Mačevanje: svačije, ničije ili nečije?

 »Mačevalačka veština je tekovina civilizacije i zbog toga spada u opšte dobro koga može svako koristiti kako hoće i koliko hoće. Niko nema pravo na privatizaciju i lično svojatanje mačevanja zbog čega je besmislena svaka mogućnost da se ova veština »autorizuje« i neko stekne pravo na monopol njenog korištenja.«

A.V. Beograd

ODGOVOR

Pisac gore navedenog teksta je očito veoma dug period života proveo van sveta kapitalizma, koji je uzgled rečeno, da podsetim, došao i u Srbiju. »Opšte dobro«, »zajedničko vlasništvo«... su kategorije koje se više ne mogu primeniti čak ni na prirodna dobra kao što su vazduh voda i zemlja jer se i za njih zna vlasnik i stiče pravo korištenja preko koncesija. Gotovo da nema zemlje u Evropi u kojoj građani ne plaćaju državi takse za upotrebu vazduha (»vazdušarina«), vode i zemlje. Zamislite, to čak ima i kod nas.

Kad je reč o tekovinama ljudske civilizacije tu je stvar sa autorizacijom i »svojatanjem« još drastičnija. Sve se patentira i autorizuje: autoindustrija, prehrambena industrija, građevinarstvo, tekstilna industrija, modna industrija...

Očito pisac navedenog teksta shvata patentno i autorsko pravo neobično bukvalno. Niko ne polaže pravo na patent automobila ali svaka fabrika koja proizvodi automobile SVOJE MODELE patentno štiti jer je pitanje krađe i zaštite autorskih prava u oblasti proizvodnje automobila stvorilo jednu celu granu špijunaže – industrijsku špijunažu. Tako je i sa vinom. Niko ne patentira vino i ne polaže na njega autorska prava ali su sva vina zaštićena kako po sorti, imenu tako i proizvođaču a svako ko se drzne da proizvede vino koje se već kao zaštićeno proizvodi od strane onoga ko ima proizvođačka prava i monopol na njegovu proizvodnju – odgovara. To je i sa rakijom. Zamislite »zli« Nemci se dosetili pa su patentirali još pre 30 godina srpsku šljivovicu. Probajte da proizvodite šljivovicu u Nemačkoj bez odobrenja! Probajte da proizvodite francuski konjak ili viski... To čak ne možete više da izvedete ni sa ribanim sirom ako hoćete da ga nazovete »parmezan«. Zamislite i brza hrana je patentirana – toga se dosetio za mnoge kultni Mc Donald `s. Slično je i sa kućama. Niko se još nije setio da patentira kuću ali arhitekte već više od 70 godina u Evropi (kod nas je to počelo tek pre par godina) zaštićuju svoj DIZAJN i projekte kuća kao intelektualnu svojinu i svako ko pokuša da neovlašćeno kopira i napravi takvu isti kuću – odgovara. Slično je i sa cipelama, odećom, hranom, tehnikom, knjigama, slikama... – svim onim što je delo ruku i mozga nekog stvaraoca ili inovatora sa imenom i prezimenom.

Gotovo da se ne može naći oblast ljudske delatnosti u kojoj TEKOVINE CIVILIZACIJE ne podležu autorskim i patentnim pravima proizvođača a autorska i patentna prava spadaju u najviše domene tekovine civilizacije jer se vode kao najosnovnija LIČNA prava na svojinu.

No, da se vratimo na mačevanje. Neki danas očito misle da je mačevanje Alaj-Begova slama. Svačije i ničije. No, to nije bilo tako nikad, čak ni u doba Rima kad su razne gladijatorske škole polagale monopolsko pravo na svoje ime i način borbe. Štaviše autorska prava vezana za mačevanje u Evropi su stara više od 400 godina. Od tada, naime, datiraju prvi dokumenti vezani za prava učitelja mačevanja da otvaraju svoje škole i da se mačevaoci udružuju u bratstva. U ovim školama i bratstvima se mačevanje razlikovalo po stilu, oružjima i vrstama tehnika mačevanja. Oni su bili individualni i lični pečat svake škole koji se manjao kako se menjalo oružje i shvatanje mačevanja od učitelja do učitelja, od zemlje do zemlje, od grada do grada i od pohe do epohe.

Mačevaoci su se ponosili posebnošću svoje veštine i razlikovanjem od drugih mačevalaca. Raznovsrsnost i bogatstvo stilova mačevanja su kulminirali u vreme 17. veka kad je u Evropi vladalo doba 1000 škola od kojih je svaka imala svoje ime i stil mačevanja. Zapad je u to vreme živeo u opsesiji teorijske i praktične borbe učitelja mačevanja Francuske, Italije, Nemačke, Engleske... za prevlast nacionalnih stilova mačevanja. Čak i u periodu s kraja 19. veka i početka 20. veka u oblasti sportskog mačevanja su očuvani mnogi od tih nacionalnih stilova, a mnogi su se tek formirali. Do sedamdesetih godina 20 veka još uvek su postojale francuska, ruska, italijanska, mađarska, nemačka, poljska škola i njihovi stilovi. Mačevaoci na takmičenjima nisu ličili na jarbole za zastave i nosili izlepljene grbove, oznake i imena svojih nacija da bi se prepoznavali i razlikovali jedni od drugih. Bilo je dovoljno stati u stav i odmah prepoznati da li je protivnik Italijan, Rus, Francuz... To znati, razlikovati i prepoznati bio je prvi korak u mačevalačkom obrazovanju i kulturi svakog mačevaoca.

No, da se vratim na stare škole i mačevalačka bratstva. Svi su oni imali svoje ime i svoj stil rada i mačevanja. Ovaj STIL mačevanja je bilo ono na šta su oni polagali neotuđivo lično pravo i monopol. Kad osnivač jedne škole unese kreativne inovacije u mačevalačku veštinu i ona stekne elemente po kojima se počinje razlikovati od drugih škola, ta posebnost i specifičnost postaje NJEN PEČAT. U mnogim zemljama Evrope ovo pravo je bilo zakonski zaštićeno (član nije smeo da napusti bratstvo, nije smeo van bratstva ili škole da podučava druge tajnama veštine, nije smeo – ako je napustio bratstvo, bez dozvole, da drži časove mačevanja...) a u nekim zemljama su ga mačevaoci oružjem branili i svako ko se drznuo da zloupotrebi ime ili veštinu škole bio je proganjan.

Primera ima puno. Onaj ko precizno prati istoriju mačevanja tačno može videti poimenično ko je izmislio i kada ispad, ko prvo pariranje oružjem, ko jednu vrstu stava, ko drugu vrstu stava, neku od akcija itd. Ako je inovacija bila pojedinačna dobijala je ime po svom tvorcu. Ako je broj inovacija bio toliki da je nastao poseban stil priznata je nova škola na koju je isključivo pravo polagao njen tvorac i njegovi naslednici. Posedovati u borbi sopstveni stil bila je nekad stvar prestiža a mačevati bez oslonca na neku posebnu školu, dakle bez stila, bilo je sramota. U Evropi još uvek postoje škole mačevanja koje nose ime i nastavljaju tradiciju nekog osnivača još od vremena renesanse. Po tim školama je posebno poznata Španija.

Slična je situacija danas i na Dalekom istoku. U Japanu npr. postoje na stotine klanova sa svojim školama mačevanja od kojih svaki polaže neotuđivo autorsko pravo na svoj STIL mačevanja. Svaka od tih škola je svoj STIL zakonski registrovala i autorski zaštitila kao intelektualnu ili tradicionalnu svojinu čime se štiti od zloupotreba i piraterije. To važi i za mnoge škole klasičnog mačevanja u Evropi danas. One imaju svoja zaštićena imena i stilove mačevanja. Slično je i sa školom mačevanja »SVETI ĐORĐE« u Srbiji koja je autorizovala svoj stil mačevanja »VISOKE ŠAKE«.

Ovo sve možda nekima izgleda čudno i neverovatno ali naša sredina je po pitanju problema vezanih za bilo kakvu svojinu, a ne samo autorsku, na stupnju divljaštva zbog čega Srbiju međunarodna zajednica uglavnom i svrstava u piratsku zemlju u kojoj je sve po principu »svačije i ničije« i gde je osnov svakog posla »lako ćemo«, »može on – i mi ćemo isto«, »šta on tu meni«, »Idi vidi par dana, skini, teraj i pravi se lud«...

No, uistinu, pisac polemičke teze u nečemu ima pravo. Danas postoji jedna posebna vrsta mačevanja koja je svačija i ničija i u neku ruku je Alaj-Begova slama. O čemu je reč? Savremeno sportsko mačevanje je od sedamdesetih godina izgubilo sve odlike nacionalnih stilova. Ono je dobilo jednu mondijalističku uni-formu i postalo jednolično kako po stilu tako i po oružju. Isključivo usmerenje u vrhunske takmičarske rezultate je konvergiralo sve razlike u jednom jedinom pravcu – sportskoj efikasnosti. Ovo je stvorilo jedan unificirani zajednički industrijski hibrid najpogodniji za opštu, masovnu eksploataciju a svi klasični nacionalni stilovi su iskorenjeni. Sportisti danas mačuju na jedan isti način. Istom »svetskom« tehnikom danas mačuje sportista Koreanac kao Italijan, Nemac ili Amerikanac. Dovoljno je videti jednog i videli ste sve. Razlike koje postoje među ljudima mačevaocima su toliko beznačajne da skoro i ne postoje. Neka vrsta komunizma.

Dakle, kada je reč o takvom mačevanju tu niko nema pravo niti može da polaže na njega autorstvo pošto je reč o jednom, jedinom, zajedničkom stilu kojim mačuju svi i koji je plod bezličnog rada generacija mačevalaca. To je nešto slično narodnim pesmama ali kad one ne bi bile delo ovog ili onog naroda već zajedničko delo svih naroda – SVETSKI FOLK.

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT