*

 

Knez Andrej A. Gardenin

 

 

 

Rođen jula 1933. godine. Rus, sa majčine strane potomak kneza pukovnika Nikolaja Rajevskog (grof Vronski o kome je pisao Lav Tolstoj u romanu Ana Karenjina). Sa očeve strane, sinovac grofa Vladimira Iliča Tolstoja (koji mu je bio i krsni kum), unuka grofa Lava Nikolajeviča Tolstoja.

Grof Lav Nikolajevič Tolstoj

           Njegov očuh, KONSTANTIN KONSTANTINOVIČ EGER, prvi profesor scenskog mačevanja u Srbiji i čovek koji je diplomirao na najvišoj vojnoj školi u Rusiji (Petrogradska Konstantinovska Artiljerijska vojna akademija) je sa majčine strane (Nadežda Vasilijevna Lisenko) bio plemićkog porekla a otac mu je bio ne samo plemić već i general-lajtenant ruske Carske vojske.

            Georgij Jurij Pavlovič LOBAČEVSKI (legenda i osnivač srpskog stripa) je knezu Andreju Gardeninu bio kum. Andrej Gardenin je danas teča grofa Vladimira Iliča Tolstoja, direktora kompleksa "Tolstojevih" u Jasnoj Poljani (300 kilometara od Moskve). Eger će u Beogradu postati očuh kneza Andreja A. Gardenina prvog istoričara mačevanja u Srbiji koji je takođe plemić po rođenju kako po ocu tako i po majci koja je poreklom iz čuvene porodice grofa Rajevskog o kojoj je pisao Tolstoj.

 

Privilegija o plemićkom poreklu porodice Gardenin dodeljena od strane ruskog cara 1867. godine.

                                 

 

Grb porodice Gardenin. Kruna sa pet vrhova oznaka kneževskog porekla i pečatni prsten porodice.

Porodični pečat kneza Andreja A. Gardenina, razno ordenje porodice (dole) orden sv. Ane II reda

koga je dobio Vasilij Vasiljevič Rajevski - deda Andreja A. Gardenina.

 

            Jedan je od osnivača mačevalačkog kluba Crvena Zvezda i začetnik kaskaderskog pokreta u Jugoslaviji. Prvi je hroničar mačevalačkog sporta u Srbiji i saradnik gotovo svih sportskih časopisa. Po profesiji je bio fizioterapeut. Tokom dugogodišnjeg rada je dobio 39 sportskih, javnih i društvenih priznanja, Orden rada, medalju Međunarodnog olimpijskog komiteta, Nagradu Ministarstva inostranih poslova Rusije...

           U okviru aktivnosti u Ambasadi Ruske federacije u Beogradu, Arhiva Ruske federacije i Ruskog fonda kulture sarađuje sa mnogim poznatim ljudima: Valentina Vladimirovna Tereškova (prva žena kosmonaut na svetu i jedina žena sa generalskim činom na svetu), Nikita Sergejevič Mihalkov...

knez Andrej Gardenin, njegov sin i Nikita Mihalkov

knez Andrej Gardenin i Valentina Tereškova (prva žena astronaut koja je 1963. godine u Vastoku-6 obletela zemlju 48 puta)

Gost predsednika Ruske federacije Vladimira Putina

  

 Ilustrovana politika 1.1.1991.

 

 

knez Andrej A Gardeninom o kneževskoj porodici Gardenin i

majci kneginji Milici Vasiljevnoj Rajevski Eger

 

                

               Pravu priču o toj ruskoj nesreći u belom svetu, posle oktobarske tragedije, još niko nije napisao. Ovo je samo reportersko  podsećanje, poštovana kneginjo, uz čaj iz samovara i sneg na Karaburmi koji Vam, možda, dolazi iz Vladivostoka, kao onda, one večeri 1918. kad ste sa mamom Marijom Novikovom i sestricom Tanjom, na saonicama koje je kao vihor vukla ruska trojka, krenuli kroz Sibir, ka jugu, čvrsto uverene da ćete se brzo vratiti. Tako vam je, bar, obećao otac, knez Vasilije Rajevski, carski diplomata i pukovnik, korespodent za japanski i kineski na dalekom Istoku. Vi krenule, a on ostao da pošalje poslednji telegram već mrtvoj carskoj porodici Romanovih...Imali ste onda 5 godina. Posle dve godine našli ste se sa ocem u Kragujevcu. Ali tada ste već bili srpsko-ruska devojčica sa velikom belom mašnom u kosi i srpskim naukama u đačkoj torbi, ali sa ruskom dušom i večnom vizijom sibirskom, i ruskih stepa i Puškinovih stihova u srcu: "Divna sliko, kako si mi mila, ravnica se beli, a mesec je pun..."

               Priču priča Andrej, moj vršnjak i drugar koga smo zvali Rus, jedini dečak meču nama u Beogradu koji je znao i upražnjavao mačevanje. Još da smo znali da je knez, bilo bi veće šege...U to vreme nije dolazio u obzir film bez borbe i mačevanja, pa pošto bi smo gledali obaveznog popodnevnog "Sirana" ili "La Tur", Andrej bi nam to sve demonstrirao pomoću drvenog mača imitirajući Erola Flina, ili Žana Marea...Svaki ruski dečak u mom detinjstvu, ili bar svaki drugi, bio je plemenite krvi i sa znanjem francuskog i mačevanja.

               - Eto sada znaš kako su moji dospeli u Srbiju, kao i hiljade drugih Rusa, kao i milion rasutih po svetu od Vrčave i Beograda do Ognjene zemlje. Moj deda Vasilije Rajevski, potomak onih Rajevskih iz Tolstojevih romana, što ću posle objasniti, poliglot, kako rekoh znalac mnogih dalekoistočnih jezika, bio je u prvo vreme ugledni i omiljeni testeraš u Kragujevcu, a uporedo, kao nikada ražalovani diplomat i carski  pukovnik, bio je vanredni student agronomije i šumarstva na Beogradskom univerzitetu.

      Kneginja Milica Rajevska, sada u 77. godini, školovala se zajedno sa sestricom Tanjom, godinu dana mlađom, u rusko-srpskoj gimnaziji, u Kikindi. Uporedo su učile balet, muziku, strane jezike, kadril i moderne okretne igre fokstrot i čarlston, uz sticanje manira i mnogih lepih osobina tadačnjih uzornih devojaka.

               Kada je maturirala, mlada kneginja sa već zanemarenom porodičnom titulom, dobija, kao talentovana, našu državnu stipendiju da studira slikarstvo u inostranstvu. Ali baš u oči putovanja, zaljubila se u onda već vremešnog bivšeg kapetana ruske carske vojske Aleksandra Gardenina, čoveka sa sačuvanom carskom poveljom o pravu na plemićku titulu po zasluzi jednog pretka iz 18. veka. Imao je, uz to i porodični pečat i prsten sa državnim grbom i carskom krunom. Ubrzo su se venčali u Novom Bečeju 1931, a kum im je bio Jurij Lobačev, takođe ruski emigrant, u to vreme već poznati ilustrator "Politike" i crtač stripova, pa otuda, valjda po naški nazvan Đoka Strip.

Milica Rajevska i Aleksandar Gardenin, bivši carski kapetan, a tada privatni činovnik, dobijaju 1933. sina Andreja, koji nam danas i priča ovu priču. Ali, i pored svega, svih carskih i grofovskih titula i srećnog porodičnog ishoda, grofica Milica, shodno valjda tipičnoj neobičnosti ruskih emigrantkinja plave krvi, iznenada podnosi tužbu za razvod braka. Proces je dugo trajao, a okončan je "krivicom tužilje", kako piše u presudi, bez nekog naročitog razloga, ali uz sasvim neobičnu, mada tipičnu izjavu tipične ruske grofice. Na pitanje sudije da li je volela muža, odgovorikla je: "Ne sećam se tačno..."

               - Bio je to tačno razvod bez razloga, ili ko zna zbog čega, nikada to nisam tačno razmrsio - kaže Andrej. - Ruska posla. Da se vratimo sada Tolstoju i porodici Rajevski. U "Ratu i miru" artiljerija pukovnika Rajevskog 1812. na Borodinskom polju  žestoko tuče Napoleonove grenadire, što je dramatično prikazano i na jednoj uljanoj slici koja se i danas čuva u Muzeju borodinske bitke u Moskvi. Taj Tolstojev pukovnik Rajevski je pradeda mog dede, Vasilija. Unuk njegovog rođenog brata je potpukovnik Nikolaj Rajevski, nesrećni ljubavnik Ane Karenjine, u romanu nazvan Vronski, kojeg Tolstoj, svojom imaginacijom, "šalje" na Balkan, kao dobrovoljca u rat za čast i slobodu jednog malog, hrabrog slovenskog naroda. Tada u srpskoj vojsci potpukovnik Rajevski biva ovenčan slavom hrabrog ratnika, palog za slobodu Srbije.

               Sa potpukovnikom Rajevskim, koji je poginuo na srpskom bojištu kod Aleksinca, gasi se njegova grana loze Rajevskih jer on nije imao potomaka. Ali grofica Milica svakako pripada toj lozi, samo po stričevoj grani porodice svoga oca Vasilija Rajevskog. Posle razvoda grofica Milica sa sinom Andrejom, majkom groficom Maricom i sestrom groficom Tanjom živi u Beogradu. Tanja završava fakultet, biološke nauke, a baka, vrlo obrazovana Ruskinja, radi kao činovnica. Naša grofica Milica govori 4 jezika, kao valjda i svaka druga ruska emigrantkinja. Sin Andrej ide u školu, druži se sa srpskom decom i valjda je i dan-danas, jedini izdanak ove ruske porodice koji nepogrešivo govori spski jezik, za razliku od majke i tetke Tanje koji svaku reč na bilo kojem jeziku izgovaraju na ruski način. Kao i svi stariji Rusi sveta.

               Do rata su lepo čiveli, a onda kao i ostali pogorelci. Moj otac Aleksandar Gardenin, kao teško uvreženi emigrant, bio je, sasvim razumljivo, ozlojeđeni antikomunist. Kao takav sa izvesnim brojem Rusa emigranata prilazi takozvanom "Ruskom korpusu" za vreme okupacije, za borbu protiv komunizma. Mojoj majci, iako je bila razvedena to teško pada, kao i meni, dečaku koji se nije osećao emigrantom. Bio sam mali patriota kao i svi dečaci u Beogradu. Teško smo živeli. Pred kraj rata moj otac dolazi iz "Korpusa" u Beograd da nas obavesti o "dolasku Rusa" i da bežimo. Kao pripadnik vlasti naredio nam je da se spakujemo. Ni govora, rekla je moja majka. Još jednu emigraciju ne bi preživela. Zato smo pobegli u Mali Mokri Lug, kod nekih naših seljaka i tamo sačekali i Ruse i partizane. Nije nam se ništa dogodilo... A moj otaj Aleksndar Gardenin je pobegao prvo u Austriju a zatim u Nemačku, a onda preko svojih starih Ruskih veza, u Ameriku. Posle smo se dopisivali i viđali, dok nije umro. Majčin otac, moj deda knez Vasilije Rajevski bio je šumarski inženjer u Trebinju. Kad su ustaše htele da ga ubiju 1944, Dubrovčani su mu pomogli da pobegne i pešice stigne u Beograd. Nekoliko godina kasnije ga je usmrtio trolejbus na pešačkom prelazu kod bioskopa "Zvezda".

               Moja majka kneginja Milica udaje se ponovo 1946. Takođe za Rusa, udovca, Konstantina Egera, takođe emigranta, bivšeg potpukovnika carske ruske vojske, divnog čoveka, ali ja ga nisam voleo zbog njegovog vojničkog drila koji je na meni primenjivao. Bio sam tada gimnazijalac, oduševljeni omladinac novog vremena, kao i mnogi drugi. Taj moj očuh, bio je izmeču ostalog i diplomirani profesor sportskog mačevanja i bivči čampion Jugoslavije. Diplomirao je mačevanje na čuvenoj beogradskoj školi kneza Ivana Maksutova i bio je drugi osnivač mačevalačkog kluba "Crvena zvezda".

 

 

Ruski emigranti na mačevalačkom takmičenju u Beogradu oko 1920.godine

 

               Tako sam i ja postao mačevalac, takmičar i reprezentativac, ali dugo kao Rus bez pasoša i prava da putujem u inostranstvo. Takva su vremena bila, naročito posle 1948. Moj očuh Konstantin Eger  bio je profesor i šef katedre na beogradskoj Pozorišnoj akademiji godinama. Majka je kao poliglot, stekla lepu karijeru šefa inostranog odeljenja u preduzeću "Hempo", gde je i penzionisana.

               Eto, poštovana kneginjo, ispričah ovo koliko sam umeo, uz pomoć Vašeg sina Andreja. Nadam se da mi nećete zameriti što će tekst upućen Vama pročitati i mnogi drugi. Ako sam štogod propustio da ispričam ili šta suvišno izrekao, molim za izvinjenje. Sneg lako pokriva tragove, ali ne i sećanja.

 

 

 S počtovanjem, Vaš odani Predrag Aleksijevič, novinar

 

Ilustrovana politika 1.1.1991.