MAČEVANJE U BEOGRADU    

Tehnika scenskog mačevanja

 

Uvod

 

 

(tekst u celini preuzet iz XIV glave knjige

"Pozorišno mačevanje i umetnost scenske borbe", prof. mačevanja Aleksandra Stankovića)

 

 

        Svaka akcija u napadu ili odbrani, svaki pokret telom i oružjem u scenskoj borbi osim TEMPA, JAČINE i AMPLITUDE, a o čemu je već bilo reči u predhodnim glavama, ima svoj IZGLED - FIGURU. Ova FORMA koju poseduje svaka radnja u scenskom mačevanju, način na koji se ona postiže i šta se sa njom postiže je predmet TEHNIKE MAČEVANJA.

        Poznavanje tehnike mačevanja je za scenskog mačevaoca isto što i poznavanje tehnike crtanja za  crtača. Ona daje osnovu i kostur pokretu na kome, kao što crtač senčenjem oživljava sliku, mačevalac glumac dodajući ostale elemente scenskog pokreta (tempo, jačinu, amplitudu...) ovaj čini živim i autentičnim.

        Tehniku mačevanja čine različiti specifični i karakteristični pokreti nogu, tela i ruke (ruku) sa mačem a koji su srž scenske borbe. Ovi tehnički pokreti su određeni prostorom (Istok, Zapad, Bliski istok), vremenom (istorijskom epohom) i vrstom oružja (materijal, tehnika izrade i zaštitne opreme). Zato znati kako se i gde koristi sablja, uz koje pokrete ruke, tela i nogu, kako se koristi dvoručni mač, koja je tehnika razmene udaraca i bodova rapirom, kako se koristi i koji su stavovi sa jednoručnim viteškim mačem u 10, 12 ili 13 veku... je od ključnog značaja u scenskom mačevanju ukoliko želimo da ono bude znalački i profesionalno izvedeno.

        No, ovde se treba kloniti nepotrebnih preterivanja i mistifikacija. Svi ljudi svih epoha i prostora imaju 2 ruke, 2 noge, iste instinkte, istu geometriju i mehaniku pokreta tela zbog iste anatomije i iste tačke koje napadaju na protivniku i koje od njega brane. Iz tog razloga ne postoji beskrajno mogućnosti pokreta mačem već samo određeni broj. Kada se ovome doda još i da od svih tih mogućih pokreta samo određeni broj je onih koji su praktično smisaono upotrebljivi u borbi, SLIČNOST tehnika mačevanja u svim epohama i prostorima u SUŠTINSKOM je velika.

        Iz ovog razloga u scenskom mačevanju postoji nekolicina osnovnih tipova mačeva i oni grade nekolicinu osnovnih stilova koji se međusobno po epohama i prostorima razlikuju samo u finesama. Takođe, postoji i lepeza određenih opštih i standardnih pokreta tela u borbi koji su svojstveni gotovo svim epohama i prostorima samo sa akcentiranjem na nekim radnjama a zapostavljanjem drugih. U tom smislu npr. smatram da je zabluda oficijelni stav da se ispad pojavio tek u 16. veku i da ovu mačevalačku radnju mačevaoci ranije nisu poznavali te da je gruba scenarijska greška u komadima pre tog perioda ga koristiti. Smešno je, nadmeno i banalno misliti da je ljudima bilo potrebno 3800 godina da "otkriju" da je moguće desnom nogom iskoračiti napred tako da leva ostane u mestu! Ne. Ispad je postojao tokom cele istorije mačevanja ali je on samo u 16. veku počeo da se koristi kao dominantno pravilo i stil. U tom smislu komad treba postaviti tako da se u nizu radnji određenog perioda ponekad može sporadično pojaviti i ispad ali da se on ne sme pojavljivati kao pravilo. Drugi primer je oficijelni stav da upotreba mača za odbranu (pariranje) potiče tek iz perioda poznog srednjeg veka a da su do tada mačevaoci od napada mačem odbranu vršili isključivo štitom, oklopom i eskivažom. Po ovom shvatanju mačevalac do tog doba nije umeo da se hiljadama godina "seti" da ukoliko nije uspeo da se skloni ili zaštiti štitom a mač je išao prema njegovoj glavi, da podmetne svoju ruku sa mačem i tako se zaštiti. Ovako "epohalno" otkriće nalaže ako ne pamet a ono instinkt! Ne. Mačevaoci do tog perioda pretežno su koristili štit i izmicanje za odbranu a mač u ponekim slučajevima. Od tog perioda je obratno, akcenat se menja i on pretežno koristi mač jer je odbačen štit a eskiviranje je postalo izuzetak. Dokaz za to da pariranje mačem nije neka novina savremenog doba imamo još u gladijatorskim bitkama gde su se izvodile borbe mačevima u svim kombinacijama: mač-štit, mač-trozubac, mač-mreža, mač-koplje itd. pa i mač-mač a što je bilo neizvodljivo da gladijatori nisu znali i vežbali upotrebu mača kako za napad tako i za pariranje. Dakle, štit i eskivaža se koriste u scenskoj borbi u pretežnoj meri ali poneki udarac se može i treba parirati oružjem ne samo zbog toga što se to i u realnosti dešavalo već i zato da bi borba imala veću scensku raznovrsnost i dinamiku.

        Tehnika mačevanja svih prostora i svih epoha je SUŠTINSKI ista i postoje samo razlike u stilovima njene primene. Te stilske razlike u tehnici mačevanja su, dakle, pored njihove iste i nepromenjljive suštine takođe predmet izučavanja tehnike scenskog mačevanja.

        Vezano za ovu temu treba razjasniti još i pitanje stilske slobode u upotrebi tehnika mačevanja. I ako je tehnika borbe suštinski ista a razlike postoje samo u načinima njene primene - stilovima, stilovi postoje i njih se treba držati. Potrebno je znati kakav je mačevalački stav i način borbe francuske škole za razliku od italijanske ili španske. Potrebno ukoliko to ima dramaturškog značaja. Izuzetak je fantastično mačevanje koje stvara sopstveni stil ali se i ono ipak drži na neki način suštine kako ne bi postalo smešno i naivna besmislica - efekat radi efekta - LOŠ efekat. Drugo odstupanje i sloboda u tumačenju stila tehnike borbe se odnosi na stilizaciju. Često pokret treba da izgleda smešan, trapav, gizdrav i kitnjast ili pokret pijanca... Tada se u stil borbe određene epohe ubacuju elementi i forme pokreta koji treba da mu daju određeni karakter. Tada i tehnika mačevanja trpi niz odstupanja od forme realne tehnike mačevanja te epohe.

        Međutim, uvek prilikom ove kreativne nadgradnje i upotrebe osnovnih naučenih tehnika karakterističnih za određenu epohu treba voditi računa da se ne izlazi iz duha te tehnike čime bi se bitno narušio karakter stila. Tako je npr. potpuno neprihvatljivo tokom scenske borbe dvoručnim mačem primenjivati radnje koje su se upotrebljavale u borbi jednoručnim lakim mačem ili pak zahvate raznih istočnjačkih borilačkih veština a što veoma često nalazimo u komadima u kojima reditelj "hoće" "pomerenu" borbu jer zapravo ne ume da izrežira pravu.

 

 

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT