srce, stomak ili vrat.

Osim racionalnosti od kraja XVII veka u civilno mačevanje ulazi još jedna nova odrednica - estetizam. Naime, do perioda razmaha duha industrijskog, fabričkog, praktičnog i komercijalnog ljudi su u svim sferama života, bilo da je reč o odevanju, gradnji, ponašanju, govoru, pisanju, izradi predmeta svakodnevne upotrebe, prevoznih sredstava…, težili ličnom, neponovljivom i izuzetnom - umetničkom. Umetnički su bili izrađivani ne samo mirnodopski predmeti već i mačevi, puške, pištolji, topovi… Sve je na neki način imalo i moralo imati u sebi estetsku dimenziju i duh umetničkog. Tome se težilo i u svim ljudskim veštinama pa mačevanju. Mačevanje se tada po prvi put upražnjava ESTETSKI - ishod mačevalačke borbe je bitan koliko i stil mačevanja. Bio je, dakle, veoma bitan i NAČIN zadavanja pogodaka protivniku a ne samo pogodak. Više nije dovoljno poslati brzo čoveka na drugi svet ve ovo mora biti izvedeno i prefinjeno. U Novom veku mačevaocu ništa nije značila pobeda ukoliko ona u sebi nije sadržavala pored veštine i lepotu. Mačevanje, tako, u periodu civilnih škola postaje UMETNOST.

U tom smislu su civili, dakle, mačevanje upražnjavali i kao težnju majstorstvu i umetnosti i taj estetski element su unosili u tehniku mačevanja za razliku od vojnika kod kojih je jedini cilj mačevalačke tehnike bio puka praktična upotrebljivost u borbi - pragmatizam.

Civili, međutim, svoju tehniku mačevanja početkom XIX veka prestaju upotrebljavali u praktične svrhe zaštite od razbojnika i siledžija i u svrhu rešavanja pitanja časti i uvrede i počinju je koristiti iz sasvim ne praktičnih razloga. Naime, mačevalo se iz radoznalosti u umeću, izazova ličnim sposobnostima, iz potrebe za psihofizičkim samousavršavanjem ali i artizma. Ovo mačevanje zbog zabave i zadovoljstva u veštini (kurtoazno mačevanje) je ubrzo postalo sredstva pokazivanja, isticanja i zadovoljstva u pobeđivanju. U tom smislu dobija takmičarsku i nadmetački karakter - postaje sport.

Civilna tehnika mačevanja se, dakle, upotrebljava u duelu, dvoboju i kurtoaznom mačevanju. U svakom od ovih oblika postoje specifičnosti tehnike tj. ne mačuje civil na isti način i istom tehnikom u duelu, dvoboju ili u sportskom takmičenju.

Duelna tehnika građanskog mačevanja - borba bez ikakvih pravila, gotovo tuča, u kojoj se koristi i mač. U toj borbi se koristi druga ruka, noge, jabuka mača, bodež za drugu ruku, mali štit, plašt, priručni predmeti itd. Ova borba je u nekim elementima slična vojnoj ali se i razlikuje po težini oružja, po tome što se više bode i što su pokreti mačem uži, delikatniji i ne izvode se iz ramena kao i po tome što se borba vodi i može voditi promišljeno jer je distanciona.

Dvobojna tehnika građanskog mačevanja - borba isključivo mačevima po strogo unapred dogovorenim pravilima i pismenom protokolu uz prisustvo sekundanata, sudije, lekara a često i publike. Tu je definisana vrsta oružja, dozvoljene i zabranjene radnje, da li se bode ili seče, da li na smrt ili do prve krvi, sa rukavicom ili bez rukavice… U tom smislu tehnika dvobojnog mačevanja se razlikuje od duelne po tome što nisu dozvoljeno sve tehničke radnje i po tome što se u dvoboju po pravilu koristi samo naoružana ruka. Takođe, dok se u duelu i moglo dogoditi da se jedan mačevalac bori protiv 2 protivnika ako je napadnut od strane više razbojnika to u dvoboju nije slučaj.

Ovde usputno treba spomenuti da se dvoboji ne održavaju među civilizovanim narodima starog veka (Grčka, Rim) već samo među varvarima koji su običaj dvoboja uneli u tekovine srednjeg i novog veka.

O tome Artur Šopenhauer piše: "Grci i Rimljani su bili arhetip hrabrog i junačkog ali nisu ništa znali o "duhu časti". Dvoboji su se u njihovo doba praktikovali ne kod plemičkih klasa stanovništva već kod najmljenih gladijatora, robova ostavljenih na milost i osuđenih prestupnika, koje su, naizmenično s divljim životinjama, huškali jedne na druge u doba velikih kriza kad je trebalo radi razveseljavanja naroda pružiti "hleba i igara".

   Da je među starim i kulturnim narodima i civilizacijama predrasuda borbe na život i smrt radi častoljublja bila potpuno strana dokazuju mnogobrojna obaveštenja koja su do nas došla. Kada je, na primer, jedan varvarski vođa germana izazvao na dvoboj Marija, ovaj rimski vojskovođa i junak, mu je poslao odgovor da se "ako mu je život dojadio, može obesiti", ali mu je, za svaki slučaj, predložio za megdan bivšeg gladijatora, s kojim se može tući do mile volje". Antigon je na poziv Pira na dvoboj odgovorio da je za umiranje važan pravi momenat, a ako je Pir nestrpljiv da umre, da može sam da potraži mnogo drugih i raznih načina da umre npr. da popije otrov a i on mu može preporučiti jednog svog svog roba veštog s kopljem. I Sokrat je često  ispitivao razne nedostojne postupke prema kojima se ponašao s visine i potpunim mirom; kad je jednom dobio udarac nogom, primio je to strpljivo rekavši čoveku koji se tome čudio: "Zar bih na dvoboj izazvao i magarca kad bi me ritnuo?"

   Vidimo, dakle, da je starima bio potpuno nepoznat čitav princip viteške časti jer oni se nisu mogli nagovoriti na mračne i pogubne farse u kojima beznačajne stvari, zbog precenjivanja vlastite ličnosti koja jer je sitna doživljava se kao svetinja, preobraćuju u tragično važne. Očevidno, ovde u osnovi svega leži samo najneumerenija oholost i najodvratnija nadmenost.

   Ovaj ostatak divljačkog prava iz doba varvarstva postao je pribežište iz koga svaki podlac i budala može izložiti opasnosti slučaja da liši života najplemenitijeg i najvrsnijeg čoveka koji mu je kao takav obavezno omrznut. Ti najčešće iskompleksirani "ljudi od časti" čim neko izrazi mišljenje koje odstupa od njihovog, ili pak pokazuje više razuma nego što oni sami mogu da pokažu, odmah u svom "pravu jačeg" ističu spremnost da uzjašu bojnog konja i ako im slučajno u nekom sporu nedostaje protivdokaz u razumu oni se okreću bezumlju sile i primitivizmu.     

   Na ovaj način, iako danas nije dozvoljeno da se psi i pevci huškaju na borbe jednih protiv drugih, protiv svoje volje se huškaju ljudi na borbu do smrti smešnom predrasudom apsurdnog principa viteške časti koji im nalaže obavezu da se zbog svakojake gluposti međusobno bore kao gladijatori.

   I kao što smo se oslobodili izlaganja opasnosti da nam na putu svaka hulja dovikne "novac ili život", trebalo bi se osloboditi i opasnosti da nam se svaka hulja može obratiti sa zahtevom "čast ili život" i  primorati da odgovaramo svojim zdravljem i životom stavljajući na kocku glavu nasuprot šupljoj glavi."

Rešavanje sporova oružanom borbom između dva protivnika pominje se i u Bibliji između Davida I Golijata, u "Ilijadi" između Hektora i Ahila, Parisa i Menelaja. Međutim, u antičkim civilizacijama ova retka vrsta borbe nije bila dvoboj pošto nikada nije predstavljali razrešenje nekog ličnog spora između dva lica, a još manje odbranu uvređene časti. Ove borbe su vođene pre, za vreme ili posle bitke i simbolično su predstavljale sukob dva zaraćena naroda ili dve vojske, a dešavalo se i da zamene ovaj sukob kao bespotrebno prolivanje krvi.

Tako se dešavalo da su bitke vojski obično počinjale borbom najboljih boraca sa obe strane. Pobeda je imala ogroman psihološki značaj pošto je, ukoliko su se borile glavne vojskovođe, poraz jednog mogao da izazove povlačenje njegove vojske.

Postoje više vrsta dvoboja:

- Sudski: to je dvoboj koji se izvodi pred sekundantima i glavnim sudijom, a često i posmatračima na određenom prostoru. Takav dvoboj je naložio kralj ili zakon sa ciljem razrešenja spora. Građanski sud bi donosio odluku na legalnom saslušanju na kome bi, zatim, pitali optuženu stranu da li prihvata assize (legalnu odluku suda) ili borbu. Ako obe strane prihvate borbu sud određuje datum i optužene strane treba da se pripreme za DVOBOJ.

Ovi dvoboji se najavljuju i izvode po strogo određenim pravilima pred starcem koji je odlučivao o uslovima borbe, proveravao da li postoji skriveno oružje ili zaštitna oprema… Ovi dvoboji su se odvijali dakle uz prisustvo kralja ili vlasti koji su im davali legalitet i koji su dvoboj nalagali a mogli su ga i prekinuti. U to vreme je izvođenje dvoboja bez prisustva i odobrenja vlasti bilo zabranjeno i strogo kažnjivo.

U ovoj vrsti dvoboja su se do renesanse koristili viteški mačevi pa je i tehnika borbe bila slična vojnoj tehnici borbe ali primenjenoj 1:1 tj. sa manje okreta i snage nego što je to slučaj u vojnoj i uz mogućnost distancione borbe. Od perioda renesanse mačevi koji se koriste u dvobojima postaju građanski tj. predviđeni više za bod nego za udarac pa je i tehnika mačevanja sve više građanska tj. sa više linearnog kretanja i bez radnji iz ramena. Cilj ovih dvoboja je najčešće bio smrt protivnika ili njegova predaja.

- Ekstra-sudski: to je privatni dvoboj. On se raširio po Evropi u XVI veku. Iz niza razloga u mnogim zemljama vlast više nije htela da se upliće u privatne sporove kojih je bilo sve više. Ljudi počinju sami da se organizuju na poljanama ili u dvoranama i pomoću sopstvenih sekundanata i dogovorenih pravila regulišu nesuglasice dvobojem. Ovi dvoboji se nisu najavljivali i nisu imali publiku. Jedno vreme su predstavnici zakona prisustvovali kao svedoci koji potvrđuju u protokolu dvoboja da je borba vođena pošteno da bi kasnije izostali i oni. Veoma često se praktikovalo da učesnici dvoboja sa sobom povedu svoje prijatelje koji će se i sami uključiti u razračunavanje tako da su se ovi dvoboji pretvarali u masovne borbe.

Dvoboji su se odvijali po nizu pisanih propisa koji su do detalja regulisali sve elemente vezane za poziv na dvoboj, dolazak na mesto dvoboja, radnje pred dvoboj, dvoboj sam i radnje posle dvoboja.

U privatnim dvobojima su se koristili laki mačevi kao što su laki rapiri i špade (mali dvorski mač). Tehnika mačevanja je virtuozna, puna visokoparnosti, prefinjenosti a često i blaziranosti. Pridaje se značaj proceduri, ponašanju, stavu, izrazu, časti, ponosu, etikeciji…sva kretanja u borbi su linearna i gotovo po pravilu dvoboji završavaju smrću bodom.

- Ilegalni: ova vrsta dvoboja se izvodi nakon zabrane privatnih dvoboja i akteri krišom i na tajnom mestu bez sekundanata ili samo sa dva sekundanta a bez sudije izvode dvoboj.

Za ove dvoboje koji su karakteristični za kraj 18. veka i 19. vek je tipično bodno mačevanje "do prve krvi". Ne samo zato što su dvoboji bili zabranjeni pa je ubistvo druge strane bilo oštro kažnjavano zbog čega su duelanti birali ranjavanja. S druge strane mačevi supostali previše laki i lako pokretljivi i prebrzi zbog čega je uglavnom pretio obostrani bod tj. obostrana smrt pošto se oružje teško kontrolisalo. Zato se mačevalo "ziheraški" - sa sigurne distance i bodenjem u ruku. U napadu su se izvodili uglavnom polubodovi i to u šaku ili podlakticu - ne dublje od lakta. Osim ako se protivnik veoma otvorio. Više pogodaka u šaku je vodilo kraju borbe. Ako se i pariralo, ripostesu se davale isto u šaku. Borba se izvodila sekućim ili bodućim oružjem ali samo do ranjavanja uz pomoć "bockanja" u šaku ili nogu a sa zabranom boda u grudi. Ovi dvoboji sadrže u sebi puno čekanja, merkanja, odmeravanja i vrebanja trenutka za iznenadan, gotovo nevidljiv ubod. Radnje se izvode najviše uz zgloba šake. Izbegavaju se svi siloviti napadi i napadi koji podrazumevaju skraćenje distance tj. borba se vodi isključivo distanciono i na daljinu pogotka u šaku ili nogu. Na ovaj način i onaj ko je pobedio u dvoboju i onaj ko je pobeđen u dvoboju izbegavaju zakonsko gonjenje zbog pokušaja ubistva jer su svoje lake rane mogli pravdati na neki drugi način. O tome u svom delu Melite, Cornelije u dijalogu likova kaže: "Bojiš li se dvoboja? Ne, bojim se nastavka."

No, mnogi od ovih dvoboja su bili u pravom smislu te reči kriminalni jer se učesnici nisu obazirali ni na pravila ni na zakon. Oni su se pretvarali u tuče u kojima duga istorija teorije mačevanja više ništa ne znači kao i tehničko umeće rukovanja oružjem. Tako je bio jedan dvoboj sredinom 18. veka u kome. "Stariji i jači muškarac i mnogo iskusniji mačevalac je saterao mlađeg nazad. Nakon toga je stariji zgrabio mlađeg za ruku, dohvatili su se i zajedno pali na zemlju, mačevi su im se pri tome polomili. U tom trenutku su sekundanti trebali da prekinu borbu ali oni su dozvolili da se rvanje nastavi uz udaranje i bodenje polomljenim sečivima. Završilo se tako što se stariji popeo na mlađeg i pritiskajući ga na zemlju mu je zabadao polomljeno sečivo u vrat nakon čega je uleteo u poštansku kočiju koja ga je čekala i pobegao iz Londona". Mlađi ipak nije bio preteško povređen i povratio se nakon dužeg oporavka. Mesecima kasnije povreda na vratu je i dalje izgledala sveža.

Tehnika ilegalnih dvoboja: borba se izvodila sekućim ili bodućim oružjem ali samo do "prve krvi" tj. ranjavanja uz pomoć "bockanja" u šaku ili nogu a sa zabranom boda u grudi. Ovi dvoboji sadrže u sebi puno čekanja, merkanja, odmeravanja i vrebanja trenutka za iznenadan, gotovo nevidljiv ubod. Radnje se izvode najviše uz zgloba šake. Izbegavaju se svi siloviti napadi i napadi koji podrazumevaju skraćenje distance tj. borba se vodi isključivo distanciono i na daljinu pogotka u šaku ili nogu. Na ovaj način i onaj ko je pobedio u dvoboju i onaj ko je pobeđen u dvoboju izbegavaju zakonsko gonjenje zbog pokušaja ubistva jer su svoje lake rane mogli pravdati na neki drugi način.

- Profesionalni - dvoboji za pare. Bilo je u 17. i 18. veku profesionalnih mačevalaca koji su izvodili najkrvavije javne borbe mačem koliko da pokažu sopstvenu hrabrost toliko i za pare. Ketis nam pišući 1662. godine opisuje takvu borbu za nagradu i daje veoma jasnu predstavu ozbiljne borbe iako su protivnici profesionalci a motiv je bio privatna svađa. Istovremeni francuski opis od Žozefa der Rošfora iz 1672. Taj opis sličnog obračuna je još krvaviji. Posebno su interesantne različitosti između engleskog i francuskog načina borbe mačevima. "Šetajući po novom pozorištu naišao sam i video prvi borbu za nagradu u svom životu. To je bilo između nekog Metjua koji je baratao svim vrstama oružja i nekog Verstika koji je zvučno sekao nekoliko puta po glavi i nogama tako da je sav bio poprskan krvlju. Borili su se sa dva oružja, tri puta za svako oružje. Iako se ovo dešavalo zbog privatne svađe borili su se sasvim ozbiljno. Ja sam uzeo jedan od mačeva i našao da je vrlo mali i sa tupljom oštricom nego što je kod običnih mačeva. Borba je izvođena na pozornici u sredini amfiteatra gde su ušli borci uz pratnju truba i bubnjeva obučeni samo u košulje. Nakon signala koji je dao bubanj izvadili su mačeve i odmah počeli da se bore čarkajući se prilično dugo, oko 15 minuta, bez povređivanja. Obojca su bili veoma vešti i hrabri. Viši je imao prednost zahvaljujući engleskom načinu mačevanja koje više preferira sečenje od boda pa je lakše mogao da zada udarac po glavi. Niži je takođe imao svoju prednost jer je mogao zadati udarac bodom u stomak ili po levom bedru koje je više nezaštićeno. Tako su su ipak bili ravnopravni. No, visoki je udario niskog po ručnom zglobu ali ga nije sprečio da nastavi borbu jer je ovaj očito navikao da trpi bol. Uzeo je jednu do dve čaše vina da se okuraži i odmah krenuo da osveti svoje rane. Napao je njegovo bedro što je ipak visoki uspeo da zaustavi ostavljajući glavu potpuno slobodnom što je mali iskoristio zadajući mu udarac koji mu je otkinuo skoro celo levo uho. Po mom mišljenju bilo je veoma nehumano dozvoliti ljudima da se ubijaju radi zabave. Hirurg je odmah previo njihove rane i čim je to obavio oni su nastavili borbu svesni svojih nedostataka i dugo su se borili, skoro pola sata do sledećeg primanja i zadavanja rana. Na kraju je niži propuštajući da ispravno odbije napad, iscrpljen dugom borbom primio još jedan udarac po povređenom zglobu i time je bio pobeđen jer je odbio da nastavi borbu sa mačem u drugoj ruci. 

- Dvoboj na licu mesta. Za razliku od svih predhodnih dvoboja koji su u napred zakazani i dogovoreni postoje i dvoboji na licu mesta. Reč je o situacijama u kojima dva džentlmena pod naletom strasti i afekta stupaju u dvoboj odmah. Ovo razračunavanje se, međutim, još uvek smatra dvobojem a ne duelom zato što se borba odvija isto po pravilima dvoboja - ali nepisanim, a koja podrazumevajući se poštuju oba aktera. Ova vrsta dvoboja nije podlegala uobičajenim sankcijama i rizicima i u periodima zabrane dvoboja na njih se gledalo blaže nego na dvoboj koji je zakazan i koji se desio kada su strasti i afekti "stišani" vremenom. S druge strane, dok je zakon zabranjivao dvoboje (zakazane) između plemića i građana, dvoboj na licu mesta, kao neposredno lično pravo odbrane časti, nije imao staleške prepreke.

- Dvoboji studenata. Pojavili su se sredinom XIX veka i imali su dugu tradiciju koja vodi poreklo iz studentskih razračunavanja mačevima na univerzitetu u Hajdelbergu. Izuzetno retko su imali smrtni ishod. Bilo je dovoljno sa par ožiljaka obeležiti suparnikovo lice i smatralo se da je čast zadovoljena. Što je student imao više ožiljaka na licu smatralo se da je uvaženiji i časniji čovek kome se treba diviti. Mnogi su čak i sami sebi nanosili posekotine po licu kako bi ukazivali svakom u njihovom društvu da se sa "njima nije za šaliti" jer mogu očas izazvati na dvoboj. Koristila se posebna sablja sa velikom gardom u vidu korpe koja se zvala "šlager". Celo telo je bilo zaštićeno uključujući i oči i vrat tako da je samo lice bilo izloženo udarcima. Naoružana ruka je bila pokrivena rukavicom do ramena a celo odelo koje je pokrivalo samo prednji deo tela do kolena je bilo od kože i ispunjeno vunom. Leva ruka je bila na boku. Protivnici se primaknu jedan drugom na distancu udara i na znak sudije žestoko zamahuju sa ciljem da nanesu udarac po licu. Dok se mačevalac bori telo mora ostati nepomično, osim ruke u kojoj je sablja. To znači da ne postoje mačevalački koraci nogama. Kad udarac padne, zabranjeno je vrdnuti i za dlaku a prisutnom lekaru se nalaže da ranu zašije na mestu bez anestetika. Bilo je zabranjeno da se izazove borba prsa u prsa ili da se prekine (preda): preostalo je samo da se ostane ukopan u mestu. Stav sa naoružanom rukom je specifičan. Obzirom da je distanca bila veoma kratka ruka sa mačem je bila pružena i podignuta visoko iznad glave a vrh usmeren u grudi protivnika. Praktično sve odbrane koje su se izvodile su bile I i II a to su i iste pozicije iz kojih je izvođen napad sečenjem a sve samo iz zgloba šake.

Kurtoazna tehnika građanskog mačevanja. Mačevaoci se bore prijateljski uvek 1:1 sa bezbednim, zaštićenim oružjem uz pažnju i uljudnost prema kolegi s ciljem: učenja, vežbe i usavršavanja stvarne borbene veštine za potrebe rata, duela ili dvoboja, samousavršavanja, uživanja u umetnosti borbe. Ova tehnika mačevanja ima tri forme:

1) Tehnika mačevanja koja se upotrebljava u kurtoaznom mačevanju starog i srednjeg veka je bila identična vojnoj s tim što su se koristili mačevi sa zaštićenim vrhovima i oštricama (Rimljani su koristili drvene gladijuse) kao i prateća zaštitna oprema ali se završni udarci i bodovi ili nisu izvodili ili su se izvodili sa zaustavljanjem. Borba je bila distanciona, dakle, promišljena.

2) U periodu od renesanse pa sve do XVII veka korišteni su srednje teški mačevi a tehnika kurtoaznog mačevanja se zasniva na karakteristikama civilnog mačevanja bodno-sekućeg nelinearnog tipa. Pokreti za bod i za udarac su se uglavnom izvodili iz lakta. Od XVII veka rapir se skraćuje tako da postaje lakši (laki rapir) - njime se više bode no seče. Ali krajem XVII veka se oštrica sužava tako da rapir postaje još lakši i zato nepogodan za sečenje - postaje mali mač koji služi samo za bod. Tehnika borbe postaje uglavnom linearna sa akcentom na bodu i pokretima iz zgloba šake i prstiju. U tehniku dolazi inovacija odložene riposte.

Naime, kada bi jedan mačevalac na kolegin napad izveo uspešnu odbranu on ne bi odmah davao ripostu (uzvrat) već bi sačekao da se kolega vrati nazad u stav pa bi tek onda izveo uzvrat. Na ovaj način se sprečavalo da onaj ko je napao, pošto nije uspeo u napadu, bude povređen uzvratom onoga ko se uspešno odbranio.

Tokom 1776. godine se pojavljuje u masovnoj upotrebi zaštitne maske za lice tako se prestaje koristiti odložena riposta a na vrhove pravih mačeva (špada) se postavljaju jastučići sa belom kredom koji su ostavljali tragove pogodaka na crnim zaštitnim odelima mačevalaca.

3) Krajem 18. veka mačevaoci postaju sve mekoputniji. Počinju mačevati i žene i deca. Iz tog razloga se javlja potreba da mačevi postanu još lakši. Sa druge strane špade su i dalje bile pravi mačevi tj. sa sečivom koje konstrukcijski ima krutost neophodnu za probadanje a ne savijanje. Iz tog razloga iako sa zaštićenim vrhom oni su bili neprijatni i bolni čak i za tupi ubod i ostavljali su masnice.

Tako nastaje mač koji je još lakši i još savitljiviji ali kao takav sasvim nepogodan za pravu borbu. To je mač koji je zbog svoje lakoće i preterane pokretljivosti i brzine težak za kontrolu i zato obostrano rizičan za lakše ili teže povređivanje oba učesnika borbe. S druge strane to je opet mač koji je suviše lagan i savitljiv da bi bio efikasno smrtonosno oružje. Reč je o floretu. To je prvi mač koji je ciljno načinjen i ciljno služi kao prvo namensko kurtoazno "oružje" i koristi se isključivo za novu vrstu mačevanja koja je nastala krajem XVIII i početkom XIX veka - sportsko mačevanje.

Naime, sve više ljudi u mačevanju vidi prijatnu aktivnost kao što su to muzika, jahanje i ples, a koja okuplja plemiće, finansijere, advokate, pisce i umetnike. Oni su se na ta taj način brinuli o svojim fizičkim sposobnostima.

Tada se pojavljuje posebna tehnika građanskog mačevanja koja je vremenom (krećući se prema XXI veku) postajala sve različitija i udaljenija od tehnike pravog mačevanja (bilo vojnog ili građanskog borbenog).

Mačevaoci zbog upotrebe kacige i kompletne zaštitne opreme mačuju sasvim slobodno ali više ne po pravilima i tehnikom pravog - borbenog mačevanja već po dogovornim pravilima jednog novog sporta.

Na ovaj način su početkom XIX veka učitelji mačevanja podučavali dve vrste mačevanja: mačevanje za dvoboj - malim mačem ili lakim rapirom rapirom i mačevanje za zabavu - floretom.

U početku se sportsko mačevanje izvodilo samo floretom i to uz standardnu razmenu napad-odbrana-uzvrat. Tada se sportsko mačevanje još uvek delimično drži svojih vekovnih korena. Mačevaoci su tada upražnjavali borenje. Čak i na najvećim svetskim kupovima, u to vreme, rezultati nisu bili zapisivani, ili ako i jesu tome se nije pridavao bitniji značaj. Držalo se više do stila no pobede. To je bila epoha klasičnog sportskog mačevanja tj. kada nisu postojali sistemi za registraciju pogodaka već se držalo do reči mačevaoca učesnika koji je priznavanje pogotka smatrao prestižom časti. Na početku borbe je bilo od značaja ko će prvi naneti pogodak a nakon toga je publiku i učesnike zanimalo mačevanje u svetlu lepote, etike i veštine a ne efikasnosti. Stil borbe i borba sama je bila bitnija od ishoda borbe. Na mnogim takmičenjima tog vremena nisu bili beleženi brojčani rezultati npr. 1895. godine na velikom turniru svetskog glasa L` ESCRIME FRANCASE, tako da se i danas vode sporenja o pobednicima.

U početku su eliminacije bile vodjene do prvog pogotka a u finalu se mačevalo do 3. Pri tome (1901 godina) postojale su dve vrste bodovanja pogodaka. "Slabi bodovi" - u ruke, levu stranu grudi i glavu su vredeli kao pola boda i "puni bodovi" - čist pogodak pravo u grudi kao ceo bod.

Takođe, čim je neki mačevalac osetio da je pogođen morao je odmah da vikne "tuš" i pokaže mesto na kome je pogođen i spustiti svoj floret. S druge strane mačevalac (ukoliko je naneo pogodak) treba da ostane u položaju napada sa pruženom rukom i sa mačem na grudima protivnika a ne odmah da uzmakne nazad. Na ovaj način se moglo lakše konstatovati da li je protivnik pogođen ako nije sam osetio pogodak ili ukoliko ga nisu jasno videli sekundanti sa strane.

Kasnije se u sportsko mačevanje a na zahtev muškaraca uvodi i sportski mač. On je konstrukcijski nešto jači i teži od floreta i bliži se špadi ali se ne koristi niti kao floret niti kao špada. Izbegava se razmena parada, riposta, kontraparada i kontrariposta već se čeka pogodna prilika za direktan ubod u najbližu ranjivu tačku protivnika, ruku ili nadlakticu.

Nakon toga se u sportsko mačevanje uvodi i sportska sablja koja po težini ima sečivo lagano kao floret a upotrebljava se i za udarac i za bod. Zato što je njeno sečivo pravo (za razliku od prave sablje koja po definiciji je mač sa povijenim sečivom) i suviše lagano tehnika njene upotrebe je potpuno drugačija od tehnike upotrebe prave sablje.

U drugom periodu oko i posle II svetskog rata mačevanje postaje čisti sport. Kreće se u proces elektrifikacije opreme. Ovo je dovelo ne samo do izmena u tehnici već i etici i estetici mačevanja. Tehniku zamenjuje brzina, etiku pravilnici, propisi i kazne a estetiku efikasnost. Sportskom mačevaocu od tog trenutka nije bitan ni stil, ni lepota, ni etika – važno je samo pobediti po svaku cenu i na svaki način - efikasnost.

Tehnika sportskog mačevanja tako vremenom postaje sasvim specifična i zasniva se, posebno kad je reč o savremenom električnom sportskom mačevanju, (koje u potpunosti odražava turbo duh savremenosti), na brzini. Taktika onih koji mačuju u sali više nije ista kao ona u stvarnosti: više nije bitno zadati bod, a ne biti uboden, već ubosti prvi. Osnovni zadatak je pogoditi protivnika pre nego što on pogodi tebe bez obzira na posledice (poći prvi u akciju i pogoditi protivnika delić sekunde pre nego si sam usput pogođen). Zbog težnje brzini i prestižu moderno sportsko mačevanje postaje i izuzetno agresivno. Naime, zato što je osnovno načelo borbe brzo napasti prvi ("napad je najbolja odbrana") najčešće oba mačevaoca istovremeno polaze u istovremeni juriš koji završava obostranim pogocima. U tom turbo stilu mačevanja svaki mačevalac nestrpljivo jureći da bude prvi i najbrži prihvata da bude pogođen dok pogađa jer očekuje da će njegov udarac ili bod biti za delić sekunde brži kako protivnikov pogodak na njemu ne bi bio registrovan. Klasično načelo mačevanja "pogodi i nemoj biti pogođen" je zamenjeno načelom "pogodi prvi bez obzira na posledice".

U tom smislu dok se u pravoj borbi pravim mačevima nikad ne polazi u napad pre nego što se predhodno protivnikov mač ukloni u stranu ili veže u sportskoj borbi to nije slučaj. Tu se izvodi direktan napad bez naročitog obaziranja na mač protivnika (jer pravila suđenja favorizuju napadača) ili se izvodi napad sa fintom tj. obilaženjem i izbegavanjem protivnikovog mača. To znači da je suština ove vrste mačevanja u što manjem broju kontakta oštrica tokom borbe (drugim rečima u sve većem hazardu).

Slično je i sa odbranama. Dok se u tehnici pravog mačevanja pravim mačem odbrana i uzvrat izvode istovremeno (tako da onaj ko je napao biva i sklonjen i sam se nabada na postavljeni vrh onoga ko se odbranio) ili sukscesivno (tako da nakon odbrane se u uzvratu sve vreme drži protivnikov mač ili se on pre uzvrata baca u stranu oštricom ili udarcem gardom) u sportskom mačevanju to nije slučaj. Tu se nakon izvedene odbrane protivnikova oštrica pušta i izvodi se slobodan uzvrat bez obzira na naknadni položaj njegovog mača.

Zato što je za osnovno načelo tehnike modernog električnog sportskog mačevanja uzeta brzina u tu svrhu su napravljeni superlagani, kao prut tanki i savitljivi "mačevi" koji su munjevito pokretljivi a kretanje nogu je svedeno samo na najkraće pravolinijsko skakutanje napred-nazad.

U takvoj borbi su pokreti toliko brzi da se više ne vide a pogoci gotovo ne osećaju pa su za mačevanje uvedena kao neophodna tehnička pomagala. Ono je tako postalo tehno tj. električno. Uvedeni su aparati, žice, utikači, lampice, sirene, kablovi, računari, naelektrizirana odela i rukavice…, a sve u svrhu detekcije pogodaka.

S obzirom da se borbene akcije odvijaju velikom brzinom mačevaoci se bore najvećim delom uz oslanjanje na refleks, instinkt, adrenalin i intuiciju. Takva borba se zato odvija u magnovenju polusvesti i hazarda a promišljanje onoga šta se čini u takvim akcijama stupa na scenu tek na kraju, posle onog što se dogodilo: post festum, u prisećanju i analizi radnji koje je telo u vrtlogu refleksa učinilo. U tom smislu je, kao što je to već ranije rečeno, moderno sportsko mačevanje odstupilo od izvorne tehnike civilnog mačevanja koja se zasniva na promišljenosti i približilo tehnici vojnog mačevanja. No, ovo približavanje je potpuno suvišno i bezrazložno jer sportska borba se izvodi kao dvobojna a ne vojna - u haosu meteža, pa ni nema opravdanog razloga žurbi, brzopletosti i nepormišljenosti. Vezano za to je Aladar Gereich, (koji je 11 puta  bio prvak Mađarske, osvojio 7 zlatnih olimpijskih medalja, bio 5 puta prvak sveta i 10 puta član reprezentacije koja je osvajala zvanje prvaka sveta) izjavio:" Svi se danas nekud žure, žele što pre završiti posao, zato srljaju u napad. Danas se drugačije pristupa i sportu i treningu. Nekada se i sa drugačijim entuzijazmom pristupalo i takmičenjima. Ovaj sport je bio umeće i tehnika, danas je sve samo snaga, brzina i kondicija."

 Iz navedenih razloga moderno turbo-tehno mačevanje je zbog agresivnosti i ostrašćenosti često ekscesno i vrlo neprijatno. O poslednjem je u jednom članku sa rezignacijom i razočarenjem izjavio Oriola (legenda svetskog sportskog mačevanja): »Svuda samo vika i vrska, izbezumljeni, nepromišljeni, prepuni snage, jurnjave i srljanja napadi, šibanja i udarci plake, sudaranje i guranje, besnilo praćeno prepirkama i svađama.«  

U kurtoaznom pravom mačevanju se koriste se svi tipovi mačeva dok u sportskom mačevanju isključivo sportski floret, sportska sablja i sportski mač.


Aleksandar Stanković,

Deo teksta je izvod iz III glave III knjige enciklopedije "Klasičo mačevanje"

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* KONTAKT