MAČEVANJE U BEOGRADU    
 

POLEMIKE / Polemics
 

 


Terminologija i mačevanje

Zanimajući se za mačevanje zbunila me zbrka vezana za terminologiju koja se koristi u raznim sajtovima o mačevanju. Tako nailazim na: "sportsko", "scensko", "borbeno", "istorijsko", "duelističko", "klasično", "staro", "električno"... i ko zna sve kakvo mačevanje. Ovo je slučaj ne samo na srpskim već i inostranim sajtovima gde je, čini mi se, još veći terminološka zbrka. Voleo bih pojašnjenje, ako je uopšte moguće.

Dejan Mijatović, Beograd.


Odgovor

Šarolikost termina o kojoj govorite je oduvek bila karakteristična za mačevanje. Kako je koja škola u prošlosti i učitelj u njoj otkrivala određene pokrete i akcije tako im je sama davala imena. Oko toga je čak postojala i velika konkurencija i sujeta. No, često se dešavalo da su mnoge škole paralelno i ne znajući otkrivale mnoge iste akcije koje su tako dobijale različita imena. Kada se tome doda još da su se vremenom škole, kako u istoj naciji tako i nacionalne, počele mešati u traganju za jednim najboljim stilom koji će od svake uzeti njeno najbolje tada je terminološka zbrka postala još veća. Dešavalo se zato da dobar mačevalac svoju veštinu poznaje na mešavini španskih, nemački, francuskih i italijanskih termina. Engleski namerno nisam spomenuo pošto je Engleska u Evropi bila na periferiji mačevalačkih tokova i nikad nije uspela da bude mačevalačka sila sa svojom nacionalnom školom kao što su to bile Španija, Italija, Nemačka ili Francuska - zemlje iz kojih su Englezi uvozili svoje učitelje mačevanja. S druge strane najveći broj knjiga, priručnika i uputstava za mačevanje su pisali tehničari i praktičari koji su olako, nekritički a često i priručno koristili termine ne baveći se dublje teorijski njihovom adekvatnošću i pravim značenjem.

Ovde još treba dodati jednu činjenicu. U mnogim zemljama, u koje je uvezeno mačevanje, nije postojala autohtona terminologija već su se koristile strane reči koje su se prilagođavale jeziku tih zemalja i tako izvitoperavale i menjale. Ovo je npr. slučaj u Srbiji gde se od 14. veka nije koristilo evropsko mačevalačko oružje već sablje i jatagani. Iz ovog razloga u srpskom jeziku gotovo da i ne postoji lepeza tehničkih termina koji bi adekvatno i potpuno pratili mačevalačke radnje već nekolicina kovanica iz raznih jezika koje uz to, a u skladu sa svojim mačevalačkim "znanjem" i individualnim demokratskim pravima, svako koristi kako mu je volja po principu "apsolutne slobode" tj. anarhije.

Iz tog razloga prva pretpostavka da u našoj sredini mačevanje zauzme mesto koje ima i u drugim evropskim zemljama je da se načini srpski rečnik mačevalačkih termina jer ako se nema jezik na kome se nešto radi ne može se ništa ni raditi. U tom pravcu je već dosta učinjeno i rad na srpsko-petojezičnom rečniku mačevalačkih termina se polako privodi kraju.

No, da se vratim na vaše pitanje. Kad je reč o diferenciji sportskog, scenskog i borbenog mačevanja o tome je više nego detaljno sa naše strane već sve obrazloženo na linku "vrste mačevanja". U tom smislu ću se na kratko osvrnuti samo na neke druge, tipične, termine.


Električno mačevanje


Kad je reč o terminu "električno" mačevanje misli se na vrstu sportskog mačevanja koje se pojavilo sa prvim električnim aparatom za registraciju pogodaka bodom a u doba pred II svetski rat. Do tada je sportsko mačevanje upražnjavano na "klasičan" način tj. kao i samo klasično mačevanje - mačevima koji su se pravili i koristili kao i oduvek od čistog čelika i prosto mehanički. Do potrebe za električnom inovacijom u mačevanju je došlo iz više razloga. Naime, mačevaoci u periodu klasičnog sportskog mačevanja su časti radi i prestiža u vrlini samostalno priznavali pogotke. To su mogli jer je ne samo duh mačevalaca već i cilj tehnika borbe bio drugačiji: brzina manja, više se polagalo na stil no na efikasnost... S druge strane i krutost sečiva je bila veća. Iz svih ovih razloga pogoci su se mogli jasno videti i osetiti.

Elektrifikacija mačevanja je počela u trenutku kad mačevaoci više nisu želeli, u skladu sa sa duhom modernog pragmatizma, da priznaju pogotke (šta više postali su skloni namernom i očitom varanju) a brzina mačevanja i savitljivost sečeva postali toliko veliki da se više ništa nije moglo ni videti ni osetiti u žaru veoma agresivne borbe kojoj je jedini cilj bio brojčani pogodak po svaku cenu i na svaki način.

Tako je prvo uveden električni sportski mač, kasnije floret a na kraju sablja. Elektrifikacija je imala dve faze. Prva je bila kablovska i ona je trajala gotovo do kraja XX veka i podrazumevala je ličnu električnu opremu (mač sa elektroprekidačem, kablom kroz sečivo i utičnicom kod rukohvata, kablom koji kroz rukav mačevaoca povezuje mač sa jednim delom sklopa centralnog aparata za registraciju i metaliziranog mačevalačkog odela, kasnije i rukavice i kacige koji treba da provode električnu struju) i centralnu aparaturu (kalem opružno namotane žice od mačevaoca do centralnog aparata, centralni aparat, semafor, sat i metalizirana pista koja blokira registraciju pogotka u pod). Druga faza je "sajber" elektrifikacija koja je započela relativno skoro i podrazumeva bežičnu i sofisticiranu opremu za električnu registraciju pogodaka.


Duelističko mačevanje


Kad je reč o "duelističkom" mačevanju to je kovanica pojedinih mačevalaca pristalica srpskog "novogovora" sa ciljem da se ono što već postoji i ima svoje ime iznova "izmisli" pukim preimenovanjem i prepakivanjem u novu ambalažu samo razlike radi u imenu. Naime, pojam duelno mačevanje - srpski rečeno mačevanje između dve osobe bez pravila već postoji, za razliku od dvobojnog koje je mačevanje između dve osobe po strogo određenim pravilima.


Istorijsko mačevanje


To je navodno mačevanje koje se koristilo u prošlosti (arhaično, nekadašnje, arhivsko, muzejsko...). No, ovaj naziv implicira dve stvari:

1) Da postoji neko mačevanje koje je nestalo i više ne postoji.

2) Da postoji savremeno mačevanje koje je van istorije - NEISTORIJSKO mačevanje koje nikad neće proći i tako ostaje za "večnost" - ne postaje prošlost i zato ne ulazi u "istoriju".

Kad je reč o ovim tezama treba prosto dati paralelu. I muzika velikih kompozitora prošlosti kao što su Bah, Betoven, Mocart...je deo istorije ali ovu muziku niko ne naziva istorijska muzika! Ta muzika, iako je davno u prošlosti nastala, se neprestano iznova izvodi i reinterpetira i tako će biti do kraja sveta jer njena umetnička vrednost, potencijal i bogatstvo su joj obezbedili večnost - klasičnost. Betoven je do sada "izveo" na milione koncerata i "izdao" na stotine miliona malih ploča, velikih ploča, kaseta, diskova i izdavaće ih i dalje dok god bude ljudi, novih interpretatora i novih medija za reprodukovanje. Zato niko ovu muziku nigde ne naziva istorijskom muzikom niti slično tome slikarstvo velikih majstora prošlosti istorijskim slikarstvom a nasuprot nekoj sadašnjoj muzici i slikarstvu koji će tek otići neminovno u prošlost da bi se tamo izborili za svoje mesto u muzeju večno žive klasičnosti ili završili za koju deceniju na deponiji zaborava. Iz istih razloga je potpuno neopravdana i jedna takva lingvistička besmislica kao što je istorijsko mačevanje obzirom da je to mačevanje koje se koristi i danas i koristilo bi se isto tako u svakom trenutku ako bi dva čoveka uzela da se bore pravim mačevima u pravoj borbi.

Iza upotrebe termina istorijsko mačevanje se, dakle, nalazi PASIVAN, pristup pravom, klasičnom - autentičnom mačevanju koje se koristilo 3800 godina, a do 19. veka. U tom smislu takvo mačevanje - borbeno (koje se koristilo, koristi i koristiće se uvek kada dva čoveka počnu da se bore pravim mačevima) ne možemo gledati kao istoriju jer se ono može u svakom trenutku OŽIVETI i pretvoriti u sadašnjost i stvarnost.

Iz tog razloga naš pristup pravom mačevanju nije pasivan i ISTORIJSKI već aktivan i kreativan. To znači da se tehnike raznih starih mačevalačkih škola istražuju i rekonstruišu ali ne kopiraju i prenose pasivno. One se kombinuju, međusobno povezuju i interaktivno stvaralački oživljavaju, kao što je to bilo i u prošlosti sa svim školama prošlosti dok su nastajale i rađale svoje sopstvene žive STILOVE.

Obzirom da su ljudi ovu vrstu mačevanja koristili za pravu borbu ono se zove borbeno ili pravo mačevanje a pošto se ta vrsta mačevanja u borbi koristila oduvek, koristi i danas a i koristiće se dok bude pravih mačeva to se mačevanje još zove i klasično mačevanje.


Staro mačevanje


Mnogi povodljivo, oportuno i nekritički koriste izraz STARO mačevanje koji je kao i predhodni (istorijsko mačevanje) došao sa anglo-saksonskog govornog područja gde je prvi put i počeo da se brzopleto i nepromišljeno upotrebljava. Pored starog mačevanja verovatno treba postaviti sadašnje koje je novo mačevanje. U skladu sa tim olakim lingvizmom i takvom kratkovidom optikom možemo onda opravdano razlikovati i slikarstvo do naših dana i ono pre njega tj. NOVO slikarstvo i STARO slikarstvo, NOVU arhitekturu i STARU arhitekturu, NOVU umetnost i STARU umetnost, NOVU muziku i STARU muziku, NOVU književnost i STARU književnost, NOVU matematiku i STARU matematiku...No, ovakva podela ni u slikarstvu ni u arhitekturi, ni u muzici ni u književnosti... ne postoji. Ako i postoji podela na NOVE cipele ili šešire i STARE cipele i šešire podela na NOVU modu i STARU modu - ne postoji. Isto tako ne postoji ni podela na STARO mačevanje i NOVO mačevanje jer niko ne zna kakvo će mačevanje biti sutra kad mi i naše "novo" postanemo "stari". Tada će po toj "metodologiji", ukoliko mačevanje npr. postane novo na stari način ili staro na novi način, dobiti novo ime za novo pa podela onda neće biti na staro i novo mačevanje već na staro, novo i ekstra novo mačevanje a vremenom će ono staro postati možda pra staro ili ultra staro!

Razloga zbog kojih ovakva, očito besmislena podela, ne postoji ni u jednoj nauci je mnoštvo i oni su kako metodološke, strukturalne, formalne tako i aksiološke prirode. No, da se ne bi previše bavio "definicijom" STAROG mačevanja ovde ću reći samo da ona spada u korpus tkz. apstraktinih definicija koje se u nauci ne koriste i karakteristične su za najprimitivnije - prednaučno shvatanje nekog predmeta. Ona je toliko opšta i neprecizna da svojim diferenciranjem na novo i staro diferencira sve a ne precizira ništa i zbog toga je prazna jer pojam novog i starog su relativni onoliko koliko je relativan i svaki trenutak novog i starog u vremenu.

Iz tog razloga niko ozbiljan nigde jednu nauku, umetnost ili ljudsku delatnost, koja postoji kroz epohe i istorijski se razvija u vremenu, prostoru i događajima u budućnost, ne definiše kao staro i novo već kroz konkretne osobenosti i sadržaje koje to novo i staro, koji se u beskraj smenjuju, nose u sebi. Čak i podela u istorijskim naukama na stari vek i novi vek nije podela na dva - ono pre i ono posle, podela koja definiše i obuhvata sve, jer između njih postoji srednji vek a posle njih savremeno doba, već je podela čisto taksativno označavajuće prirode a ne funkcionalno naučne. Takođe, naziv stara muzika ima određeno i konkretno značenje za muziku tačno određenog perioda koja se izvodi na autentičnim instrumentima tog perioda a nije deo neke opšte, najšire i banalizovane podele muzike na novu muziku i staru muziku.

U tom smislu mačevanje možemo podeliti na ono koje se oduvek koristilo za pravu borbu ili vežbu ili uživanje u vežbi prave borbe - borbeno mačevanje, i ono koje je postalo igra ili vežba i uživanje u igri - sportsko mačevanje. Obzirom da se borbeno mačevanje koristilo u borbi, koristi u borbi a i u celoj budućnosti će se koristiti za borbu - ono je mačevanje za sva vremena - klasično mačevanje. Obzirom da se sportsko mačevanje nije koristilo do 19. veka i da je tek tekovina našeg doba, tekovina koja već pokazuje znake dekadencije i u mnogo čemu suštinskom promene i nestajanja ono je prolazno i u tom smislu je moderno mačevanje jer suština svake mode je njena kratkotrajna aktuelnost i pretvaranje u demode - nešto što više nije moderno i mora biti zamenjeno drugačijim koje može biti opet samo novi puki prolazni trend (moda) ili pak trajna vrednost (klasika).



 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT