MAČEVANJE U BEOGRADU    

 

Nemačka Akademija za mačevanje. Gravira s kraja 17. veka

 

NAŠ KONCEPT JE ŠKOLA A NE KLUB

 

 

*

 

Zašto su mačevaoci oduvek imali samo ŠKOLE mačevanja?
Čim jednom kažeš da si naučio veštinu i da više nisi učenik – ograničio si
se i zatvorio za dalje učenje i otkrivanje veštine.
Pravi majstor, naprotiv, ne postupa tako jer zna da je samo zatvoreni
duh siguran u nešto a u borbi nikad nema sigurnosti.
On zato stalno uči i želi biti večiti učenik. Takav duh večitog učenja
pripada jedino školi.

 

"Dnevnik učitelja mačevanja" A.S.

 

PRVI RAZLOG

  

Razlika između ŠKOLE i KLUBA je velika koliko je različito nekoga učiti da skija, pliva, vozi, jaše… i pripremati ga da se takmiči u spustu, brzinskom plivanju, auto trkama ili hipodromskim nadmetanjima… U školi UČITELJ članove UČI skijanju, plivanju, vožnji, jahanju… mačevanju i kako da se sa uživanjem bave time što su naučili. U klubu TRENER članove koji imaju psihološku potrebu za priznanjem okoline, samoiskazivanjem, statusom, dominacijom, sublimiranjem agresije, zadovoljavanjem adrenalinske ovisnosti… TRENIRA i motiviše da uživaju u pobeđivanju i prestižu a gde su skijanje, jahanje, plivanje, vožnja…, mačevanje samo sredstvo za postizanje pobeda.

Dalje, u istoriji evropskog mačevanja mesta u kojima se učilo mačevanje su nazivana škole. U školama su učitelji veštine držali časove veštine. Ova terminologija, koja će postati nezaobilazna u Evropi za sve do XX veka je karakteristična ne samo za evropsku civilizaciju već i za civilizaciju Dalekog istoka. Nasuprot tome moderni mačevaoci ne upražnjavaju veštinu već sport, ne idu u školu već u klub, ne posećuju časove već treninge, mačevanju ih ne uči učitelj već trener. Kad bi danas jednom japanskom mačevaocu kazali da je on sportista, mačevanje sport, da je učitelj mačevanja - trener a on da dolazi na trening bili bi prezreni ne samo od strane mačevalaca već i običnih ljudi koji tradicionalno vide mačevanje kao veštinu, umetnost i deo zen kulture i filosofije. Slično tome, čak ni mnogo pragmatičniji evropski mačevaoci nikad, sve do XX veka, sebe nisu smatrali sportistima niti su u svoju veštinu unosili sportski duh.  

Postoji još jedna veoma VAŽNA razlika između škole i kluba. Ona se ogleda u suprotnom pristupu mačevalačkoj borbi. Dok je borba u KLUBU koncipirana kao TAKMIČENJE ona je u ŠKOLI koncipirana kao BORENJE. Takmičenje je nadmetačka borba sa željom prestiža, plasmana i hijererhijskog grupisanja u kojoj je cilj jedino čista brojčana pobeda. Mačevaoci se, dakle, bore oko kvantiteta. U takmičarskoj borbi je glavni i jedini cilj protivniku naneti pogodak a kako nije važno i ne uzima se u obzir. Nasuprot tome u borenju mačevalačka borba ima sasvim drugi cilj. Tu nije bitan pogodak i njihov broj koliko način zadavanja pogodaka - njihov kvalitet. U tom smislu borenje je borba u kojoj je prvenstveni cilj artizam u veštini mačevanja. Zbog toga se pogoci ne broje pošto mačevaoci zadovoljstvo nalaze u borbi samoj i njenoj lepoti a ne u statusu učesnika. U borenju je, dakle, cilj borba sama (zato se i zove »borenje« - izvorna srpska reč za mačevanje) i uživanje u borbi bez obzira na krajnji ishod i pobednika. U borenju nema nadmetanja oko prestiža ličnosti već zajedničkog rada na lepoti veštine koju trenutno oba mačevaoca upražnjavaju i u kojoj zajedno uživaju. Dva mačevaoca nemaju u borenju prepreku jedan u drugom već su oba postavljena pred zajedničku prepreku i problem: kako da prevazilazeći sva lična i prirodna ograničenja od svoje borbe načine zanos i lepotu.

Dok je takmičenje borba u kojoj se uvek zna ko je pobednik a ko poraženi borenje je borba u kojoj mačevaoci zajedno sarađuju u stvaranju lepote svog duela a mačevanje je ono što pobeđuje ili gubi a ne ovaj ili onaj mačevalac. Dakle, dok takmičenje diferencira i razdvaja mačevaoce, borenje ih vezuje i spaja. Dok takmičenje stavlja mačevaoce pred stres pobede i poraza, borenje ih uvodi u smirenje i borbu u koju stupaju rasterećeni od misli o pobedi i porazu kako bi oslobođeni svoje ličnosti išli za idejom čistog i slobodnog artizma.

 

         

Škola nastaje tek kad veština u njoj dobije određeni, osobeni stil - stekne
svoj duh. Jedini put da neki učitelj stvori jednu školu je, dakle, da svaki
pojedinačni deo veštine užari i iskuje u tom duhu.
Tek kad se tako nastali različiti slojevi istog i isti slojevi različitog ponavljajući i preklapajući
stope u jednu celinu koja više nije samo stil veštine već je i, jer je jedna
slika sveta, postala i stil života i pripada određenom duhu
postojanja - nastala je jedna Škola.

 

"Dnevnik učitelja mačevanja" A.S.

 

       

 

NAŠ KONCEPT JE ŠKOLA A NE KLUB

 

DRUGI RAZLOG

 

 

NIKO na teritoriji Srbije nema ni najelementarnije finansijske, tehničke i kadrovske mogućnosti i uslove za pravo vrhunsko takmičarsko mačevanje a što znači osvajanje medalja svetskog, evropskog ili olimpijskog ranga. Sve se završava na balkanskim i nacionalnim takmičenjima čiji nivo nije vredan naročitog pomena ("šoder lista"). Od prvih takmičenja (1896) pa sve do danas nikad niko sa ovih prostora nije bio NI BLIZU osvajanja evropske, svetske ili olimpijske medalje (zlato, srebro ili bronza) bilo da je reč o maču, sablji ili floretu, muškoj, ženskoj ili juniorskoj konkurenciji, pojedinačno ili ekipno - ukupno 15 disciplina /TABLICA REZULTATA/. Zašto?

1. Mačevanje je u svetu specifična aktivnost koja zahteva profesionalni angažman i neprestana novčana i vremenska ulaganja ali ne donosi zaradu i od njega se ne može živeti kao takmičar. Vrhunski svetski rezultati u mačevanju su od kraja blokovske podele sveta (do kada su takmičari šampioni dobijali kao satisfakciju nacionalne penzije) postali stvar čistog luksuza. U tom smislu nema ni interesenata koji su sposobni da ulažu u vrhunske rezultate. Ima onih koji hoće i pokušavaju ali niko ne uspeva i svako kad tad razočarano digne ruke. Zašto? Zato što je za KVALITETNO savladavanje mačevanja potrebno ogromno odricanja i to onoliko koliko niko normalan nije spreman da pruži obzirom na ono što se može dobiti za uzvrat (samo medalja ili pehar - prvak sveta za 2007. godinu je npr. dobio nagradu od 5000 evra a toliko je morao mesečno najmanje deceniju da ulaže). Dakle, potrebne su godine (minimum petnaest) strpljivog, upornog i napornog učenja, treniranja, putovanja i takmičenja. Uz to takmičar mora ići još u školu, studirati ili raditi kako bi imao od čega da živi. Takođe, potrebna je ne samo volja, želja, snaga i psihofizičke predispozicije već i vreme i novac za ispunjavanje zahteva pravog (profesionalnog) sportskog treninga po medjunarodnim kriterijumima. No, pored svega ovog, možda najveća prepreka, a čija veličina neprestano raste, je brzina, ritam i trendovi savremenog života koji su danas takvi da ne pružaju dovoljno vremena nikome da se posveti mačevanju na ovaj, jedino moguć način.    

2. Takođe, čak i da se jednom pojavi neko ko pristaje na sve navedene žrtve izranja druga prepreka ništa manje velika. U Srbiji, naime, nema adekvatne infrastrukture za tako nešto tj. profesionalnih uslova za rad: specijalizovanih sala za mačevanje sa celodnevnim satnicama, adekvatne opreme po količni i kvalitetu, profesionalnih i plaćenih trenera po principu jedan na dva-tri takmičara, oružara i ekonoma koji će voditi računa o skupoj ličnoj i kolektivnoj opremi za mačevanje, stalnih i znatnih izvora finansiranja za putovanja, tradicije mačevanja koja u drugim zemljama ima više stotina godina. Osim toga pred svakog našeg takmičara se postavlja beskrajni niz besmislenih tehničkih, socijalnih, organizacionih i međuljudskih prepreka koje naša sredina, sistem i mentalitet postavljaju na svakom koraku tako da se on mora više baviti problemima oko mačevanja nego samim mačevanjem.

 

 

 

Dvorane specijalizovane za sportsko mačevanje u Parizu i Moskvi

 

 

Klubske sale specijalizovane za mačevalačke treninge u Pragu i Budimpešti

 

  Iz tih razloga ono što je moguće i uglavnom prisutno kod nas kad je reč o sportskom takmičarskom mačevanju je kvazitakmičarsko bavljenje "vrhunskim" mačevanjem. Takvi "takmičari", koji ozbiljan vrhunski takmičarski trening nisu ni videli, veoma lako i brzo posle par meseci "treniranja" osvajaju, na nacionalnim takmičenjima (gde je konkurencija ista kakvi su i oni) medalje i zvanja "vrhunski". Tu svako kad-tad, samo ako je dovoljno tvrdoglav da ostane u takvom mačevanju, po zakonima verovatnoće mora jednom postati "prvak države" ili ući u "reprezentaciju" jer svako u tom skromnom krugu jednom mora doći na red. Naravno kad se takvi naši šampioni nađu na međunarodnim takmičenjima ispadaju u prvom kolu, ulaze u drugo ali na drugorazrednim takmičenjima ili ulaze u finale kada je broj učesnika jednak broju finalista.  

Mi smatramo kad je već tako da je mnogo racionalnije ulagati ono malo satnica koje se teško izbore, sitno novca koje se sakupi od članarina, problematičnog prostora, nepostojeće opreme i očajnog kadra (kako takmičarskog tako i trenerskog) za mačevalačke aktivnosti u pravcu ŠKOLSKOG mačevanja tj. da zainteresovani UČE mačevanje (a ne u njemu da se nadmeću) i da se mačevanjem u što većem broju bave iz ljubavi i REKREATIVNO - radi razvijanja svoje telesne kulture i uživanja u veštini. Samo na taj način, posle bar tri decenije upornog i strpljivog sejanja u tišini i miru, će moći da se začne jače i dublje korenje tradicije mačevanja i kod nas, a što je prvi i neophodan korak za bilo kakve vredne takmičarske rezultate.

 

 

NAŠ KONCEPT JE ŠKOLA A NE KLUB

 TREĆI RAZLOG

 

 

           Postoje ljudi koji imaju čudnu strast da uvek u nekom velikom vrtu prepunom lepih cvetova odmah traže, odmeravaju i biraju u takmičarskoj konkurenciji, bez ikakvih sumnji u svoj izbor, samo jedan "pobednički" cvet u kome će kao "najlepšem" uživati.

           Postoje međutim i drugačiji ljudi. To su oni kojima njihova lepota ne dopušta da se opredeljuju u lepoti i koji bacajući u stranu svako takmičenje oko toga uživaju u raznolikosti, bogatstvu, čarima i lepoti CELOG vrta. Mislim da ovi drugi životu daju i od života primaju mnogo više. To važi u svemu… pa i u mačevanju.

 

                         "Dnevnik učitelja mačevanja", A.S

         

 

Uspešnost ili "biti prvi i najbolji" je kult savremenog "turbo-fast food" sveta. Svako dete uče još u igri da se takmiči sa drugom decom kako bi se pokazalo najbolje i najuspešnije jer će mu to stvoriti osobine koje su mu potrebne za kasniji život.

Takođe, svakog učenika u školi uče da treba da se takmiči sa drugim učenicima oko ocena i bodova kako bi bio što uspešniji đak i tako mu se otvorila vrata za napredovanje na više škole. Naravno, tu su i prvi sportski klubovi u kojima se deci usađuje "takmičarski duh" i od njih očekuje da budu najbolji sportisti koji se takmiče za sportske klupske medalje i pehare...

I od studenta na fakultetu se očekuje da se takmiči sa kolegama kako bi bio najuspešniji student u klasi ili generaciji jer će mu to otvoriti vrata za bolji posao u odnosu na druge kolege ili omogućiti stipendije, studijska putovanja...

Kad se jednom izbori za posao zaposleni treba da se bori kako bi bio najbolji i najuspešniji u struci i sačuvao svoje radno mesto od konkurencije. Tu spada i borba oko toga da se u kompaniji radi na najboljim projektima ili čini sve da oni budu pobednički čime se obezbeđuje napredovanje u karijeri jer "što ne napreduje to nestaje".

Naravno, ovakav čovek mora da se zalaže i u svom ljubavnom životu da on sam kao i partner moraju biti najbolji i u intelektualnom i emotivnom i seksualnom smislu. Oko toga se treba boriti kako bi bili ispunjeni najviši standardi! Uz to, naravno ide i borba za najbolji auto, najbolju kuću, najbolju hranu, najbolji odmor, najrasnije kuče ili mačku, vrhunsku zabavu, šoping u najboljim prodavnicama koji prati kupovina stvari sa najboljim robnim markama... Naravno, tu pripada i borba oko toga da i brak bude uspešan i najbolji a onda i deca da budu uspešna i najbolja tj. najbolje odevena, idu u najbolje škole i da im se pruži najbolje vaspitanje. Tu je i borba da se ima što više novca za sve to i naravno - da se živi najbolje tj. bolje od drugih.

Kad se takav čovek nekako izbori za malo slobodnog vremena za rekreaciju koja mora biti najbolja on naravno i tu mora biti najbolji i najuspešniji: takmiči se sa drugima kako bi bio prvi, diže tegove kako bi imao najbolje telo, pliva satima trenirajući kako bi imao najbolji kondiciju, igra kako bi bio najbolji plesač ili bio predstavnik škole kao najbolji plesni par...Žene posećuju najbolje frizere i kozmetičare kako bi bile najprivlačnije, muškarci se bore i navijaju za najbolje klubove i da ti klubovi budu najbolji, za najbolje političke stranke... O beskrajnom nizu malih sitnih takmičenja oko prestiža u svakodnevnom životu kao što su ući prvi u autobus, pobediti u borbi za sedište, imati najbolji telefon ili u zamršenim igrama međuljudskih odnosa ne treba ni govoriti.

Ima li ovom, to slobodno mogu reći - programiranom idiotizmu u kome čovek više uopšte i ne živi već se samo takmiči, kraja? Može li se išta više činiti bez prestiža i gramzive želje za napredovanjem. Čak i predah zahteva takmičenje da bi bio "uspešan" predah. Sve je postalo predmet neprestanog vrednovanja, ocenjivanja, upoređivanja, rezultata... Ceo život pretvoren u arenu.

"Samo ono uspešno i najbolje jedino zavređuje da postoji". Ovaj mit o težnji da se bude najbolji jer život navodno pripada samo najboljem i da živeti i ne znači ništa drugo nego biti najbolji, nije nov. On je star koliko i mit o borbi za opstanak, arijevstvo i rasizam svih vrsta samo što se u savremenom svetu on raširio na sve oblasti svakodnevnog života tako da je postao njegov neprimetni deo. No, princip je isti "samo najuspešniji opstaju, imaju pravo da opstanu i idu dalje a svi drugi ne zavređuju postojanje jer su gubitnici i kao gubitnici treba da nestanu." Otud i tolika borba da se bude na svakom mestu i u svakom trenutku i za svaku stvar pobednik, šampion, najbolji, najuspešniji.

 

 

Otkud ovaj nakaradni pogled na život i šta se iza njega nalazi?

 

 

Ovaj pogled (pragmatički) se pojavio početkom 18. veka a u sklopu stvaranja klime koja najviše odgovara nadolazećem kapitalizmu i njegovom konceptu borbe, konkurencije, tržišta i nadmetanja oko resursa, proizvodnje i akumulacije kapitala. U svim sferama života se tada počinje na svakom koraku veličati potreba za nadmetanjem, borbom, prestižom, "uništenjem konkurencije", "izbijanjem na vrh", "takmičarski duh", ambicija… Osnovno geslo života postaje ne slučajno i iznova probuđeno "olimpijsko": »citius, altius, fortius« - brže, više, snažnije (proizvesti, prodati i zaraditi). Tako nastaje fanatičan pokret za stvaranje i veličanje pobednika, rekordera i prvaka čiji je glavni cilj neprimetna priprema ljudi za budući život u mehanizmu tržišno-takmičarskog kapitalističkog nadmetanja oko efikasnosti, profita i bogatstva. Ovaj koncept koji danas kulminira, i glavna je i jedina lekcija koju ljudi u modernoj životnoj džungli treba da uče i ponavljaju na svakom mestu i u svakom trenutku od rođenja do smrti, zahvatio je i umetnost, nauku, obrazovanje, fizičku kulturu…, pa i mačevanje. Da se takmiče i nadmeću moraju svi i oko svega: pevači, pisci, slikari, muzičari, plesači, đaci, naučnici…U sklopu toga se pojavljuju i takve besmislice kao "sportski valcer i tango", "takmičarsko pevanje", "prvoplasirani književnik", "slikar šampion", "pijanista sa najvećim brojem bodova", "film prvi na rang-listi"… u kojima se estecke, etičke, kulturne i druge VREDNOSTI svode, redukuju i degradiraju na kvantitativne sportske tablične parametre. Umetnost, nauka, međuljudski odnosi…sve je pretvoreno u sport iza čega se zapravo krije samo duh velikog biznisa koji je sve progutao stavljajući kroz konkurenciju i prestiž sve u svoju službu.

Ljudi su toliko sportistički zastranili da im je bilo šta bez takmičenja, nadmetanja i prestiža postalo gotovo neshvatljivo i nerazumljivo. Oni su u svim oblastima života postali kao vozači koji ispred sebe na putu ne podnose nikog i imaju fanatičnu opsesiju da preteknu svakog ma koliko on brzo jurio. Tako se stvorila jedna kratkovida "civilizacija uspeha" u kojoj je mera svega, najviša vrednost, smisao i cilj samo stvaranje šampiona tj. uspešnost i efikasnost. Generacije dece i odraslih se indoktriniraju kompetitivnim i takmičarskim duhom kao "pozitivnim", "zdravim" i božanskim ključem koji otvara sva vrata raja. No, iza tog sveopšteg nadmetanja za "bolje", "više", "brže", "uspešnije"…  se zapravo krije samo koncepcije praznog sveta koji je slep, neosetljiv i nesposoban za najveće vrednosti života: umetnost, prijateljstvo, lepotu, ljubav, radost… a u kojima nema i ne postoji takmičenje i nadmetanje.

 

 

 

U čemu je greška?

 

 

Pokušaj da ne budeš čovek uspeha već

čovek vrednosti.

Ajnštajn

 

Ko traži medalje - nije ih ni zaslužio,

a ko ih je zaslužio - nisu mu ni potrebne.

Martin Kesel

 

Od svakog ludila se čovek može izlečiti

osim od onog "ja najbolji".

Tolstoj

 

          Prvo. "Borba za opstanak", konkurencija, prestiž, takmičenje, pobeđivanje,..."veća riba jede manju ribu", "brži grabi sporijeg"... drugim rečima džungla je vizija svakodnevnog života životinjskog carstva i varvarsko viđenje blisko divljaku koji živi u takvom okruženju. Kultura i civilizacija su međutim nešto suprotno tome i za toliko dalje od života u zverinjaku. Oni se zasnivaju na zajedništvu, kooperaciji, saradnji, udruživanju... a sve to se zove kultivacija. Najjači i najbolji se retko međusobno sukobljavaju. Oni uvek traže i nalaze zajednički jezik i udružuju se ili žive jedni pored drugih dok slabije istovremeno oslabljuju i iscrpljuju propovedajući im i namećući život konkurencije, tržišta i borbe - zavađuju ih kako bi vladali. Rasel je napisao "savremeno društvo ima dva morala: jedan propoveda a ne drži ga se, i drugi, koga se drži, a ne propoveda ga.  

          Drugo, život u kome je USPEH jedina i najveća vrednost i ono jedino čemu se teži je život koji zbog njegove STRESNOSTI je u potpunosti psihofizički nezdrav.  Život koji se vodi kao neprekidna borba oko  pobeda, u kome čovek zaboravlja da živi i nema vremena i mogućnosti da živi jer se samo bori, je smarajuć, iscrpljujuć i besmislen kao rat bez kraja. On ne samo da oduzima sve slobode i mogućnosti već uništava sasvim, na duže staze sve učesnike tako da kao i u Pirovoj pobedi svi zajedno gube.  

          Treće, od svega se može napraviti sport ali tada ono čime se bavimo najčešće prestaje biti to što je bilo a postaje nešto drugo. Ima stvari od kojih ako se napravi sport one su upropaštene. I poezija se može prepričati - pretvoriti u prozu, ali tada od poezije ne preostaje više ništa. Ako se iz plesa izbaci ono zbog čega je i od čega je on nastao još u osvit civilizacije - emociju koja stvara pokret i ostavi čista tehnika i virtuoznost pokreta tela koja se može takmičarski ocenjivati nastao je takmičarski automat koji pleše savršeno ali je nestao plesač - nastao je sport ali je nestao ples. Savršeni plesni pokret nastaje, pa čak i uz tehničke greške, iz emocije a ne medaljomanije.

         Četvrto, život se uistinu kreće u visinu - vertikalu, usavršava ali je isto toliko i nezainteresovan za napredovanje, penjanje i usavršavanje jer se kreće i u širinu i u dubinu - u svim pravcima. Za njega ne postoji samo bolje i gore već i različito, drukčije, pa čak i vrednosno neutralno. Sve je to podjednako važno. Ko je bolji Leonardo ili Mikelađelo, Betoven ili Mocart? Takvo pitanje je potpuno besmisleno za svakog kulturnog ili obrazovanog čoveka. U prirodi, pa čak ni u džungli ne postoji samo i jedino borba za opstanak već i simbioza, udruživanje, paralelno i različito postojanje.

           Peto, ljudi više ne umeju slobodno tj. iz ljubavi da se bave nečim već svemu prilaze samo kao objektu služenja uspeha i neposredne praktične vrednosti u nečemu. Oni "znaju cenu svemu a vrednost ničemu". Takav agresivni i grabežljivi pogled na sve izražava ne samo nesposobnost da se nešto čini samo iz ljubavi i zadovoljstva (a ne zbog nekog uspeha, dobiti i koristi) već i uništava svaku mogućnost čoveka da se ikada raduje slobodno životu i uživa ispunjeno u onom čime se bavi. Otud stalno i svuda prisutna napetost, nervoza, užurbanost i grozničava potreba za akcijom. Smatram da takav pogled što stalno gleda odozdo pokušavajući nekako da se probije gore ni u životu ni u mačevanju ne treba podržavati jer je lišen svega plemenitog i aristokratskog a prepun plebejskog, grabežljivog i sirotinjski ambicioznog.        

          Šesto, takmičarska koncepcija života razvija i podstiče u pojedincu prekomerno osobine kao što su samoljublje, narcisoidnost, gordost, ponos, nadmenost...jer sujeta živi od mogućnost da se nečije Ja može dokazivati, pokazivati i potvrđivati kao najbolje, najlepšte, naj, naj...Na taj način se u čoveku za veoma kratko vreme stvara OVISNOST od uspešnosti, najboljeg, prvog, superiornog, dominantnog...         

          Sedmo, pošto svi teže u opštem "progresu ni u šta", napretku u beskraj niko više ne stiže da uživa u postignutom. Ljudi su prestali da žive u sada i stalno trče u drugo, novo, sutra veće, više brže, bolje... i žive u budućem dok stalno nezadovoljni postignutim beže iz sadašnjosti. To se nekada zvalo utopija ali danas bi se moglo nazvati NEGATVNA utopija jer iza starih utopija su se nalazile ideje i ideali slobode, pravde, ljubavi, lepote, mudrosti..., dok se današnje utopije progresa završavaju u megamarketu i akumulaciji kapitala - proizvodnji i potrošnji u beskraj.          

          Osmo, takmičarska koncepcija života determiniše čoveka da se više ni u čemu ne bavi sobom već samo i isključivo svojim odnosima prema konkurentima - položajem sebe u odnosu na druge - relacijama. Ljudi tako gube vrednost po sebi i imaju vrednost samo u odnosu na druge ljude i sistem u celini - kao točkić u mehanizmu. Čovek više nije ličnost i individua već sredstvo poređenja a život se pretvara u jednu globalnu provinciju u kojoj se ljudi samo bave mađusobno jedni drugima zaboravljajući na sebe same. Takav život deluje na čoveka zaglupljujuće, zatupljujuće i prostački.

          Suma: Sloboda zahteva da se čovek osamostali od ovog sistema i da se počne baviti stvarima  zbog njih samih, slobodno i neopterećeno - iz čiste ljubavi a ne iz želje za pobedjivanjem i dominacijom. Neću  i ne želim da sam u svemu prvi i najbolji - naprotiv. Hoću da sam bez ikakvog broja i statusa - slobodan! Neću da se poredim i hoću da sam različit i svoj - neuporediv u neizmerljiv.

 

 

Ko su ljubitelji koncepcije sveopšte borbe za prestiž?

 

 

Kao što požar lakše zahvata slamne kolibe

pre nego visoke kamene palate, tako i ambicija

lakše zahvata niske pre nego uzvišene  duhove.

Sebastijan Šamfor

 

 

Ambicija i zavist su uvek gladne i ove dve gladi su

uglavnom gladne u jednom istom čoveku.

Ovidije

 

 

 

Takmičarski duh je prirodna i važna FAZA u razvoju psihe svakog deteta, tinejdžera ili adolescenta jer kroz nju se stvara i oblikuje identitet i svest o sebi i svom položaju u sredini u kojoj se živi. Kroz borbu za prestiž ne samo da se izgrađuje osećaj za hijerarhiju - temelj svakog zdravog individualnog i socijalnog života već se stiču i jačaju osobine kao što su: upornost, čvrstina, izdržljivost, disciplina, pravilan stav prema gubitku i dobitku, pobedi i porazu, mera i kritičnost u onom što se hoće i što se može, što se sme i što se ne sme, što se mora i što se ne mora..., kraće rečeno - stiče KARAKTER.

No, kao i sve tako i duh nadmetanja, koji ima svoje vreme i mesto kako u društvu tako i u životu svakog pojedinca, može biti i dobar i loš, konstruktivan i destruktivan, sa merom i bez mere i u tom smislu isto toliko i generator i izraz svega negativnog i degenerativnog.

Tako postoje ljudi koji su zbog specifičnih uslova odrastanja (autokratska ili suviše liberalna sredina, prerano sazrevanje i neproživljeno detinjstvo ili produženo sazrevanje, nezrelost i infantilnost... nerealizovani i neafirmisani, sa kompleksom neprestane i opsesivne potrebe da se stalno i svuda afirmišu, pobeđuju, pokazuju i dokazuju. Takvi ljudi teže da po svaku cenu budu u svemu na vrhu i bolji od drugih i sve vide kao sredstvo svog samoiskazivanja. Zbog toga im je potreban neprestano neko DRUGI sa kojim će se porediti i komparirati, spoljašnja motivacija i spoljašnji pokretač sa kojim će se nadmetati oko prestiža.

Glavni problem je što takvi ljudi, koji se u sredini uvek ponašaju autokratski, kroz svoju nadmetačku aktivnost samo MANIFESTUJU svoj psihološki problem i izražavaju ga a ne rešavaju. Sport za njih umesto da bude terapeutsko sredstvo izlečenja i stvaranja prave psihičke ravnoteže je zapravo samo trenutni analgetik protiv bola dok sa druge strane održava a često i produbljuje neurozu.  

Veliki problem je takođe kada mladi, a posebno adolescenti, bivaju uvlačeni ili gurani u svet vrhunskog, poluprofesionalnog ili profesionalnog sporta. Oni u tom najosetljivijem periodu svoga razvoja prirodno gube privrženost tradicionalnim autoritetima i vrednostima a poseduju u sebi povećanu dozu agresivnosti i otpora prema svemu. Kada oni bivaju poneseni vrednosnim sistemom „brže, više, snažnije" i „pobeda po svaku cenu" postaju preopterećeni zahtevima, negativnim emotivnim stanjima i stresnim situacijama zbog povećane agresije koju nanose ali i trpe. Takva deca i omladina, ako ne postanu potpuno introvertno zatvorena i nesigurna u sebe - ukoliko se pokažu kao neuspešna, postaju ljudi koji u svemu vide samo borbu i nadmetanje - konfliktne i gresivne ličnosti.

 

 

NAŠ KONCEPT JE ŠKOLA A NE KLUB

 ČETVRTI RAZLOG

     

 

       Prvo čime se većina savremenih ljudi danas bavi, prihvatajući se u mišljenju, osećanju ili delanju bilo čega, jeste KOMOCIJA. Ona se smatra najvažnijom. No, komocija i "opušteno" (zapušteno), iza koje se ne nalazi samo lenjost i odsustvo životne energije već i sva moderna potrošačka industrija pomagala, udobnosti, animacije  i stvaranja nesposobnih, nekreativnih i do idiotizma zavisnih  robova budućnosti, je put činjenja osrednjeg i bezvrednog a ne PERFEKTNOG i uzvišenog - onog što jedino u bilo čemu vodi zvezdama.

"Dnevnik učitelja mačevanja" A.S.

 

 

Ima već petnaestak godina da sve veći broj ljudi kao REAKCIJU na nametnut brz, napet i stresan svakodnevni takmičarski život, teži svemu da prilazi SUPROTNO tj. »cool«, poluzainteresovano, POVRŠNO, INSTANT i pre svega "opušteno". Ta epoha "komocije" u kojoj živimo stvara ljude koji nisu izgrađeni od dovoljno KVALITETNOG i pogodnog materijala za vrhunske rezultate u bilo čemu pa ni u takmičarskom mačevanju.

To novo vreme koje je donelo novo vaspitanje, poglede i način života pa i niz ogromnih prepreka ovoj veštini se najbolje ocrtava u modi: odeća visi dva broja veća i ne zakopčava se, pantalone landaraju do ispod donjeg veša, obuća se ne vezuje i spada pri hodu, ljudi idu ulicama poluobučeni i u papučama jer hoće da su "komotni" i ne žele da ih ništa "steže", "ograničava" i "sputava". Taj pristup ne važi samo u stvarima tela već i u mišljenju i osećanju.  

Stega i disciplina - temelj i osnov postignuća svega velikog nikad nisu bili na manjoj ceni i više odbacivani. Svi traže, prihvataju i hoće da sve postignu očas, lako, komotno, na brzinu, bez žrtvi i ulaganja ili da ga uzmu gotovog po principu "vidi i prekopiraj". Mrzovoljnost, pasivnost, inertnost, letargija, apatičnost, smorenost, lenjost i bezentuzijazam su dostigli toliku razmeru da su i najmlađi postali gotovo beživotni i nesposobni da čine bilo šta ukoliko ih se ne gura i ne pritiska ili im nisu pruženi novac, zadovoljstva ili neka tehnička i električna pomagala. S tim u vezi se izbegava svaka ozbiljnost i obaveza a gaji kult IGRE i zabave koji su nespojivi sa žrtvama i odricanjima potrebnim za svako pravo treniranje i vrhunske rezultate. 

Posebno je izražena erozija pogodnog kadra za uspešno takmičarsko bavljenje mačevanjem među decom i omladinom. To je zato što su im ozbiljno oštećene funkcije koncentracije, pažnje, inicijative, kreativnosti i uopšte uzev psihofizičke i motoričke sposobnosti a kao posledica fizičke neaktivnosti, prekomernog konzumiranja loše hrane, računara, telefonskih i drugih vrsta ovisnosti. U ovome vodeću destruktivnu ulogu ima televizija koja oblikuje psihu dece i odraslih da svetu prilaze pasivno promatrački i da ga unose u sebe primalački, lenje ga i nepokretno konzumiraju umesto da životu i događajima prilaze aktivno i inicijativno kao nešto u šta sebe treba uneti i emitovati.  

Taj pasivno-apsorberski karakter savremene dece se može videti na svakom koraku u indikativnoj činjenici da ona više ne znaju čak ni da se igraju pa se zbog toga angažuju zabavljači i animatori! Svi nešto čekaju i nekog čekaju da ih pokrene i da ih trajno pokreće kao da su pripremljeni da žive bez ličnog stava i sopstvenog izbora a po instrukcijama i uz naređenja. Samoinicijative, inicijative i unutrašnje motivacije gotovo da nema a oni su neophodni u mačevanju gde jedan mačevalac sam stoji nasuprot drugog. Svakodnevicu, ma koliko to bilo prikriveno i nevidljivo, kao da čini sve više tri vrste ljudi: oni koji od drugih prave poslušne i zadovoljne "robote", oni koji tim "robotima" upravljaju i ti "roboti" sami.

Takođe, sve je više dece i ljudi alergičnih na princip hijerarhije koji je aksiom napredovanja u svemu a koji je zamenjen principom jednakosti tako da budući takmičari nemaju nikakav osećaj za autoritet, trenera, učitelja i poslušnost zbog čega su potpuno raspušteni i dezorijentisani za svoje pravo mesto, položaj i vrednost kako u treningu tako i u životu. Oni tako u tom izjednačavanju svakog i svega prestaju da razlikuju bolje od lošijeg, vredno od bezvrednog... Na taj način moderna civilizacija sistematski "ubrizgava" u ljude u svim oblastima života prosečno, obično, trivijalno i masovno čime kroz komercijalizaciju i subkulturu uništava svaki duh elitizma koji je suštinski neophodan u svemu takmičarskom. Posledica ovog je da nestaje sasvim želja za perfekcionizmom - potreba za idealnim zbog čega ne samo da kriterijumi vrednovanja i delovanja postaju sve niži i banalniji već i život ljudi sve prazniji, beznačajniji i besmisleniji.

Mladi su zato postali mlitavi, neokretni, gojazni, mekoputni, bolešljivi, ako ne spavaju do podneva imaju probleme sa nesanicom, brzopleti, nestrpljivi, lakomisleni, nekreativni, kržljavog tela, duha i duše, tupi i nezainteresovani za bilo šta osim za površno, beznačajno i lako uživanje za koje treba što manje da se angažuju. Motiv u njihovom delovanju više nije čudo, perfekcija, izuzetnost i vrednost već isprazna lagodnost, novac, zadovoljstvo, zabava i jeftini hedonizam savremene potrošačke industije - "hleba i igara".  

Današnji čovek koji se ne gaji sa ciljem da bude sposoban za velika dela i kritičko i stvaralačko viđenje sveta već da bi bio prosečan, pasivan i poslušan mediokrit, konformista i oportunista sa kojim se može lako u beskraj manipulisati, nije "čovek" od koga se može stvoriti majstor jedne drevne veštine. Takav čovek je beskrajno daleko od Mikelanđelove sentence genijalnosti koja kaže da "brilijantnost je stvar beskrajnog rada i strpljenja."

Iz svih ovih razloga postoji vidljiva erozija nivoa svetskog sportskog mačevanja koje se po kvalitetu ne može više ni porediti sa mačevanjem od pre dvadesetak godina osim u brzini i agresivnosti koji su uistinu "uznapredovali" do besmisla.

Jasno je da u vremenu i okolnostima koji su oslikani tražiti ljude koji će postati i trajati kao vrhunski takmičari je slično traženju igle u plastu sena. S druge strane smatramo i da podržavati moderno sportsko-takmičarsko mačevanje, koje u potpunosti i u svemu prati i odražava duh takve savremenosti, vodi daljem zastranjujućem pravcu "razvoja" ove drevne veštine koja je već postala suprotna svemu onome što je u mačevanju oduvek bilo vredno, značajno, lepo, uzvišeno i plemenito. 

 

 

 

*

Postoje ljudi, narodi i vremena koji šta god da čine to čine da bi izbili u prvi plan i pokazali se kao najuspešniji i najbolji.

Zbog ove opsesivne i nametljive potrebe za samoisticanjem oni svemu prilaze jedino kroz PRESTIŽ, sukob i nadmetanje - kao divljaci.

Život takvih se odvija u vrtlogu agresije i nasilja, neprestanog straha za sebe i svoj osvojeni položaj,

besmislene tuče i režanja, praznog slavoljublja, sujete i gordosti.

Ali ima i ljudi, naroda i vremena koji su sazreli i uvideli da svet i život ne postoje zbog njih nego oni zbog sveta i života.

 Takvi sebe više ne vide kao cilj već kao deo postojanja i kad nešto čine ne bore se za sebe već za stvar kojom se bave,

život sam i njegovo bogaćenje, širenje i rast.

U toj službi životu oni su našli ne samo svoj najdublji mir već i svoje jedino i pravo SAMOOSTVARENJE.

Za takve lepota života nije u borbi sa svetom i svime u njemu, kao kod divljaka,

već u spajanju i saradnji sa svetom u kome žive, kao kod kultivisanih ljudi.

Zato su skloniji pomirenju nego sukobu, finesi nego krajnosti, majstorstvu, harmoniji, perfekciji i prefinjenosti nego pobeđivanju.

I dok se prvi neprestano međusobno satiru ali i nasrću na druge oni drugi,

kao i sve stare i oplemenjene civilizacije koje su živele pored varvara,

gledaju da imaju što manje posla sa njima, uklanjaju im se s puta, postavljaju granice, podižu velike zidove

 ili pokušavaju duhom da upale iskru kulture u njima.

 

"Dnevnik učitelja mačevanja" A.S                      

*

 

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT