Nadmetanje – deo života ili sav život?

»Nadmetanje i borba su sveprisutni duh svega: prirode, civilizacije – univerzuma. Ono što je bez takmičarskog duha ili protiv njega protivprirodno je i osuđeno na propast. Težnja za nadmetanjem i sportska vizura života su kod čoveka od najvećeg značaja za njegov prirodni i socijalni opstanak i zdrav psihofizički razvoj. Iz ovih razloga svaka ljudska aktivnost, koja hoće da bude postavljena na zdrave i čvrste temelje, mora imati za svoju suštinu i cilj karakter i duh sporta.«

A.V. Beograd

ODGOVOR

Antički narodi prema sreći i pobedi (FORTUNA i NIKE), ma koliko ih cenili, nisu imali nikako jednostran pogled. Oni su ih uvek prikazivali na sličan način - kao lepu ženu sa krilima koja očas doleti i odleti i točkom koji simboliše večnu menu i pokret. Iz tog razloga su stari rimljani na jednom svom trijumfalnom slavoluku uklesali pobednicima koji prolaze ispod njega za viđenje, podsećanje i pouku sledeći tekst:

»Klizavo uporište. Nestalno mirovanje.

Živote, večna meno. Tek pomisliš da si stao, a već

si dalje kreno. Dok mir i uspeh tobožnji vlada, preokret se hitro sprema, brzo se očas pada.

Pobedniče seti se da tokom svih naših dana samo nepostojanost na svetu je postojana«

Shvatiti i videti svet, čoveka i društvo kao poprište borbe suprotnosti i različitosti, nadmetanja, takmičenja (na sportski način) nije neko naročito novo gledište. Nema civilizacije na zemlji koja od početka svoje kulture nije u mitovima, religijama, filozofijama, naukama uključivala ovu istinu. Kod starih Grka taj pogled se nazivao »agonizam« od grčke reči »agon« - borba. Celokupna grčka kultura se osniva na grčkom nagonu za utakmicom, nadmetanjem i ogledatnjem. Kod Grka se sve borilo: bogovi, elementarne sile prirode, priroda sa bogovima, bogovi sa ljudima, ljudi međusobno, ljudi sa prirodom, čovek sam sa sobom... Još je Heraklit govorio »Rat je otac svega« a moto svih starih helena je bio Hipolahovo zaveštanje sinu Glauku kada ga je opremao na Troju: »Svagda budi prvi i najbolji među odličnima«. Već Homerova »Ilijada«, iz koje izbija toliko radosti zbog pobede koliko radosti i zbog samog sukobljavanja suprotnosti, započinje svađom Agamemnona i Ahileja koji »svagda svađe, borbe i bojeve voli da gradi«. Agonistika je izazivala cvetanje svih oblika helenskog života i podsticala njihov razvoj i sazrevanje.

Olimpijske (sportske) igre su bile najviši izraz grčkog duha agonizma a za Grke se može slobodno reći da su »najsportskiji« narod koji je ikada postojao na zemlji i na temelju čije kulture je i nastao naš zapadni svet isto tako okrenut duhu nadmetanja i borbe. Pravi cilj olimpijskih nadmetanja, koja su organizovana u slavu boga Zevsa, bio je samo pobeda, a ne novac ili pokloni. Pobedu su Grci smatrali za vrhunac zemaljske sreće jer je cilj svakom Grku bio: biti predmet divljenja za života i predmet slave posle smrti. Cilj nadmetanja nije bio koristoljublje već častoljublje, žudnja za prvenstvom i odlikom, biti bolji, vrsniji, sposobniji...Zato su i nagrade pobednicima (pred kojima su trijumfalno rušeni gradski bedemi da prolaz za njihov povratak sa igara bude veći, jer »Grad koji je odnegovao takve junake, pisao je Plutarh, - ne treba bedema«, kojima su podizani spomenici i statue, čiji su očevi (Dijagor) umirali u trenutku radosti... bile skromne (grančice, trake, maslinovo ulje...) jer kako je kazao Anaharsid: » Može se naslućivati kakvi bi bili u ratu za otadžbinu, decu, žene i svetinje, kad bi imali oružje oni koji goli pokazuju toliku volju za pobedom radi divlje masline ili jabuke.«

No, na tome se ne završava priča o grčkom takmičarskom duhu. Ona tu tek POČINJE!

Dok su prvi Grci (iz doba mladosti svoje civilizacije) tzv. perioda »predsokratovaca« za vodilju svoje kulture imali dionizijski kult boga razuzdanosti, borbe, pijanstva, haosa, a na olimpijskim igrama i u svakodnevnom životu čisto telesno nadmetanje – fizičku borbu sa protivnikom i svetom ispred sebe, dakle jednu stranu svog agonalnog života, Grci drugog tj. zrelijeg doba (perioda kulta boga Apolona – boga reda, harmonije, mira...) pronašli su i razvili drugu, njegovu suprotnu stranu.

Naime, oni su uočili su »da ako je sve borba ona je nepotpuna i nije apsolutna ako se ne bori i sama protiv sebe i svoje suprotnosti s kojom se nadmeće i protiv koje se bori«. Grci zrelijeg perioda su jasno uočili da ako hoćemo da sve bude borba i nadmetanje nedovoljno je da postoji samo borba i nadmetanje već još i ono što će se boriti i nadmetati protiv duha koji bi se samo i jedino nadmece i bori.

Tako se prvobitni, gotovo varvarski, nagon agonizma prvih primitivnih Grka postepeno kultivisao, oplemenjivao i dobijao jednu sasvim novu formu. Rezultat je bio drugačiji, potpuniji i savršeniji oblik agonizma. Zbog borbene suštine sveta čovek, bogovi i priroda ne samo da se bore i nadmeću već se i ujedinjuju, sarađuju i vole.

Od tog doba i život Grka i Olimpijske igre imaju drugačiji karakter. Dok su se Grci prvog perioda borili i nadmetali samo telesno i sa protivnicima ispred sebe, Grci drugog perioda šire svoj agonalni nagon i počinju borbu unositi i u svoj unutrašnji život,  boriti se protiv sebe i videti protivnika u sebi. Agonalna borba više nije samo telesna i ospoljena već i DUHOVNA i unutrašnja a nadmetanje prestaje biti samo ekstravertno i postaje introvertno – duhovna agonistika.

Dešavaju se, dakle, dve stvari.

PRVA je da agonalni duh Grka, koji je sazreo do kraja, počinje sam da se okreće protiv sebe i bori sa sobom, otkriva svoju granicu, traži i postavlja sebi meru, kroti se, zauzdava - kultiviše. Nadmetač, agonista (sportista) koji se ne bori i protiv sebe, sa svojim nagonom da u svemu vidi jedino sport, borbu, nadmetanje i kompeticiju nije dovoljno sportista i nema u potpunosti razvijen nadmetački i takmičarski duh. On ne može pobediti sebe i uvek gubi u borbi sa svojim neobuzdanim nagonom za borbom. Kod takvog »polusportiste« duh agonizma razvija samo jednu stranu karaktera a sve ono dobro u nadmetanju: osećaj i želju da se bude bolji, vrednoću, upornost, težnju napretku, hrabrost za borbu, spremnost na poraz i trpljenje... se izokreće i počinje pokazivati svoje suprotne – loše strane.

  Tada iza onog tako raširenog sportkog osećaja »Mi smo prvi, mi smo najbolji!« počinje izranjati na svakom koraku sve zlo samozadovoljstva, gordosti, arogancije, nabusitosti, nadmenosti, oholosti, taštine, prepotencije, bahatosti... U opijenosti sportskim uspehom takav »pobednik« pateći od svih posledica kompleksa više vrednosti oseća ne samo da je najbolji u onom u čemu je pobedio već i da je prvi i najbolji u svemu. Pobednički osećaj trijumfa najčešće je potpuno neumeren i slep za sopstvenu granicu i glupost. Upravo su zato Grci, taj najsportskiji narod na svetu, i izmudrovali jednu kratku izreku koja glasi: »Pobeda je i vrsta slepila«.

No, to nije sve. Možda najveće zlo koje generišu polusportisti nije toliko u torbi zala koja sam naveo, a koja su otrovi što truju samo njega, već u zlu koje okreće prema drugima. Reč je o agresiji i agresivnosti kod onih koji nemaju do kraja razvijen tj. kultivisan nadmetački duh i koji ne umeju da kažu »stop« svojoj želji za prestižom i pobede svog demona nadmetanja i takmičenja. Naime, sva istraživanja iz oblasti psihologije sporta su pokazala da sportisti pobednici (i njihovi navijači) su mnogo agresivniji od onih koji gube. Oni stiču dodatno samopouzdanje i oduševljeni pobedom su spremniji da se obračunaju sa gubitnikom »do kraja« - i sa svakim drugim ko im se u tom »adrenalinskom« trenutku našao na putu. Oni su, opijeni pobedom, spremni uvek da piruju u svojoj moći nad pobeđenim. S druge strane pobeđeni gnevni zbog gubitka pobede (do koje im je stalo više no do bilo čega drugog) osećaju neutoljivu žeđ za osvetom. Tako sport koji je i nastao kao zamena za pravu krvavu borbu, koji je maskira i prikriva, kod svih onih koji nisu svoj duh agonizma razvili do kraja - oplemenili i civilizovali, sam postaje povod i uzrok za najkravavija divljaštva u sportu a od duha nadmetanja ostaje samo primitivizam.

  Dakle, rezultat novog, upotpunjenog i zrelog shvatanja nadmetanja, borbe i agonizma kod Grka razvijenog kulturnog perioda je bio da se na Olimpijskim igrama pored trkača, skakača, rvača... nadmeću i slikari, pesnici, muzičari, filosofi, retori, političari, zakonodavci – da se pored snage slavi i mudrost, lepota..., pored telesnog i duhovno. Grčki takmičar tog perioda više nije bio divljak – čovek koji svuda, jedino i samo vidi snagu mišića i džunglu borbe nadmetanja bez kraja i granice, već čovek kulture koji se nadmeće u svemu i sa svime u skladu otkrićem da i borba ima meru i da je ona ceo život samo ako je deo života. Nadmetanje može biti sve samo ukoliko čovek vidi, pronađe i dostigne i ono što je suprotno i drugačije od svakog sveta nadmetanja. Pravo takmičenje počinje, i najvrsniji agonist se rađa tek onog trenutka kad čovek jednom otkrije da postoji i ceo jedan svet u kome nema kompeticije, borbe, nadmetanja, takmičenja, sukoba..., kad se počnu nadmetati u njemu ova dva sveta.

Prva faza grčke kulture, kao i svake mlade kulture na svetu je, dakle, bila dionizujska - borba, razuzdanost, rat, haos, iracionalno…i ona je dominirala u predsokratovskom periodu Grčke. Druga faza je bila apolonska. Nastala je u sokratovskom periodu Grčke kada je nastupilo sazrevanje civilizacije i njen izlaz iz varvarstva. Njena karakteristika je bila težja duhu harmonije, lepote, reda, racionalnosti…

        Nakon pada antičkog sveta na teritoriju civilizacije je provalilo VARVARSTVO sa svežom, mladom krvi raznih naroda: Germana, Vikinga, Gala… Za njih je, kao u herojskom grčkom dobu najvažnija bila pobeda i nadmetanje - dvoboj. Agonalni duh se ponovo raširio i vladao Evropom sve do kraja srednjeg veka. Onda je došla zrelost renesanse i drugačija i dublja zanimanja a što je trajalo sve do 18. veka kada je mladi kapitalizam u buđenju lansirano pragmatičko geslo da »vredno je jedino ono što donosi pobednički rezultat u konkurentskoj borbi i da pravo na postojanje ima samo ono što se pokazalo kao efikasno, korisno i pobedonosno«. Ovaj takmičarsko-trgovačko-tehnički pogled na život se pojavio u sklopu stvaranja klime koja najviše odgovara novonastajućem kapitalizmu i njegovom konceptu borbe, konkurencije, tržišta i nadmetanja oko resursa, proizvodnje i akumulacije kapitala. U svim sferama života se na svakom koraku počinje veličati potreba za nadmetanjem, borbom, prestižom, "uništenjem konkurencije", "izbijanjem na vrh", "takmičarski duh", ambicija… Osnovno geslo samo 100 godina posle toga postaje "olimpijsko": »Citius, altius, fortius« - Brže, više, snažnije (proizvesti, prodati i zaraditi). Tako nastaje fanatičan pokret za stvaranje i veličanje pobednika, rekordera i prvaka čiji je glavni cilj priprema i dresiranje ljudi za budući život u mehanizmu tržišno-takmičarskog kapitalističkog nadmetanja oko efikasnosti, profita i bogatstva. Ovaj koncept koji danas kulminira, i glavna je i jedina lekcija koju ljudi u modernoj džungli treba da uče i ponavljaju na svakom mestu i u svakom trenutku od rođenja do smrti, zahvatio je sve oblasti života: umetnost, nauku, obrazovanje, fizičku kulturu…, jer sve treba komercijalizovati i načiniti ga konkurentnim kako bi donosilo dobit. Da se takmiče i nadmeću moraju svi i oko svega: pevači, pisci, slikari, muzičari, plesači, đaci, naučnici…U sklopu toga se pojavljuju i takve besmislice kao "sportski valcer i tango", "takmičarsko pevanje", "prvoplasirani književnik", "slikar šampion", "pijanista sa najvećim brojem bodova" , "film prvi na rang-listi"… u kojima se estecke, etičke, kulturne i druge VREDNOSTI svode, redukuju i degradiraju na kvantitativne sportske tablične parametre.

Ljudi su toliko zastranili da im je činiti bilo šta bez takmičenja, nadmetanja i prestiža postalo gotovo neshvatljivo i nerazumljivo. Tako se stvorila jedna kratkovida "civilizacija uspeha" u kojoj je mera svega, najviša vrednost, smisao i cilj samo stvaranje šampiona tj. uspešnost i efikasnost. Generacije dece i odraslih se na taj način indoktriniraju kompetitivnim i takmičarskim duhom kao "pozitivnim", "zdravim"  i božanskim ključem koji otvara sva vrata raja. No, ova rasprostranjena zabluda zaboravlja na više stvari:

1) Zaboravlja da pobedničko ne mora da znači uvek i najbolje zbog čega ako pobedu uzimamo kao kriterijum veoma će se često dešavati da ono najgore biramo za ideal i vodeće. Svakodnevno se dešava da očito »bolje« iz mnoštva razloga izgubi i da »lošije« pobedi. Takođe vidi se kako dva najbolja u borbi obostrano stradaju a najgore kao jedino preostalo ispliva kao pobednik. Ništa ređe nije ni da se dva najlošija bore, jedan pobedi i tako ono što ne zavređuje ipak popne na pobednički vrh. Česta je pojava i da »dva loša ubiju Miloša«. Ima još i da loše pobeđuje ali ne jer se uzdiglo iznad boljeg i nadmašilo ga, već zato što se bolje samo srozalo do lošijeg, nije mu dato da progovori ili je prosto zadremalo… Osim toga čovek koji sve vrednuje kroz pobeđivanje jednom će nužno početi sam sebi da došaptava »ti si ništa ako si poražen«. Njegov sledeći korak je tada neizbežan - zaigraće će igru u taktu muzike »sve je dozvoljeno kako bi se pobedilo«. Ne postoji sigurniji i širi put u potpuniji i veći poraz za čoveka od tog poraza.

2) Ukoliko čovek prihvati nadmetanje kao jedini i osnovni princip života za njega sve postaje utakmica i predmet takmičenja pa čak i ono u čemu po prirodi stvari nadmetanja nema i ne može ga ni biti: osećaji, misli, poezija, muzika, igra, književnost, umetnost, nauka... U toj opštoj trci svih protiv svih tada sve gubi vrednost koju ima samo po sebi jer se gleda i vidi jedino kroz izmerenu poredbenu veličinu u odnosu na nešto drugo, svoju OSPOLJENOST. Iza tog sveopšteg nadmetanja i poredbene tuče za "bolje", "više", "brže", "uspešnije"… se krije zapravo samo planetarno nadolazeća plima koncepcije praznog sveta koji je slep, neosetljiv i nesposoban za najveće vrednosti života: umetnost, prijateljstvo, lepotu, ljubav, radost… a u kojima nema takmičenja i nadmetanja i koje svoj značaj imaju upravo u vrednosti po sebi a ne zato što se porede, služe nečemu i donose neku dobit ili korist. Nasuprot tome sve je značajno i vredno samo po sebi a ne tek po nečem drugom što mu daje vrednost kroz poređenje. Gledati svet, ljude i stvari bez ocenjivanja kako i koliko uspešno služe nekoj svrsi, bez merenja, suđenja, utakmice, konflikta, dokazivanja i poređenja, otkriti njihovu vrednost i lepotu u njima samima po sebi i bez takmičarskog odmeravanja sa nečin drugim znači najviše: početi videti život i postojanje svega u njemu sasvim drugim, a pre svega plemenitim očima.

3) Pragmatičko-sportistički pogled, čiji je jedini ideal efikasnost i uspešnost u probijanju na vrh a ne celovit i ispunjen čovek, pogled koji ne gleda ODOZGO već stalno odozdo pokušavajući nekako da se probije gore, je lišen svega plemenitog i aristokratskog a prepun plebejskog, grabežljivog i sirotinjski ambicioznog.

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT