MAČEVANJE U BEOGRADU    

....
ŠKOLA MAČEVANJA
"SVETI ĐORĐE"
www.macevanje.org


VRSTE MAČEVANJA


 

 

 

*

Nije od značaja da li koristiš ovu ili onu vrstu mača, ovu ili onu vrstu mačevanja,
ovu ili onu profesiju - da li si batler ili kralj..., već način, dubina i širina posvećenja tome.
Ako ulažeš sebe celog da ono što činiš bude izvrsno, izvanredno i sjajno tada ćeš i ti i to što činiš biti takvi.
Dakle, jer izvrsno zidarstvo više vredi nego loše lekarstvo, ne ono čime se bavimo
već ono kako se bavimo onim čime se bavimo definiše kakvi jesmo i šta jesmo.

 

 

"Dnevnik učitelja mačevanja", Aleksandar Stanković

 *

 

Od trenutka kad je na tlu Zapada načinjen prvi mač, kritski rapir, pa sve do sredine 19. veka mačevanje postoji primarno kao borbeno umeće - borbeno mačevanje. Ovo stablo drveta veštine mača bilo je satkano od četiri sloja tehnike upotrebe hladnog mačevalačkog oružja koja su zajednički rasla i razvijala se u visinu i širinu: duelnog mačevanja, vojnog mačevanja, dvobojnog mačevanja i vežbovno-nadmetačkog (kurtoaznog) mačevanja.

Iz tog stabla je ubrzo iznikla i grana scenskog mačevanja koje se izvodilo u ratničkim plesovima, etničkim igrama i pozorišnim komadima tokom cele istorije Evrope. Scensko mačevanje koristi elemente pokreta borbenog mačevanja, ono je njegova dramatizacija sa ciljem stvaranja scenskog efekta. No, iako je nastalo iz borbenog, scensko mačevanje je svet za sebe koji ne živi u službi zakona borbe na život i smrt već zakona umetnosti plesa, teatra i filma. Početkom XIX veka iz stabla borbenog mačevanja izrasla je još jedna grana. Od veštine mačevanja malim dvorskim mačem (špadom), oružjem XVIII veka kojim su mačevali aristokrate i gospoda, nastalo je sportsko mačevanje.

Sve vrste mačevanja nisu odvojene neprobojnim barijerama i često su se preplitale. Tako ne samo da se u istoriji javljalo scensko-borbeno mačevanje(gladijatori i viteški turniri do 11 veka) već se javlja i scensko-sportsko mačevanje (komadi i filmovi u kojima je glavna tema sportsko mačevanje), javlja se i sportsko - borbeno mačevanje (koje je zabranjeno zakonom i u kome se mačevaoci takmičarski nadmeću bez zaštitne opreme i kurtoaznog oružja do predaje ili prve krvi) itd.

BORBENO MAČEVANJE 

 

 

Borbeno mačevanje je prvi, osnovni i najstariji vid mačevanja sa tradicijom na tlu Evrope od skoro 4000 godina. Pod ovim mačevanjem se prvenstveno podrazumeva tradicionalno borbena veština tj. tehnika i taktika upotrebe mačevalačkog oružja za realnu borbu. Iz borbenog mačevanja je nastalo početkom 18. veka pozorišno mačevanje a početkom 19. veka njegov savremeni surogat, mačevanje kao sport - sportsko mačevanje.

Smatra se da je borbeno mačevanje jedna od najviše korišćenih i najduže proučavanih veština u istoriji. Osnovni cilj borbenog mačevanja je da se rani ili ubije protivnik (u varvarskim epohama – “na svaki način”, u rimsko, viteško, renesansno i novo doba – u skladu sa kodeksima kulture, etike i estetike) a da se pri tom od njega ne bude ranjen ili ubijen. 

Borbeno mačevanje se u raznim epohama odvijalo različitom tehnikom u zavisnosti od tipa oružja. Iz ovog razloga se ono još zove i "istorijsko mačevanje". Prve škole organizovanog i sistematskog učenja borbenog mačevanja su bile otvorene u starom Rimu.

Tradicija borbenog mačevanja zapadnog tipa se čuva u najvećim zemljama Zapadne Evrope kao što su Nemačka, Francuska, Engleska, Španija, Češka, Rusija itd. ali ona posebno ima puno pobornika u SAD. U svim ovim zemljama postoje udruženja ili asocijacije (najveće i najpoznatije su u Nemačkoj i SAD) koji svoja sedišta imaju u velikim srednjevekovnim gradovima i kulturno-istorijskim centrima. U njima se, veoma često, tradicija borbenog mačevanja čuva i upražnjava paralelno sa istraživanjem i rekonstrukcijom kulture života tog perioda u celini (muzika, slikarstvo, arhitektura, borbena oprema i odeća, običaji itd). Iz ovog razloga mnoge od asocijacija za borbeno mačevanje nose šire ime i zovu se još asocijacijama za istorijsko mačevanje.

U pozitivnoj definiciji se pod borbenim (realnim) mačevanjem podrazumeva mačevanje vežbovno-nadmetačkog, konjičkog, pešadijskog, mornaričkog, dvobojnog i duelnog (uslovnog i bezuslovnog) tipa kurtoaznim oružjem (rapir, špada, floret, jednoručni teški mačevi, jedno-ipo ručni mačevi, dvoručni mačevi, teški dvoručni mačevi, sablje, dage i bodeži), po pravilima tenike, taktike i kodeksa borbenog mačevanja kako su se oni smenjivali u istorijskim periodima evropske civilizacije, a za epohe:

1. Krit i Mikena (kritsko mačevanje sa dva rapira)

2. Antička Grčka  (mačevanje kratkim grčkim mačem)

3. Antički Rim (mačevanje rimskim kratkim mačem - gladijus)

4. Varvarstvo (mačevanje jednoručnim i dvoručnim teškim mačem)

5. Vizantija   (mačevanje rimskim dugim mačem - spata)

6. Srednji vek (viteško mačevanje – jednoručni teški mač) 

7. Renesansa (mačevanje jednoručnim lakim mačem - rapir)

8. Novi vek  (mačevanje špadom, rapirom i dagom, dvoručnim i teškim dvoručnim mačem)

9. Savremeno doba (mačevanje sabljom)

U negativnoj definiciji se pod borbenim (realnim) mačevanjem se podrazumeva mačevanje različito a delimično i suprotno po tehnici, taktici, pravilima i oružju u odnosu na:

a) Savremeno sportsko mačevanje (amatersko, profesionalno, takmičarsko, rekreativno, školsko itd., sportskim floretom, sportskim mačem i sportskom sabljom, klasičnog i električnog tipa, a po pravilima F.I.E. i matičnih saveza za sportsko mačevanje u Srbiji i Jugoslaviji).  

b) Scensko mačevanje (protokolarno, plesno-etničko-baletsko, ritualno, filmsko, pozorišno i marketinško, scenskim oružjem a po pravilima scenskih umetnosti.

Osnovne karakteristike borbenog mačevanja su: velika raznovrsnost tehnika borbi i vrsta oružja, izuzetna atraktivnost, shvatanje mačevanja prvenstveno kao veštine samousavršavanja a ne nadmetački – kao sporta i, napokon, njegova realnost i praktična upotrebljivost. Glavni cilj mačevaoca u borbenom mačevanju je da se rani ili ubije protivnik (u varvarskim epohama – “na svaki način”, u rimsko, viteško, renesansno i novo doba – u skladu sa kodeksima kulture i uljudnosti) a da se pri tom od njega ne bude ranjen ili ubijen: “Pogoditi a nikako ne biti pogodjen”. U zapadnom mačevanju akcije ne idu u pravcu pobede po cenu sopstvenog života, već po cenu sopstvene što veće bezbednosti, ponekad uz rizik sopstvenog ranjavanja, a veoma retko, samo u situaciji očaja - po cenu i sopstvenog života. Na istoku je ova treća varijanta gotovo pravilo, posebno ako su protivnici ravnopravni zbog čega borbe istočnog tipa obično završavaju obostranim gubitkom

c

c

Scene sa časova borbenog mačevanja poznate škole istorijskog mačevanja Mike Loades iz Londona.

 

 

VRSTE BORBENOG MAČEVANJA

 

 

Vežbovno-kurtoazno mačevanje je prijateljsko ili simulirajuće borbeno mačevanje u kome se učesnici bore ali bez namere da jedan drugog povrede tj. uz uzajamnu pažnju i poštovanje (kurtoaziju) a sa ciljem vežbe u usavršavanju veštine ili čistog uživanja u mačevanju samom. Ovo mačevanje se od svog početka u staroj Grčkoj izvodilo bez zaštitne opreme tj. sa pravim oružjem i tada su se mačevaoci mačevali oprezno i bez radnji koje mogu dovesti do povreda (npr. parira se bez uzvrata tj. protivniku se dopušta vraćanje u stav, ne koristi se produženi napad, zaustavni bod ili presretanje, ruka se zaustavlja pre udara ili uboda, zabranjen je bod u šaku itd.). Kasnije se kurtoazno mačevanje izvodi, prvo, uz korištenje pravog ali zatupljenog ili obloženog oružja (XVII i XVIII vek) a danas uz slobodno nanošenje punih pogodaka uz upotrebu izrađenog bezbednog oružja i zaštitne opreme za telo.

Realno kurtoazno mačevanje je borba dva mačevaoca zaštićenim mačevima ili uz upotrebu zaštitne opreme a po principima tehnike i taktike stvarne borbe. Ono bi se moglo definisati kao bezbedna realna mačevalačka borba.

  Kurtoazno mačevanje se i po svojim ciljevima, deli u dva tipa. Prvi je takmičarski a drugi je artistički. Kad je reč o takmičarskom pristupu, u njemu se mačevaoci nadmeću jedan protiv drugog a protivnik je ono što se teži pobediti. Kad je reč o artističkom pristupu, u njemu se mačevaoci nadmeću jedan zajedno sa drugim a ono što oni, sarađujući, teže pobediti jesu sopstvena ograničenja i ograničenja koja pred njih i njihovu veštinu postavlja priroda sama. U prvom slučaju mačevanje je sredstvo samopotvrđivanja u drugom slučaju mačevanje je sredstvo samousavršavanja.

Takmičenje je nadmetačka borba sa željom prestiža, plasmana i hijererhijskog grupisanja u kojoj je cilj jedino čista brojčana pobeda. Mačevaoci se, dakle, bore oko kvantiteta – ko prvi nanese protivniku 5 pogodaka taj je pobedio. Ovo je vrsta mačevanja za koju su najviše zainteresovana deca i mladi koji još nemaju dovoljno izgrađen identitet pa im je nadmetanje, u kome mogu pobeđivati, izuzetno privlačno i pogodno sredstvo sa vlastito samopotvrđivanje. U takmičarskoj borbi je glavni i jedini cilj protivniku naneti pogodak a kako je nanešen taj pogodak (slučajno, ružno, na prevaru itd.) nije važno i ne uzima se u obzir.

Nasuprot tome u borenju mačevalačka borba ima sasvim drugi cilj i aromu. Tada nije toliko bitan pogodak koliko način zadavanja pogotka - njegov kvalitet. U tom smislu borenje je borba u kojoj je prvenstveni cilj umetnost – artizam u veštini mačevanja. Zbog toga se pogoci ne broje pošto mačevaoci zadovoljstvo nalaze u borbi samoj i njenoj lepoti a ne u brojanju i statusu učesnika. U borenju je, dakle, cilj borba sama(zato se i zove »borenje« - izvorna srpska reč za mačevanje) i uživanje u borbi bez obzira na krajnji ishod i pobednika. Aksiom borenja je pobeda umetničkog, kreativnog i stvaralačkog duha u borcima mačevaocima.

U borenju dva mačevaoca mogu jedan drugom naneti na desetine pogodaka a da njihova borba kao i vrednost pogodaka bude kreativno merena ništavna. S druge strane može biti zadat samo jedan jedini pogodak (za mačevaoce nevažno kome i od koga) ali da njegova vrednost stvori potpuno uživanje kako posmatračima tako i mačevaocima, da u njima izazove divljenje pred veličinom ljudskih sposobnosti.

Dok je u takmičenju mačevaocima glavni cilj lična pobeda, prestiž, reputacija i uživanje u sebi bez obzira na to u kakvom se stanju realno njihov duh i veština nalaze, u borenju je cilj mačevaoca sasvim nešto suprotno tome. U borenju nema nadmetanja oko prestiža ličnosti već zajedničkog rada na lepoti veštine koju trenutno oba mačevaoca upražnjavaju i u kojoj zajedno uživaju. Dva mačevaoca nemaju u borenju prepreku jedan u drugom već su obojca postavljeni pred zajedničku prepreku i problem: kako da, prevazilazeći sva lična i prirodna ograničenja, od svoje borbe načine umetničko delo i tako se stvaralački prekorače.

Dok je u takmičenju borba, poraz i pobeda nešto lično u borenju su oni uvek nešto zajedničko. Dok je takmičenje borba u kojoj se uvek zna ko je pobednik a ko uniženi i poraženi, borenje je borba u kojoj se to nikad ne zna pošto u njemu dobro odaje počast odličnom a poraženi uživa u radosti obostranog uspeha podjednako kao i pobednik. U borenju je pobeda, dakle, zajednička i ona podjednako ispunjava zadovoljstvom i pobednika i poraženog. Ona učesnike povezuje a ne razdvaja. Onaj ko je savladan veštinom protivnika, čijem je izrazu i sam doprineo, je zadivljen i podstaknut na sopstveno samousavršavanje i potrebu za prijateljstvom s njim. Mačevaoci u borenju zajedno sarađuju u stvaranju lepote svog duela a mačevanje je ono što pobeđuje ili gubi a ne ovaj ili onaj mačevalac.

  Dakle, dok takmičenje diferencira i razdvaja mačevaoce i ljude, borenje ih vezuje i spaja. Dok takmičenje stavlja mačevaoce pred stres pobede i poraza, borenje ih uvodi u smirenje i borbu u koju stupaju rasterećeni od misli o pobedi i porazu kako bi oslobođeni svoje ličnosti išli za idejom čistog i slobodnog artizma. Ko će u borenju pobediti nije važno pošto umetnost i tako nije traganje za pobednikom.

DUEL: Der Duell (nem: “Borba između dve osobe bez ikakvih pravila dok jedna nije poražena”). Duelno mačevanje je bio najčešća i najrasprostranjenija vrsta borbenog mačevanja u istoriji. On predstavlja vrstu bezuslovne borbe mačevalaca sa ciljem ranjavanja ili ubistva. To je, dakle, borba mačevima u kojoj je sve dozvoljeno a mač je samo jedno od sredstava za borbu. Duel nastaje kod neočekivanog napada ili kada se dva mačevaoca u trenutku spora odmah bore, na licu mesta, pod uticajem afekta. Ukoliko je reč o vojnicima, razbojnicima ili nasilnicima duelna borba je u potpunosti neuslovna tj. odvija se slobodno bez ikakvih etičkih pravila a po jedinom principu: »na život i smrt«. Ukoliko je reč o duelu džentlmena on ima delimično formu dvoboja jer je borba kontrolisana nepisanim zakonima i etičkim pravilima. Ukoliko je džentlmen napadnut od strane razbojnika on se trudi da održi svoj karakter dok se sa druge strane ne naruše nepisana načela. Od tog trenutka borba postaje potpuno neuslovna i u njoj biva dozvoljeno sve što može protivnika poraziti (upotreba obe ruke, bacanje zemlje u oči, bacanje plašta, šutiranje, gušanje, bod nožem u drugoj ruci, udarac balčakom mača ili ujedanje ako se ukaže zgodna prilika). U tom slučaju više nije reč o čisto mačevalačkoj veštini već veštini samoodbrane. Iz tog razloga duel nije toliko mačevanje koliko je tuča u kojoj je mač jedno od priručnih sredstava.

Pobednik, ovde, najčešće, nije veštiji i bolji mačevalac već okretniji, snažniji, brži ili iskusniji borac. Zato su džentlmeni oduvek, pored mačevanja, učili i boks i rvanje, bili vešti u lovu i obučeni za rat. Na taj način, oni su održali sve prednosti pošto su bili spremni ne samo za duel već i za dvoboj, ne samo za razbojnike već i za sebi ravne protivnike. U duelnoj borbi je uvek važeća površina celo telo.

Ukoliko je rezultat duela smrt, najčešće se smatralo da je reč o ubistvu u samoodbrani i pobednik nije bio zakonski gonjen. Iz tog razloga dueli nisu bili, niti su mogli biti sprečavani pošto je pravo na samoodbranu elementarno ljudsko pravo. Medjutim, pošto se princip samoodbrane počeo zloupotrebljavati a broj ubistava u duelima povećavati dueli su u velikoj meri počeli da se sankcionišu. Njihov broj je opao od trenutka kada je zakon počeo da zabranjuje nošenje mačevalačkog oružja. Od tog trenutka su oni stavljeni van zakona a sve razmirica su se počele razrešavati dvobojima ili kontrolisanim duelom pred svedocima u kome su zloupotrebe bile teže izvodljive.

DVOBOJ: Der Zweikampf (nem: “Borba između 2 osobe po pozivu i strogo utvrđenim pravilima”). Dvobojno mačevanje je borba između dva mačevaoca pod društveno strogo kontrolisanim uslovima koja se izvodila radi ličnog razračunavanja u sporovima a ograničena nepisanim i pisanim pravilima ispred svedoka, uz zvanični pisani protokol, sa ciljem da se jedan od učesnika rani ili ubije. Da bi se dvoboj mogao održati morao se poštovati princip RANGA tj. džentlmen je odgovarao dvobojem na uvredu samo drugom džentlmenu tj. sebi ravnom po rangu, u protivnom borbu je prepuštao svojim slugama.

Borba u dvoboju je uvek teža od borbe u duelu pošto aktere postavlja pred veće psihičke i tehničke zahteve: važeća površina je manja (bez glave i nogu), a pogoci se moraju naneti ne samo uz poštovanje tehničkih pravila već i uz poštovanje pravila kodeksa i zakona. U ovom mačevanju, dakle, pobedjuje veštiji mačevalac a pod znatnim psihičkim pritiskom pošto se bori javno i to ne samo za život već i za čast.

 

 

U nekim epohama istorije Evrope su dvoboji bili zabranjeni u bilo kom vidu i smatralo se da zakazana borba (za razliku od duela koji se odvija u afektu), nakon stišanih strasti, u kojoj je došlo do ranjavanja ili smrti, nije ništa drugo do ubistvo sa predumišljajem. Mačevaoci su bili u ovom slučaju gonjeni kao ubice. U nekim vremenima (Grčka i Rim) dvoboja tj. razračunavanja zbog časti nije bilo uopšte i ljudi tih epoha su smatrali ne samo da je to varvarski običaj (dvoboji su bili deo tradicije Vikinga, Germana a delimično i Kelta) već i da je glupo stavljati život na kocku zbog sujete.

Dvoboji su se ipak, nakon pada Rimskog carstva, vekovima širili Evropom uprkos čestim, oštrim i surovim zabranama. No, početkom XIX veka su doživeli drastično opadanje u smislu rešavanja nesuglasica zbog toga što je pobeda mogla odvesti u zatvor zbog pokušaja ili izvršenja ubistva. Iz ovog razloga se razračunavanje u dvobojima mačevima premeštalo sa pobede nad protivnikom ubistvom na pobedu ranjavanjem. Iz tog razloga su u dvoboju bile glavne mete ruke i noge protivnika pa su se dvoboji najčešće i završavali lakšim povređivanjem noge ili ruke tj. sa manje legalnih poteškoća za učesnike. Navedena tendencija u dvobojima je dovela do toga da se i značajno izmeni tehnika evropskog borbenog mačevanja koja se krajem XVIII i početkom XIX veka transformisala iz jedne smrtonosne veštine u veštinu bezazlenog »bockanja« do »prve krvi« tzv. »humano« borbeno mačevanje – preteču savremenog sportskog mačevanja.

Ratno mačevanje. To je vrsta borbenog mačevanja koja ima masovni duelni karakter sa ciljem da jedna vojska uništi ili zarobi drugu. U ratnom mačevanju jedan mačevalac vodi borbu ili simultano sa više protivnika ili sukscesivno sa više protivnika i to ili strogo organizovano u poretku (falaga, legija, stroj) ili u metežu i opasnosti sa svih strana. Oružje koje se koristi za ratno mačevanje je po pravilu teže, jače i masivnije. Ratno mačevanje se deli u tri vrste: pešadijsko (gde se vojnici sukobljavaju na tlu), konjičko (gde se mačevanje vodi u trku konja) i pomorsko (gde se mačevanje vodi na brodu ili na liniji pristanka broda uz brod bokom. U pešadijskom mačevanju se koristi uglavnom bodno oružje i tehnika, u konjičkom sečno oružje i sečno-bodna tehnika u pomorskom bodno-sečno, ali su oštrice oružja kraće. 

 

OSNOVNE RAZLIKE IZMEDJU BORBENOG I SPORTSKOG MAČEVANJA

 

Kad je reč o diferenciranju borbenog u odnosu na druge tipove mačevanja, koje će i najbolje definisati njegove osnovne karakteristike, navešću krucijalne razlike između borbenog i sportskog mačevanja.

1. Dok se u borbenom mačevanju borba odvija do prvog kobnog pogotka (u neki od vitalnih centara) u sportskom mačevanju se ona odvija do pet ili deset pogodaka (kod floreta u vitalne centre kod sportskog mača bilo gde). Taktika borbenog mačevanja, dakle, za razliku od sportskog, ne pruža priliku da bilo koji mačevala ispravlja svoje greške, a ako to i pokuša, a može samo jednom (u slučaju ranjavanja protivnika), on to ne može učiniti a da pri tome ne rizikuje svoj potpuni poraz. I najvrsniji borac, dakle, malom nepažnjom može biti pobeđen i od mnogo slabijeg ili ranjenog protivnika i to bez ikakve apelacije, a kao što se to uostalom oduvek i dešavalo u životu. Nasuprot tome, u sportskom mačevanju ne samo da svaki mačevalac ima 9 prilika (ukoliko se mačuje do 5) da ispravlja svoje greške već i devet prilika da manipuliše rezultatima i mačuje aritmetikom. 

2. Dok je aksiomatsko načelo borbenog mačevanja, nastalo još u prvim školama mačevanja starog Rima, “pogoditi a ne biti pogodjen” u sportskom mačevanju aksiom je “ubodi prvi”. U tom smislu kod sportskog mačevanja sve akcije idu u pravcu savladavanja protivnika bez obzira na pogotke koji se pri tome mogu primiti pošto se pogotak priznaje ili sudijskim presuđivanjem prava prvenstva po dogovornim (izmišljenim) pravilima ili detekcijom električnog aparata koji blokira i ne detektuje nesumnjivo i sigurno nanešen pogodak druge strane ako se on dogodio samo stoti deo sekunde kasnije.  U borbenom mačevanju, medjutim, nije uopšte važno ko ima pravo prvenstva. Onaj ko napada mora da pazi da ni u jednoj varijanti bilo gde ne bude pri tom pogođen, onaj ko se brani treba da pazi da dok se brani i uzvraća takođe ne bude pogođen. Tu je sve jasno i nije potrebno nikakvo sudjenja: ili si naneo pogodak ili nisi naneo pogodak i pri tome si ili i sam pogodjen ili nisi pogodjen. Kad je reč o čuvenom aparatu za detekciju pogodaka u sportskom mačevanju njegovo funkcionisanje se gotovo u potpunosti kosi sa logikom realne situacije u borbi mačevima. Razlog ovog je u raširenoj zabludi da napadač, ukoliko za vreme napada i sam biva pogodjen, momentalno staje i prekida napad. U realnosti ovo nije slučaj (čak ni kod vatrenog oružja). Bod hladnim oružjem se po pravilu jedno kratko vreme, nakon pogotka, gotovo i ne oseti tj. "zaustavi bod" nikad ne može zaustaviti i inerciju napada protivnika zbog čega on čak i kada je pogodjen je opasan i može takodje još uvek efikasno pogoditi.U borbenom mačevanju, zato, kad napadač izvodi jedan napad uvek i sam može biti pogodjen tokom ove akcije i uopšte nije važno da li se to desilo iste sekunde, ili 0,01, 0,02, 0,03 ili 0,04 sekunde kasnije – glava je izgubljena i umesto jednog pobednika smo dobili dva mrtva. Aparat, dakle, nije samo sprava koja pokazuje pogodak nego i sprava koja pogodak maskira i prikriva i u tom smislu dovodi sportske mačevaoce u veliku zabludu o realnosti njihove veštine koja zapravo iz svih ovih razloga i nije ništa drugo do čista igra kako po izmišljenim pravilima tako i po nerealnim kriterijumima sudjenja.

3. Dok je u sportskom mačevanju (barem kada je reč sportskom maču, inače najpopularnijem sportskom oružju) potpuno isto da li ste protivnika pogodili u srce ili u vrh prsta nenaoružane ruke ili štiklu cipele, u borbenom mačevanju to nije slučaj. Pogoci imaju svoj kvalitet i taj kvalitet je u borbenom smislu često od presudnog značaja. Iz ovog razloga mačevaoci u borbenom mačevanju za prvenstveni cilj napada imaju vitalne centre (važeća površina sportskog floreta). Niko iole pametan neće napadati nogu ili ruku protivniku ako zna da pri tome može dobiti pogodak u grudi, vrat ili stomak – svejedno koji delić sekunde ranije ili kasnije! Takodje svaki pametni mačevalac u borbenom mačevanju će iz taktičkih razloga rado dopustiti protivniku da ga ovaj pogodi u ruku ili nogu ako zna da će pri tome samo delić sekunde kasnije u završetku te iste akcije on njemu naneti kobni pogodak u grudi, stomak ili vrat. U realnim uslovima prvi mačevalac je prošao sa zavojem ranjen lakše ili teže a drugi je završio svoju životnu priču. To se šahovski zove: “žrtva za pobedu”, a mačevanje je oduvek bilo blisko šahu. Sve ove varijante su u sportskom mačevanju potpuno nepoznate.

4. Razlika ima još puno, navešću samo još dve. Dok se u sportskom mačevanju mačevaoci bore samo jednom rukom u borbenom mačevanju oni moraju biti sposobni mačevati podjednako dobro sa obe pošto im ranjavanje nameće potrebu da promene stav. Nije potrebno uopšte govoriti od kolikog je ovo značaja ne samo za podizanje opšteg motoričkog nivoa čoveka već i za ravnomeran, skladan i simetričan razvoj tela mačevaoca koje se kod čisto sportskog mačevanja u neku ruku uvek deformiše. Ovo je posebno od velikog značaja kod mačevanja viteškim dvoručnim mačem kod koga se razvija izdržljivost, snaga i lepa muskulatura celog tela a posebno grudi i ruku kao ni u jednom sportu.

5. Dok se borba u sportskom mačevanju odvija isključivo po dogovornim (izmišljenim) pravilima, koja se uz to gotovo svake godine do u beskraj menjaju kako bi se u ovim traganjima sportskom mačevanju obezbedilo malo više atraktivnosti i pristalica, ona se u borbenom mačevanju odvija po načelima realnosti tj. isključivo po pravilima koja su opis objektivnih okolnosti i uslova pod kojim se jedna borba odvija. Ta pravila nisu, dakle, izmišljena već su uzeta i prenešena iz prirode i kao takva ne prihvaćena već nametnuta. Oko njih nema dogovora i pregovora, ona se ne mogu menjati i modifikovati. Jedino što mačevaocima borbenog mačevanja ostaje kao sloboda jeste da biraju formu u kojoj  će morati da sprovode ova nepromenjljiva objektivna načela. Na ovom mestu se i najbolje vidi razlika izmedju nadmetanja u ove dve vrste mačevanja. Dok je u sportskom mačevanju uvek reč o nadmetanju po izmišljenim pravilima, dakle – IGRI, u borbenom mačevanju je reč o nadmetanju po realnim pravilima, dakle – VEŽBI ili SIMULACIJI. Dok je u prvom slučaju cilj naći kroz nadmetačku igru pobednika - sport, u drugom slučaju je cilj kroz nadmetačku borbu oprobati umeće svoje veštine i u njoj se samousavršavati.

6. Sportsko mačevanje je za razliku od borbenog apstraktno i nerealno ne samo kad je reč o pravilima već i krajnjem ishodu borbe. Uvek imamo samo dve varijante: pobednika i pobedjenog. Realnost je medjutim, mnogo bogatija zbog čega je, inače i borbeno mačevanje neuporedivo zanimljivije. U tom smislu treba razlikovati sledeće varijante

1. Jedan mačevalac gine a drugom nije ništa.

2. Jedan mačevalac gine a drugi je ranjen teže.

3. Jedan mačevalac gine a drugi je ranjen lakše.

4. Oba su mačevaoca ranjena teže.

5. Oba mačevaoca su ranjena lakše.

6. Jedan mačevalac je ranjen lakše a drugi teže.

7. Oba mačevaoca ginu.

8. Borba se prekida bez ishoda.

 

 

SPORTSKO MAČEVANJE  

 

Sportsko mačevanje je TAKMIČARSKA IGRA nastala iz BORBENOG mačevanja KURTOAZNOG tipa krajem 18. i početkom 19. veka. Ona se izvodi po dogovorenim pravilima uz korištenje sportske zaštitne mačevalačke opreme i jednog od tri vrste sportskih rekvizita floret, sportska sablja i sportski mač na za to ograničenom prostoru. Jedini cilj sportskog mačevanja je da jedan od mačevalaca protivniku prvi nanese po svaku cenu 5 ili više pogodaka u važeću površinu za dato oružje u najdužem vremenu od 5 minuta. Pogoci se boduju posredstvom aparata za elektronsko registrovanja i vizuelno dosudjivanja od strane sudije.

Postoje dva tipa sportskog mačevanja: klasično i električno. U klasičnom, koje je se upražnjavalo od kraja 19. do početka 20. veka, mačevaoci sami priznaju pogotke tako da im za borbu nije potrebna pomoć struje i elektronike za signalizaciju. Električno mačevanje nastaje početkom 20. veka sa uvođenjem aparatura, električnih mačeva, odela koja provode struju do aparata, metalnih staza koje sprečavaju registraciju pogotka u tlo…  Postoji više vrsta sportskog mačevanja: školsko (cilj je naučiti mačevati), rekreativno (cilj je fizička kultura i  psihofizička rekreacija), takmičarsko (cilj je pobeđivati), profesionalno (cilj je zarađivati novac baveći se učiteljski ili trenerski mačevanjem).

Osnovno oružje koje se koristi za učenje i nadmetanje je sportski floret. On vodi poreklo od špade - baroknog mača 18. veka. Tek kasnije se u sportsko mačevanje uvodi sportski mač kao pokušaj takmičarske replike rapira (jer se rapirom i seče i bode a sportskim mačem isključivo bode) i sportska sablja kao pokušaj replike prave sablje (jer svaka prava sablja ima povijeno sečivo a sportska sablja nema). Sve vrste sportskih mačeva su bezopasni sportski rekviziti sa jako malim težinama 500-700 grama tako da sa njima mogu mačevati i deca. Iz ovog razloga način njihove upotrebe se veoma razlikuje od načina korištenja pravih ubojitih mačeva čije težine uglavnom idu od jednog do  kilograma.

U sportskom mačevanju su  prisutne kretnje u polučučećem stavu koje su izrazito teške, neprirodne, aciklične, neinercione, asimetricne i brze. Mala distanca, veliko psihičko naprezanje, česte i složene kretanje naoružane ruke koje su u koordinaciji sa nogama i otežana transpiracija zbog višeslojnog odela uvrštava mačevanje u teške sportove. U mnogim zemljama vrhunsko mačevanje sportski stručnjaci po naprezanju i utrošku energije odavno uvrštavaju u teško atletsku disciplinu (ovo je posebno izraženo u petoboju).

Mačevalacki sport je dvoranski sport što znači da se treninzi i nadmetanja odvijaju isključivo u zatvorenom prostoru tj. u za to prigodnim salama. Takodje, pošto se u mačevanju koristi zaštitna oprema koja je višeslojna i u potpunosti pokriva telo, a mačevalačke kretnje su skopčane sa povećanim fizičkim naporima, vreme najpogodnije za intezivno upražnjavanje ovog sporta je od oktobra do jula.

Mačevalački sport, posebno vrhunski takmičarski, je veoma zahtevan i skup sport. Ko želi postići stvarne, vredne i značajne međunarodne rezultate mora provoditi veoma puno vremena i odricanja u treniranju i to, po svetskim standardima, preko 25 sati nedeljno. Mora imati svog kvalitetnog individualnog plaćenog trenera i na raspolaganju prostor za vežbu. Aktivan takmičarski sport zahteva stalna i značajna novčana ulaganja koja se odnose delom na relativno skupu i delom potrošnu mačevalačku opremu čiji se standardi neprestano menjaju u skladu sa zahtevima lobija svetske mačevalačke federacije i industrije mačevalačke opreme a delom na finansiranje velikog broja putovanja na međunarodne turnire kojih tokom godine ima na desetine širom sveta.

Vrhunsko takmičarsko mačevanje ne postoji u formi profesionalnog sporta već je to amaterski sport sa profesionalnim zahtevima tj. mačevalac sportista trenira i živi kao profesonalac ali se ne može izdržavati od takmičarskih aktivnosti jer pobednici na takmičenjima ne dobijaju za nagradu velike svote novca kao što je to u tenisu ili boksu. Investirana novčana sredstva i rad se nikad ne mogu vratiti niti doneti zaradu. Jedina satisfakcija za onog ko je uložio desetine i stotine hiljada evra, ogromno vreme za rad i najbolje godine svoga života samo su i jedino je medalje i pobede. Onaj ko želi može se profesionalno baviti mačevanjem samo kao učitelj ili trener mačevanja.

Sportsko mačevanje za svoju osnovnu karakteristiku ima sportski pristup mačevalačkoj veštini. U tom smislu su se mačevalačko oružje (sportski floret, sportska sablja i sportski mač) i mačevalačka veština tranformisali i prilagodili sportskim potrebama. U sportskom mačevanju su oružje, taktika njegove upotrebe i pravila tako koncipirani da mačevaocima daju najveći stepen komocije u izvodjenju mačevalačkih akcija kako bi se u što većoj meri mogla dostići sloboda i kreativnost igre. Za sportsko mačevanje je najvećim delom karakterističan nadmetački karakter.

U ovom nadmetanju, se protivnici bore u delimično uslovnoj borbi u kojoj svako može činiti šta mu je volja u granicama sportskih pravila.

Postoje dva pristupa nadmetanju:

O ovim pristupima je govorio još davne 1928 godine osnivač Prvog beogradskog mačevalačkog kluba i Jugoslovenskog mačevalačkog saveza ruski knez Ivan Vladimirovič Maksutov: " U mačevanju postoje dva načina borbe. Takmičenje i Akademija. U takmičenju (sport) glavni cilj je tuš-pogodak-bod koji ide uvek na štetu estetike kodeksa i duha jer se u borbi za efikasnost malo obraća pažnja na ostale stvari. Na Akademiji sasvim je obrnuto. Tamo je glavni cilj da se pokaže što savršeniji i lepši rad i umeće veštine, a tuš je sasvim sporedan."

U skladu sa citiranim i danas u naprednim sredinama razlikujemo dva pristupa:

a) Borba u kojoj je cilj prosta brojčana pobeda a mačevaoci se, dakle, u suštini, bore oko kvantiteta – ko prvi da 5 pogodaka taj je pobedio. Ovo je vrsta mačevanja za koju su najviše zainteresovana deca i mladi koji prirodno imaju neizgradjen identitet pa im je nadmetanje, u kome mogu pobedjivati, izuzetno pogodno sredstvo za vlastito samopotvrdjivanje. Ovaj tip mačevanja je pogodan i za starije početnike koji su savladali osnove tehnike mačevanja i nalaze se u situaciji da počinju slobodno uvežbavati složene akcije njihove primene, a za šta je borba sa protivnikom nezamenjljivo sredstvo.

b) Borba u kojoj je cilj umetnost i u kojoj se pogoci ne broje jer se mačevaoci nadmeću oko lepote i zadovoljstva u čistoj veštini a ne oko prestiža. U ovom konceptu borba ima samo vremensko ograničenje u okviru kojeg mačevaoci imaju šansu da iskažu svoje umeće. U tom smislu dva mačevaoca mogu naneti jedan drugome na desetine pogodaka a da njihova borba, kao i vrednost ovih pogodaka bude ništavna. S druge strane može biti nanešen samo jedan jedini pogodak ali da njegova lepota,vrednost i značaj budu apsolutni za mačevalačku veštinu.

 

SCENSKO MAČEVANJE 

Mačevanje za pozorište, film, balet… Multidisciplinarna scenska umetnost koja kombinuje glumu, veoma često igru i pesmu, sa elementima dramatizacije bezbednog i efektnog nasilja. Scensko mačevanje je najatraktivniji deo umetnosti scenske borbe zbog čega se često svrstava i u scenski spektakl. Pod scenskim mačevanjem se podrazumeva rukovanje scenskim mačevalačkim oružjem po zakonima pozorišne, filmske ili plesne umetnosti a prema uzorima realnih ili sportskih borbenih duela. Pozorišno mačevanje je najrazvijenija i najsloženija forma scenskog mačevanja. Nastalo je još u antičko doba sa prvim borbenim plesovima. Ekspanziju je doživelo u doba Šekspirijanskog pozorišta i pozorišta 19-20. veka. Svoju renesansu ima danas sa savremenim filmskim akcionim spektaklom. U svim ozbiljnijim pozorištima i većim operskim i baletskim kućama širom sveta, kao i na svim akademijama za dramu i film postoji, već više od stotinu godina, među najstarijim obaveznim predmetima. Scensko mačevanje nema nikakve dodirne tačke niti veze sa sportskim mačevanjem (onoliko koliko ima i sport sa pozorištem), a relativno malo, i na specifičan način, ih ima i sa pravim, borbenim mačevanjem (onoliko koliko realnost ima veze sa umetnošću).
Rad u ovoj oblasti, ukoliko se za cilj ima kvalitetna i uspešna scenska borba podrazumeva više elemenata: znanja iz istorije oružja, opreme i tehnika mačevanja raznih epoha i stilova, znanja iz oblasti režije scenske borbe – planove, linije kretanja borbe na sceni, kretanje masa na sceni, ritam i dinamiku borbe, stilizaciju borbe koja može biti realistička, ekspresionistička, futuristička, romantična, impresionistička, komična…, znanja iz oblasti dramaturgije scenske borbe, umetnosti borbenog scenskog pokreta, glumačke artikulacije, individualne i istorijske karakterologije mačevalaca u scenskoj borbi, znanja iz oblasti upotrebe tehnike audio i vizuelnih efekata u scenskoj borbi, zakona muzike (kad je reč o muzičko-plesnoj koreografiji – »mačevanju po notama«), zakona i pravila filma, znanja iz pedagogije rada sa glumcima, zaštite i bezbednosti…, i naravno, ono što je najvažnije u ovom poslu - UMETNIČKI TALENAT. Iz svih navedenih razloga učenje scenskog mačevanja podrazumeva dugogodišnje i stručno rukovođeno učenje i vežbanje bez čega scenska borba najčešće poprima formu kiča, cirkusa ili lakrdije. Najsloženiji vid scenskog mačevanja je baletsko mačevanje i komično stilizovano pozorišno mačevanje.

Deli se u nekoliko vrsta:

1. Pozorišno

2. Filmsko

3. Plesno

- baletsko

- etničko

4. Ritualno

5. Protokolarno- ceremonijalno

6. Istorijsko.

7. Marketinško

Pozorišno i filmsko

Tehnički uzev, ova dva tipa mačevanja, bar što se tiče borbe na tlu se mnogo ne razlikuju. Razlika se pojavljuje kada je reč o borbi na konjima i masovnim scenama na otvorenom prostoru.

 S druge strane, u režijskom smislu, ima velike razlike obzirom da filmska umetnost promenama kadra i pokretom kamere može registrovati elemente mačevalačke borbe koji se ne mogu uočiti ili izvesti u pozorištu. Iz tog razloga režiser mačevalačkih scena u pozorištu iste uvek treba da postavlja tako da se publici omogući u što većoj meri imaginacija i dočaravanje vlastite iluzije pokreta - viđenje više od onog što se vidi!

Plesno

 Kada je reč o ovom mačevanju govori se o nizu igara i plesova koje se izvode uz upotrebu raznovrsnog mačevalačkog oružja. Mačevalačke radnje, stavovi i borbe se u ovom slučaju koreografski pripremaju i vezuju za plesnu i muzičku tačku. Ovo je veoma stara forma scenske borbe i prisutna je u nizu etničkih igara.        

Ritualno

Ovo mačevanje je najstarija forma mačevanja i vezana je za niz verskih obreda, inicijacija i rituala (npr. masonski ritual). Mačevalačko oružje se ovde koristi za ritualne namene, međutim, obzirom da gotovo uvek postoji publika koja aktivno ili pasivno učestvuje u ovim ritualima ove sve radnje se pripremaju i imaju između ostalog i scenski karakter.

Protokolarno-ceremonijalno

Se koristi u ceremonijalne svrhe i kada se govori o njemu nije reč o mačevanju već o nekim njegovim formalnim segmentima kao što su stavovi, pristupi, pozdravi, predaje, zakletve, raporti, počasti. Ove radnje se najvećim delom ulivaju u oblast scenskog pokreta i karakteristične su za vojsku i državno - protokolarne radnje.

Istorijsko

Mačevanje u kome osim mačevalačkog oružja se koriste i drugi tipovi hladnog istorijskog oružja (koplje, štit, helebarda, sekira, oklop, daga...plašt). U tom smislu je reč o scensko-istorijskoj borbi gde se koriste kombinacije mačevalačkih i ostalih tipova borbene tehnike prošlosti.

Marketinško

Vrsta sportskog ili borbenog mačevanja koja je prilagodjena u nekim osnovnim crtama javnom prikazu mačevalačke veštine široj publici na raznim manifestacijama a sa ciljem popularizacije i marketinga.

 

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* KONTAKT